Марк Шагал, Васкрсење, 1952.
Недавно сам написао текст у коме, између осталог, жалим над чињеницом да хришћани пречесто акценат стављају на мрачне аспекте реалности и заборављају да је Бог кога исповедају, изнад свега, Бог радости. У овом тексту волео бих да то становиште додатно појасним, односно, желео бих да предупредим интерпретације које би подразумевале другу крајност. Заиста сматрам да хришћани не треба да посебно инсистирају на мрачним аспектима постојања, а превиђају оне позитивне, али то никако не значи да истинска патња не постоји, или да треба да се правимо да не постоји.
Наиме, ништа мање одбојно и неаутентично од увек намргођених и несрећних хришћана делују ми они који верују да из саме чињенице да су хришћани нужно следи да све време морају бити (макар и усиљено) радосни и насмејани, да све патње и несреће овога света морају релативизовати или негирати и све то пропратити са, за мене у таквим ситуацијама поприлично спорним, па чак и саблажњивим, усклицима попут „Слава Богу (за све)!“ или „Ко зна зашто је то добро!“. Није ми, свакако, намера да у потпуности искључим могућност да понеки догађај из живота сваког од нас, који нам се у први мах учини негативним, чак и трагичним, на дуже стазе може да се покаже као позитиван, те као такав интерпретира као део Божије промисли за сваког од нас.
Изразито сам, међутим, против тога да се свака несрећа која нас задеси тумачи у оваквом кључу. Кренимо од најбаналнијих примера: имао сам прилике да присуствујем ситуацији у којој се пријатељ, хришћанин, саплиће на улици, пада, те устајући отреса прашину са одеће успут говорећи „Слава Богу!“. Какву уопште славу и част Богу може чинити наш неспретни пад у прашину? Какав грандиозни Божији план или поука се може крити иза једне овакве баналности?
Ствари, наравно, постају много комплексније када се запитамо о много већим страдањима. Тада питање није више само „какав генијални Божији план се крије иза, рецимо, Јасеновца?“, него дилеме постају много дубље и болније. Можемо ли уопште и замислити тако узвишен план којим би се могао оправдати Јасеновац? И одакле Богу „право“ (поготово ако га разумевамо као доброг, љубећег Бога хришћанства) да се на тако суров начин служи људским судбинама како би дошао до остварења неког свог плана? Није ли већ на први поглед очигледно колико неадекватно, чак увредљиво, би звучало када бисмо некоме ко је преживео логорска страдања, или ко је у логору изгубио ближњег, или нпр. родитељима који су остали без детета као одговор на њихову бол понудили флоскулу „Ко (или, још горе: Бог) зна зашто је то добро!” Чврсто верујем да оваквим приступом код страдалника много мање изазивамо осећање утехе и жудње за Богом, него што изазивамо потребу да нас (рекао бих – врло оправдано) моментално ошамаре.
Но, кључно питање овде је следеће: да ли смо као хришћани заиста дужни да се довијамо и изналазимо којекаква оправдања за бескрајне патње у свету? Да ли наша, хришћанска, вера заиста стоји или пада са тиме хоћемо ли, или не, успети да понудимо довољно убедљиво (што често значи: романтично) оправдање сваке несреће која се догоди? Чврсто верујем да то није случај.
Какво би онда било аутентично хришћанско разумевање страдања и однос према њему? Ова тема је по себи толико велика, и толико дубоко задире у најинтимније поре човековог бића да је о њој вероватно паметније ћутати, него покушати нешто рећи, знајући унапред да ће тај „одговор“ засигурно остати мањкав. Па ипак, уз ограду да нипошто не претендујем на то да потпуно исцрпим ово питање и сагледам га из сваког релевантог угла, ризиковаћу и покушати да укажем на макар неколико аспеката које сматрам врло важним.
Прво што бих желео да нагласим је следеће: нипошто не мислим да смо као хришћани дужни да бранимо идеју по којој сваки појединачни догађај зла и патње мора имати некакав виши и дубљи смисао. Понекад је зло просто зло, и не видим ништа погрешније и бесмисленије од тога да га негирамо и увијамо у обланде, како би се оно на крају ипак представило као добро. Уосталом, и сам Христос нам је врло јасно ставио до знања шта нас (у овом свету) чека уколико се одлучимо да будемо његови ученици. Није нам рекао „Само верујте у мене и имаћете дуг и миран живот у материјалном благостању и свакој срећи“. Напротив. Онима који желе да га следе Исус поручује: „Лисице имају јаме и птице небеска гнезда, а Син Човечији нема где главу заклонити (Мт 8, 20)“. Рекао је и „Мене су гонили, и вас ће гонити (Јн 15, 20)“, као и то да ће желети да нас убију, уверени да тиме Богу службу чине (Јн 16, 2). Укратко, „у свету ћете имати жалост… (Јн 16, 33)“.
Штавише, мада о томе Христос није експлицитно говорио, ни сама Црква не представља сигуран простор у коме су хришћани безбедни од страдања. Прогони његових следбеника постоје како споља, тако и унутар саме Цркве (сетимо се овде макар тога од кога су страдали и прогоњени Св. Јован Златоусти или Св. Максим Исповедник, али и многи други до данашњих дана). Исус нам је, дакле, као својим ученицима, врло јасно најавио патњу, и то истинску, а не илузорну. Самим тим, када се у свету догађају лоше ствари, као хришћани немамо никакву потребу да то негирамо, јер то је управо оно што је наш Господ и најавио.
Овим, међутим, проблем још ни изблиза није решен. Јер питање које остаје да лебди је – зашто је неопходна та и толика патња? И није ли Бог у стању да је спречи? Ово углавном већини људи представља најболнији аспект проблема. Да би нам то постало јасније, можемо се послужити аналогијом односа између родитеља и деце. Као што у животу детета долази моменат у коме почиње критички да анализира своје родитеље, тј. суочава се са чињеницом да идеална слика коју је о њима имало не одговара реалности, тако исто у животу људи (чешће пре него касније) долази тренутак у коме разумевају да Бог није онакав каквим смо га као деца (или, прецизније, деца у вери, ма колико да смо тада физички година имали) замишљали.
Бог, макар хришћански, није суперхерој који будно мотри са небеса и ступа у акцију како би одбранио своје верне следбенике. Он је Бог који, ако и не проузрокује, у најмању руку допушта страдање света који је створио и који воли. И као што за децу процес реалног сагледавања родитеља уме бити болан, тако исто и суочење са сазнањем да истински Бог не одговара нужно нашим представама о њему није нарочито пријатно. Уздрмани њиме, још више него раније збуњени стојимо пред тајном страдања и питамо се – зашто?
Неког дефинитивног и кристално јасног одговора на ово питање, из хришћанске перспективе, чини ми се да нема. Страдање остаје проблем и тајна коју свим нашим богословским довијањима никада до краја не исцрпљујемо. Најјачи, мислим, појам којим улазимо у окршај са овим изазовом јесте слобода, посматрана из неколико различитих углова.
Пре свега, слобода као највећи Божији дар творевини, тј. човеку, дар који подразумева могућност да буде злоупотребљен. Дар велики, али и „опасан“, у смислу да може довести, и заправо довео је, до бројних проблема, до тога да читав свет, и човек у њему, лежи „у греху“, тј. трпи последице бројних (сопствених или туђих) погрешних избора. Дар који, када би био укинут, човек више не би био човек, што може послужити макар као део одговора на питање зашто Бог ипак не спречава зло.
Осим тога, страдање је простор за испољавање наше личне слободе. Она се наравно може испољавати у сваком животном чину, али нарочито у тренуцима страдања постаје савршено јасно да је живот сплет околности на које ми у огромној већини случајева апсолутно не можемо да утичемо. Једино што можемо је да слободно одлучимо како ћемо се понети пред изазовом пред којим смо се задесили.
Треће, мистичност и, упркос свим напорима, необухватљивост феномена страдања нашим умом, један је од аспеката необухватљивости и тајновитости самога Бога. У том смислу, страдање је подсетник и на Божију слободу у односу на нас, на његову апсолутну другост и чињеницу да, и поред све блискости и откривења које нам је даровао, он за нас никада не постаје објекат сазнања који смо до краја исцрпли, који је дужан да на било који начин одговара нашим очекивањима. Бог увек остаје апсолутно слободан.
Имајући све то у виду, какав би онда био аутентични хришћански приступ страдању? Један од највећих теолога ХХ века, Карл Ранер, у чувеном есеју на самом крају свог живота, пише о „хришћанском песимизму“. У овој на први поглед збуњујућој синтагми крију се, верујем, корисне назнаке на путу ка одговору на наше питање. Ранер, узгред, генерално уопште није био песимиста. Напротив, не тако ретко знао је бити критикован за једну одвећ оптимистичну, идеализовану слику света, због изјава попут оне (интересантно, из истог тог есеја о песимизму) да је „хришћанство порука радости, храбрости и поуздања које не може бити уздрмано“. Песимизам о коме је реч не може, према томе, никако бити последица Ранеровог карактера. Он је последица реалног стања ствари у свету. Могли бисмо рећи да Ранеров песимизам заправо представља реализам, тј. реално освешћивање и констатацију свега оног лошег што у свету постоји, без покушаја да се некаквим реторичким шминкањем размере зла релативизују или сакрију под тепих.
А по чему је такав песимизам назван и хришћанским? По томе што подразумева уверење да је усред све те патње и упркос њој нашу слободу могуће усмерити не ка очајању и осећају безизлазности, него ка нади. И управо овде долазимо до тачке коју бисмо у најдиректијем смислу те речи могли сматрати аутентично хришћанском. Нада на коју смо, наиме, позвани, није нека апстрактна, идеалистична нада коју је човек позван да гаји у своме срцу и сам корача кроз живот уздајући се да га негде „са оне стране“ очекује Бог. Хришћански Бог, видели смо, није Бог који у маниру суперхероја спасава људе од патње. Он, међутим, и то је сада важно, исто тако није ни Бог који се држи по страни и чека да види хоћемо ли или не уз помоћ вере и наде успети да се адекватно изборимо са животним недаћама и стигнемо до њега. Он је Бог који, ако га хоћемо и призивамо, хрли ка нама и састрадава са нама, чиме страдање престаје да буде само трагични догађај, и постаје место потенцијалног сусрета са Богом, који чак, по бројним сведочењима, уме бити дубљи и интензивнији него мимо страдања.
Најдиректнији и најрадикалнији пример свега о чему говоримо је Христос, као онај у коме је коначно остварено оно чему сви тежимо и чему се надамо – несливено и нераздељиво сједињење људског и божанског. Чак и он је у овом свету страдао, и то како! Али је, упркос свем том страдању, и у томе би требало да се угледамо на њега као човека (јер он је, што пречесто заборављамо, био подједнако и то: потпуни човек), смогао снаге да се на Крсту, на ком је висио упркос томе што се претходно у „крвавом зноју“ молио да га та „чаша“ мимоиђе, Тајни пред којом стоји, тј. Богу, који у том тренутку чини се да ћути и пасивно посматра шта се догађа („Боже, Боже мој, зашто си ме оставио?“) ипак обрати са „Оче“ и узвикне „у твоје руке предајем дух свој!“. Управо такав приступ страдању и, у крајњој линији, самој смрти, који нас у тренуцима агоније неће одвести до очајања, него до храбрости да призовемо Бога и предамо се њему који, рекосмо, неће отклонити патњу, али ни оклевати да дође и састрадава са нама, представља нешто што бисмо, дакле, могли назвати путоказом ка аутентичном хришћанском поимању страдања.
Не звучи ли све речено веома компликовано и још увек у одређеној мери магловито? Без икакве сумње! Ако су понеки од читалаца довде издржали надајући се можда некој брзој и ефектној „вакцини“ против страдања – жао ми је што сам изневерио њихова очекивања. Да ли би лакше било пренебрегнути теологију крста и патње и говорити само о Божијој сили и слави, те храбрити његове следбенике да ће их он избавити од сваке муке (како се у неким другим религијама чини)? Свакако! Постоји ту, међутим, један кључни проблем: Бог који и какав нам се у хришћанству открио – није такав Бог.
А када се проблем мало дубље сагледа, иако би неки други приступи, који релативизују страдање или обећавају његово уклањање, били једноставнији на нивоу приче, и на прву лопту можда питкији за слушаоце, овај хришћански, чини ми се, ипак боље описује стварност, а самим тим је и адекватнији. Ако нас живот учи да је страдање пут који се не може избећи, онда радије бирам да слушам о Богу који ће бити са мном док страдам и тиме том страдању дати смисао, него о Богу који вернике лишава свих проблема (а који чини се да не постоји). Тако шкотски философ Џон Мекмареј став „Не плашите се, верујте у Бога и он ће се побринути да вам се ништа од онога чега се бојите не догоди“ назива крилатицом илузорне религије, док би крилатица праве религије гласила „Не плашите се, ствари којих се плашите врло вероватно ће вам се догодити, али то није нешто чега се треба плашити.“ У том духу, и Христос реченицу коју смо раније навели („У свету ћете имати жалост“) завршава речима: „али не бојте се, ја сам победио свет!“.
На самом крају још и ово: истрајати на овом путу вере, наде и неочајавања кроз све животне недаће није нимало лако. Вера је дар који примамо од Бога, али не нешто статично, што имамо једном заувек, већ динамична реалност око које непрестано треба да се трудимо. А пут узрастања у вери није праволинијски, већ турбулентан. Он подразумева тренутке сумње и слабости. Да, постоје људи, светитељи, који смирено и непомућене (истинске, а не притворне) радости успевају да прихвате животне патње (сетимо се нпр. само старца Порфирија и његовог односа према бројним тешким болестима од којих је патио), али они су малобројни изузеци који нам служе као узори. До таквог животног става долази се дугим подвигом и узрастањем у вери и личном односу са Богом, и није нам довољан ма како узвишени интелектуални увид да бисмо га стекли. Тај пут узрастања не може се прескочити, и ми остали, који на овом путу још нисмо узнапредовали колико и поменути светитељи, већ имамо више проблема да се изборимо са страдањима, треба да то смирено прихватимо и просто наставимо да се трудимо. Страдање никада неће престати да боли (па ни светитељима оно свакако није пријатно, нити покушавају да га негирају), те је сасвим природно ту бол и показати. Уосталом, и сам Христос заплакао је чувши вест о Лазаревој смрти! Зар је њему недостајало вере?! Показати своју бол и надати се упркос њој, а не очајавати, много је боља реакција на страдање од његовог негирања и јефтиног покушаја оправдања, како не бисмо и ми, једном када Господ поново дође, зачули речи попут оних које је упутио Јововим пријатељима који су Јовово ужасно страдање покушавали да сместе у неки од уобичајених објашњавалачких калупа, тражећи његову одговорност и тиме, наводно, правдајући Бога (док је Јов упорно негирао како своју кривицу, тако и неадекватну представу Бога какву су нудили његови пријатељи): „…распалио се гнев мој … што не говористе о мени право као слуга мој Јов (Јов 42, 7)“.
