Митрополит Иринеј (Буловић)
Иако је на свечаној академији у Новом Саду под називом „Војводина је Србија“, а поводом обележавања 199. годишњице рођења Светозара Милетића, митрополит Иринеј (Буловић) у свом говору врло вешто одвојио оне који критикујy црквени врх од верног народа, имплицирајући да они сами нису верни, а све кроз привид властите експертизе мерења црквености наведених критичара, немогуће је да не приметимо да је у питању само вешта дискредитација противника. Специјалиста за понижавање саговорника није био довољно вешт и да сакрије себе као агитатора напредне идеологије.
Поред наведеног, митрополит Бачки се дотакао и теме „војвођанског сепаратизма“. У праву је владика Иринеј када каже да су сепаратисти статистичка грешка, али његовом „грешком“ ћемо се бавити касније у тексту, сада прво да видимо чињенице.
Војводина као појам и као географско-политички ентитет представља израз тежњи српског народа северно од Дунава и Саве за националном аутономијом унутар Аустро-Угарске (Војводство Србија и Тамишки Банат). Могло би се уверљиво аргументовати да је Аутономна Покрајина (АП) Војводина производ једног несрпског (или антисрпског) система, или пак средство за сузбијање српског фактора унутар комунистичке Југославије, али и као таква, Покрајина суштински не губи свој српски карактер. Према подацима последњег пописа, Срби у Војводини чине 68,42 одсто становништва, за њима су Мађари са 10,47 одсто, а ниједна друга заједница не прелази три процента. Људи који су се изјаснили као Војвођани („регионална припадност“ у подацима пописа) има тек 0,57 одсто, односно 9.985, док на пример Македонаца има 7.021, а Буњеваца 10.949. Данашња АП Војводина је несумњиво српска. Да су комунисти смишљали њено име, мало је вероватно да би искористили термин који толико вуче на феудализам.
АП Војводина и Совјетска Република Украјина су заиста имале сличну намену у плановима њених комунистичких креатора. Али се поређење „проблема“ Војводине и онога што се данас дешава у Украјини ту завршава. Војвођана има 10.000, Украјинаца више од 35 милиона. Војвођански језик не постоји, украјински је неспоран. Независна Војводина постоји само у мислима политичких активиста чији је број „статистичка грешка“ (али и неких других). За независну Украјину, шта год ко мислио о украјинском националном пројекту, живот је у последње три године дало више стотина хиљада Украјинаца.
Све ово зна и владика бачки. Знамо и ми да владика није дошао за говорницу да одржи час упоредне историје Војводине и Украјине, као и који је циљ овог „натегнутог“ поређења. „Злодух сепаратизма“, осим из непропорционално медијски заступљене и политички утицајне (и то је одговорност државе!) НВО мањине („статистичка грешка“), почео је да нам долази и са врха политичке моћи у Србији. Антинационални режим председника Александра Вучића (као да нам није доста постојећих проблема), зарад својих дневнополитичких интереса актуелизовао је независну Војводину као реалан проблем. О независној Војводини, више од свих других политичких актера, највише говоре председник државе, премијер Милош Вучевић, председница НС Ана Брнабић, режимски медији, разни квазианалитичари, а сада им се придружио и митрополит Иринеј.
Користећи трагедију у Украјини као емоционалну и моралну уцену, као и разумљив страх Срба од даљег растакања државе, СНС је, заједно са својим помагачима из свих сфера јавног живота, укључујући и појединце из СПЦ, почео политички неодговорну и на дуге стазе потенцијално веома штетну кампању о „заштити српске Војводине“. Режим који је издао све што се издати може на Косову и Метохији је, у тренутку друштвене и политичке кризе, одлучио да је право време да се одбрани оно што нико не напада – све да би се студенти који протестују данас померили са улице.
Нећемо бити наивни па да поверујемо да „Бачки“ заиста страхује од „војвођанског сепаратизма“. Он зна зашто помиње Украјину. Он зна зашто прави невешто поређење са Војводином. Владика Иринеј покушава да код богобојажљиве и патриотске већине Срба пробуди осећање страха које ће их онеспособити да рационално процењује политику напредњачког режима, али и однос дела јерархије СПЦ према истом. Порука је следећа: „Ако се буните, бићете одговорни за велико страдање!“. Исту поруку је послао и Душан Мишковић у свом тексту „Звиждуци патријарху Павлу – увод у страдање народа“ који је објављен на сајту СПЦ.
Владика Иринеј (и многи други који су писали на тему студентских протеста бранећи изјаве и ставове властима блиских јерарха), баш као што чини у случају Украјинаца, Србима одузима сваки субјективитет, способност трезвеног и интелектуалног промишљања о свету око себе, као и сврсисходне политичке акције. Укратко, он народ третира као прости пук у најгорем смислу те речи. Целокупна политичка мудрост је оличена у председнику Александру Вучићу и патријарху Порфирију. Нико осим њих и њихових истомишљеника не зна шта је добро за српски народ. Сви који се дрзну да их критикују су у дубокој прелести, или свесно руше Цркву и Државу, јер је држава изједначена са партијом, а Црква са јерархијом! Критичари треба да схвате колико су у криву и да кажу: „Свака је власт од Бога!“ – да препусте председнику и владикама да наставе да бране државу.
Иринеј је српском народу наменио „богобојажљиву анестезију“, наредио му да слепо верује у вођство људи који се нису најсјајније показали у управљању земљом. Згодно је што др Иринеј, толико забринут за целовитост Србије, није осудио велеиздајничку политику напредњачког режима када су у питању Косово и Метохија, или када је у питању свеопшта промоција неморала разних врста од стране режимских медија. Да су режим, али и поједини јерарси СПЦ, уложили у вођење одговорне косовскометохијске политике онолико енергије колико усмеравају ка саботирању и сатанизацији студентских протеста (митрополит Давид их пореди са усташама!), верујемо да би Срби на Косову и Метохији данас живели кудикамо боље.
Народ не жели вашу „анестезију“. Тај напредњачки лек за смирење којим покушавате да нас политички неутралишете је и довео народ у безизлаз у којем се налази.
