Луис Буњуел, Виридијана, 1961.
Формалистички приступ естетици нам показује да постоје одређени принципи лепоте који су колико-толико универзални, попут, на пример, симетрије и разних хармонија боја. Стандарди лепоте су у одређеној мери утемељени на нашој биологији, али су такође и прожети друштвеним конвенцијама – једна од основних потреба човека као друштвене животиње јесте потреба да разуме друге и да они разумеју њега. Симптом те потребе је, између осталог, жеља за предвидивошћу. Формално лепа уметност, често сведена на чисти занат, добија посебну улогу у друштвеном животу. Ово је класична марксистичка критика буржоаског приступа уметности: лепа слика, занатски добро изведена, има извесну цену па самим тим и друштвену вредност. Качењем лепе слике на свој зид, ја себе уздижем у односу на свог комшију који то не може да приушти. Али то није све, ја можда немам хлеба на столу, али куповином таквог дела или одласком на монденска културна збивања себе могу да уљуљкам у лажном осећају сигурности и достојанства.
Формална лепота, као привид раскоши, добија функцију елитистичке поделе, креирајући лажни осећај људског достојанства, и самим тим подупирући друштвени status quo. Живимо у времену масовне продукције, брзих и лако доступних информација и виртуелних живота (можда је боље рећи „виртуелнијих него пре“). У светлу те нове разводњености, у којој и богати и сиромашни деле исти виртуелни простор (попут социјалних мрежа), тешко да марксистички поглед на естетику има исти значај као пре, али га ипак морамо разумети, како бисмо разумели одговор на формализовану лепоту која раздваја – одговор је уздизање ружног, које се јавља као патолошка контракултура естетском елитизму и покушају улепшавања мучног друштвеног стања. (Ако се сложимо да је учествовање у уметничком стваралаштву слично неком виду психотерапије, можемо да се присетимо како су многи марксисти својевремено критиковали психотерапеутске праксе, које људима помажу да се прилагоде систему, уместо да теже његовој реформи – сетимо се како младић, у револуционарном заносу, прекида Лаканово предавање и то под изговором аутентичности.)
Лепо само по себи, независно од својих односа у симболичком поретку, би било божанско. Представљало би оно неухватљиво, истински аутентично, трансцендентно. С друге стране, ту је и лепо као друштвена функција, која у својој здравој форми можда има и елементе божанског, пошто доприноси међуљудском разумевању, стварајући тако стабилан темељ врлине. Да ли таква лепота истински постоји или је она пак само пројекција наших жеља и потреба, то не можемо да анализирамо без залажења у сферу мистичног. Интуиција нам налаже да она постоји, а јасна нам је и њена патолошка страна, која се јавља као потреба за контракултуром. (Када говоримо о контракултури, јавља се искушење да повучемо паралелу између те врсте бунта и бунта као онтолошког пада који се дешава у Врту. Ипак, искушењу морамо одолети из следећег разлога: бунт није стање ствари, нити је он стање свести, већ је први корак након одрицања status quo-а. Сваки следећи корак, док одмиче од претходног стања ствари, у исто време се удаљава и од тог првобитног корака који дефинише сам бунт, постепено корачајући према новој рутини и статичности. То је суштински другачије од једења забрањеног плода, којим човек прелази из једног начина постојања у други. Можемо рећи да је начин на који друштва у свету функционишу последица пада, али не можемо повући јасну и потпуну паралелу између та два покрета.)
Рекао бих да у уметничком изразу постоје и две врсте ружног. У првом случају имамо „лепоту ружног“ – уметничко дело живот представља у свој својој материјалној заокружености, и пошто је живот у целини, уоквирен смрћу као сопственим онтолошким промашајем, у принципу ружан, а ми га никада не доживљавамо као целину, будући да постојимо у времену – уметничко дело нам сопствену стварност представља као стварнију од нашег свакодневног доживљаја. У тој над-стварности се налази нешто искрено, узвишено, нешто лепо. И када појединца ставимо у окршај са том над-стварношћу, добијамо утисак правог људског достојанства – ово, и непосредно искуство Бога су можда једини начини да се тај утисак постигне. Такво је Реално ружно.
Друга врста је квази-узвишено ружно. Оно представља наруживање саме форме, чиме садржај губи сопствену свеобухватност живота и постаје вештачки. Ако у првом случају имамо лепоту форме и ружноћу (реалног) садржаја, овде ружноћа форме заузима први план. Такво дело једино може да покуша да шокира, и да на тај начин привуче пажњу како би промовисало идеологију аутора или му донело незаслужену славу. Може се повући јасна паралела између уздизања ружног (тог покушаја да се од ружног направи ново лепо) и демонске потребе за аутентичношћу (идолизовани перформанс).
Као кинематографски примери приказа Реалног ружног могу да послуже нека остварења Ларса фон Трира. Посебан акценат може да се стави на његов филм Меланхолија, који у првом делу представља једно венчање у свој својој пакленој дволичности. Венчање може да буде ружно, док крај света није нужно трагичан. Штавише, главни ликови апокалипсу дочекују са истинским људским достојанством. Пример супротан овоме можемо наћи у Буњеловом филму Виридијана: чувени кадар којим приказ Да Винчијеве Тајне вечере бива реконструисан клошарима. Да контекст те сцене није крајње циничан и мучно ироничан, кадар би могао да остави другачији утисак – на крају крајева, Исус јесте проводио време са маргинализованима, просјацима, богаљима. У случају Виридијане, у први план је стављена карикирана незахвалност, незахвалност која бива уздигнута до иконе. Мислим да је Буњелу овде мало недостајало да буде генијалан, али је ипак недостајало, пошто уместо представљања истинске ружноће, он покушава да ружноћу узвиси, не би ли успео да шокира. У принципу, подела на ове две врсте уметничког ружног јесте подела на искуство дубинске нелагодности (трауматичност Реалног) и видљивост баналног покушаја да се постигне реакција.
Видимо да првобитни марксистички поглед више није толико релевантан. Посебно данас, у времену брзих информација и вештачки пресецаних идентитета, влада извесна апатија према лепом. И богати и сиромашни користе исту технологију, приступају социјалним мрежама, деле исти виртуелни свет (ово је глобална појава, али је израженија у Западним друштвима). Лепо, у свом формалном изразу, увелико бледи пред људском апатијом, а та апатичност се шири и на контракултуру – подела на ружно и лепо бива прогутана политикама идентитета. Уметност истински постаје искључиво средство пропаганде која се шири путем шок фактора, а уздизање ружног се показује као само још један елеменат те исте политике.
Мислим да једини валидан одговор на то мора да буде буђење, или поновно буђење једне персоналистичке уметности. Да се уметност, а посебно наративна (попут филма и романа), усредсреди на појединца, и на сву реалност његовог живота, без икаквог идеализовања или фетишизације. Таква, у неку руку аполитичка уметност, најчешће се неће у потпуности ослањати на конзервативне стандарде лепоте, али ни на уздизање и идеализовање ружног. Уместо тога, персоналистичка уметност би морала да има највише елемената оног Реалног ружног, а светлост божанске лепоте би се налазила у самом људском достојанству, ако оно заиста постоји.
