Можда би души лакши и подношљивији наслов био рецимо, „Бог наш, перач прозора“, јер ти храбри људи које смо на ТВ-у гледали како перу прозоре на америчким облакодерима изазивају поштовање. То баш и не би могао свако, висина, ризик, ваља се дрзнути и стајати на уској дасци са свим оним реквизитима, док вјетар дува заносећи конопце и платформу на којој стоје. Само тренутак, зао час, непажљиво заквачена закачка на сигурносној сајли… и фљас!
Прати ноге може готово свако, то је задатак којим се не ризикује ништа. Или пак да? Оно што се ризикује јесте лични интегритет, достојанство, статус. Још ако то чиниш некоме коме не мораш, ко је савршено способан да сам обави тај тривијални задатак свакодневне хигијене, једноставан и за стари свијет, сасвим обичан и неславан, тим прије.
Свети Боже, Свети Моћни, Свети Бесмртни, помилуј нас!
Побједничке ријечи, исти такав напјев којим у цркви појемо трисвету пјесму. Радостан, охрабрујући, величанствен, помало дрчан, гласан и одсјечан. Химна Богу Творцу, Господару свијета и нашег живота, Судији Праведном свима које не волимо, Ономе горе, и у исто вријеме и Ономе доле, и Ономе лијево, и десно, и у дубину и ширину и наше душе и душе свијета. Силноме Богу! Свебогу!
У свим епитетима силе и моћи, који се могу ређати до сутра и прекосутра, трагајући за њим по и за њима, изоштримо оптику! Наш поглед, изоштравајући објектив ума и срца, пиљећи у небеса вишње силе и славе, поражено види само оно знано и празно од онога чију грмљавину у тоналитету истом са тоналитетом наше спознаје о њему очекујемо, и постаје свјестан изневјерених очекивања, као и сваки пут када тражимо оно чега нема, што смо створили сами („све што љубимо, створили смо сами“, како рече Дука). Исувише смо уплашени и од саме празнине небеса како би се дрзнули и са за нас добрим разлогом наљутили на њу. На Њега! Но ипак празни, свакако празни, док се поглед не одбија ни од њега ни од кога или чега другог, већ пустопољи до граница видокруга. Тачка времена у којој обарамо поглед неминован је крај, очекивани исход. До новог заваравања и изоштравања оптике у маглуштини будаластих очекивања да се сами себи укажемо одозго.
Оборени поглед, пропраћен звуком клокота воде која, како се чини, дотиче хрбате наших стопала, пружа јасну слику. Очима! Бог нам пере ноге! Он је перач ногу! Ум и срце приковани су још уз ону малопређашњу небеску пустопољину, а нашим најобичнијим људским очима, зеницама и жутим мрљама ваља их свести до ове сцене и остати живо, поднијети призор Бога – перача ногу! Зар се одрећи снатрења о ономе горе, кога би вољели имати, чијим би се атрибутима оправдало све наше о њему, а некако прихватити овога чија сила се састоји у прању наших стопала, изглед од савијене људске прилике у чијим шакама наша боса стопала бивају умивана уз нејасно и једва чујно гргољење течности и шум пешкира којим их брише завршивши посао. Како не признати да његова Стијена говори из свих наших мозгова?! Таман посла ти то да радиш! Брука! Ни у ком случају нећеш ти прати ноге наше! Ти?!
А Он, Рабин, Бог, Емануил, Перач ногу, Петру и нама: Ако вам их не оперем, немате удјела са мном!
