Фото: Коста Јовановић
Веома је интересантно то како званични сајт СПЦ, баш као и актуелни режим у Србији, иде силазном путањом, да не кажем „пада“. Сваки потез уредништва све је комичнији (заправо, био би све комичнији да није све тужнији), а „гол разлика“ се незадрживо повећава, и то највише захваљујући аутоголовима које нижу у последњих осам месеци. О томе нам сведочи и најновији текст на сајту СПЦ аутора професора Предрага Драгутиновића, под насловом „Библијом против Цркве“. Заиста, спектакуларан погодак; успео је да затресе мрежу сопственог голмана из слободног ударца.
Последњих година су друштвене турбуленције у нашој земљи по правилу праћене унутарцрквеним превирањима и споровима, током којих је неретко „аргумент из Библије“ потезан да оправда одређени политички став или исправно политичко убеђење. Онај ко има Библију на својој страни, прочитану и цитирану на начин који он одабере, показује се доследним у својој вери, као и у правом, предањском и црквеном поимању политичких и социјалних релација датог тренутка и миљеник секуларних политичких истомишљеника. Тренд није нов.
Дакле, на самом почетку видимо да се аутор овог текста успешно угледа на новозаветне библијске ликове (фарисеје) и своје тумачење Библије намеће као једино валидно. Покушајмо да видимо зашто му је то битно. Аутор зна да би, с обзиром на чињеницу да живи у свету, требало да сагледава друштвена и политичка превирања у истом и да о њима донесе суд (поготовo као професор на ПБФ) и зна да би требало да примети какве импликације ова збивања имају по чланове Цркве Христове.
Међутим, као што ћемо видети у наставку његовог излагања, господин о тренутним друштвеним и политичким превирањима у нашој земљи није лепо расудио и стао је на погрешну страну и из тог разлога покушава да Свето Писмо стрпа под ам који би оправдао његово лоше расуђивање, јер му је то изгледа много лакше него да призна да је погрешио. Плашим се да човек можда и исто то Свето Писмо прогласи невалидним, ако криза у нашем друштву потраје још мало дуже, по угледу на већ поменуте библијске ликове који су оног момента када их је Бог поразио Светим Писмом истог и убили.
Оно што даље упада у очи током читања овог текста су фантомски проблеми које стручњак за Свето Писмо „решава“ и фантомски противници које „побеђује“, а средство којим то чини је, наравно, његова „струка“, то јест Свето Писмо.
Концепт недавне „теологије бунта“ изграђен је на циљаном одабиру библијских одељака на основу којих се позивало на бунт против црквених ауторитета, да не кажемо чак и на црквену непослушност. Аргументација је притом била на нивоу политичког памфлета заоденутог у библијске наративе истргнуте из сваког контекста, како историјског у коме су навођени текстови настали, тако и богословско-црквеног у коме се примењују.
Наш (само)изабрани стручњак за Свето Писмо, до скоро велики фан ауторског концепта свог учитеља и сарадника Родољуба Кубата – „теологије бунта“ – нажалост, лови у мутном. За професора Драгутиновића, теологија бунта постаје спорна, изгледа, оног момента када је на релативно недавно одржаном скупу о Ави Јустину његов нови геометар за „црквеност“ и „правоверност“ изјавио да таква библистика „није православна“. Он сада наступа критички, тврдећи да се поједини цитати из Библије, „истргнути из сваког контекста“, користе како би се позивало на „црквену непослушност“ и „бунт против црквених ауторитета“. Али нам не открива ко то тако цитира Библију? Не каже ни које се то речи из Писма злоупотребљавају, нити наводи против којих то „црквених ауторитета“ неко устаје и коме је, наводно, непослушан. Нема имена, нема цитата, нема садржаја, али има осуде.
Шта је то што једног професора библистике, који би, ваљада, и сам требало да сведочи, да се некако угледа на ликове о којима друге поучава, спречава да буде као и они, па да стане у одбрану Цркве од „ауторитета“ који је тако бесрамно нападају, потпуно транспарентно, и да на те њихове нападе, ако баш не може да стави тачку, каже једно „Чуј, Израиљу“ или „Знам дела твоја“? Не знам шта га то спречава и нећу га подсећати на то шта „предмет“ његове „струке“ каже о онима који се више боје људи него Бога и томе слично…
Из Библије се пуцало као из митраљеза да би се утемељио и оправдао један политички став и показало како је неки други став небиблијски, нецрквен, нехришћански. Чак су се на појединим транспарентима, током грађанских протеста, могли видети злоупотребљени библијски цитати, а у објавама на друштвеним мрежама да и не говоримо.
Наш аутор који заправо иде Библијом против цркве је, међутим, доследан и наставља у истом маниру, али на један још, ако тако могу да кажем, „небиблијскији“ начин. Он каже да се из „Библије пуцало као из митраљеза“ и да су се „на појединим транспарентима, током грађанских протеста, могли видети злоупотребљени библијски цитати“. Господин, дакле, без аргумената и позивања на конкретне случајеве, напросто дискредитује другу страну. Када неко не цитира Библију на начин на који он мисли да би требало, то цитирање он аутоматски проглашава за злоупотребу библијских цитата или, што је још горе, он тиме показује да мисли како свако ко се не слаже са њим нема поштовања према Библији, те да том некоме Свето Писмо не представља апсолутно никакву светињу.
Међутим, опет се јавља малопређашњи проблем, чињеница да аутор не илуструје адекватно проблем који критикује, нити наводи библијске цитате који су злоупотребљени, иако би ваљда требало да искористи шансу да нас, као професор библистике, научи њиховом „правом“ тумачењу. У складу са, разуме се, интересима „ауторитета“ које поштује, дакле „по благослову“. Што, наравно, унутар наратива и са позиције (само-)наметнуте подобности, са које професор наступа, не представља никакво кривотворење, већ поштовање поретка (није реч о наслову СНС псеудо-научног магазина, прим. аут.).
Дa апсурд буде већи, својевољно давање отказа на радно место образлагано је доследношћу Библији.
На овом месту јавља се изненадни набој силне храбрости у покушају да се изађе из оквира у коме се до сада писало и покушај персонификације непријатеља, али то ипак опет остаје недовољно. Јер, овде наш велики библиста, на један врло „библијски“ и „хришћански“ начин, дискредитује гест свог колеге који је поднео оставку на Богословском факултету из, замислите, тричавих моралних разлога! Такође, он нам поново не каже које се то цитате из Светог Писма дрзнуо да злоупотреби његов колега због некаквих тричавих моралних побуда.
Кулминација ове праксе представља недавни „пост“ једног студента друге године Православног богословског факултета, дакле студента који једва да је положио један испит из неког библијског предмета, који декана Православног богословског факултета, часног свештеника и професора, упућује на читање Библије, ако је може негде наћи. То је израз, не само недостатка елементарног кућног васпитања, него и крајње неупућености у то шта Библија јесте и какав је њен предањски положај у Цркви.
И овде је очигледно да професор своје мишљење сматра мерилом црквеног тумачења Светог Писма. Aли на страну сад то, пошто нам професор коначно указује на то где су конкретно злоупотребљени цитати из Библије и где то тај проблем кулминира. Реч је о објави једног студента (моје маленкости) на некој од друштвених мрежа (за професорову информацију – у питању је коментар на Инстаграму)! И проблем је, гле чуда, то што студент декану говори да треба да чита Свето Писмо. Дакле, пошто је јасно да професор ни овде нема намеру да нам наведе конкретна злоупотребљена места из Светог Писма, нити да нам, као професор и учитељ, да херменеутички кључ у коме бисмо могли све то „исправно“ да разумемо, мораћу сам да детаљније изложим и растумачим ову ситуацију. Професору, дакле, смета објава, односно коментар којим се критикује нецрквено и небиблијско понашање декана ПБФ Зорана Ранковића.
Високопречасни отац декан је, гостујући у једној емисији, покушај физичке блокаде Богословског факултета назвао антицрквеним и рекао да су они који су дошли да физички блокирају зграду Богословског факултета угрожавали безбедност других студената, односно њихових колега који живе у дому који је у оквиру зграде. Међутим, исте те колеге су биле физички спречене да уђу у тај исти дом, не од стране оних који блокирају зграду, већ од стране управе ПБФ која је Факултет закључала!
Даље, декан је, говорећи о истом догађају, рекао како су га неки људи чак и напали тога дана, што је још једна ноторна лаж. Наиме, читава „спорна“ ситуација је изгледала овако. Физичка блокада ПБФ почела је због тога што декан није испоштовао оно што је он лично потписао, заједно са свим другим деканима факултета Универзитета у Београду, а то је да на Богословском факултету неће бити наставних активности до испуњења студентских захтева (захтева који су апсолутно у складу са Библијом). Потом је он свој потпис напросто занемарио, односно, слагао је, а та врста лажи, поред тога што је свакако небиблијска („Ваш је отац ђаво; и сласти оца свог хоћете да чините: он је крвник људски од почетка, и не стоји на истини; јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори: јер је лажа и отац лажи,“ Јн 8, 44), подразумева и позивање на професионалну и кривичну одгворност (овде нећемо детаљно подсећати на то да се једним другим лагањем високопречасног оца декана већ бавила Етичка комисија УБ, те да му је у вези са тим изрекла јавну осуду).
Након тога, декан је одлучио (врло „библијски“ и „црквено“, нема шта) да закључа зграду Факултета, и то у току вечерњег богослужења, а да окупљенима испред зграде каже да богослужења те вечери неће бити. Међутим, богослужење се одвило у тајности (мислим да је излишно говорити о небиблијском карактеру некаквих VIP богослужења), па су окупљени грађани, у знак протеста што их је високопречасни отац декан поново слагао, почели да звижде и уз узвике незадовољства га испратили са паркинга. То су, између осталог, неки од разлога зашто сам декана упутио на Библију.
Истини за вољу, можда ја нисам исправно разумео Свето Писмо, што би, макар до неке мере, била и одговорност професора Драгутиновић Предрага који ми га није довољно добро растумачио, и то, између осталог, зато што је пре почетка студентских блокада богословско – пастирском смеру одржао само 2 или 3 предавања, са којима је отпочео тек у новембру (нећу га опомињати на то да академска година почиње 1. октобра, али је занимљиво како баш овај велики библиста од почетка блокада напрасно осећа неодољиву потребу за одржавањем наставе на Факултету, што је противзаконито и радио). Можда је, након свега, баш лаж оно што, према схватању професора Драгутиновића, Зорана Ранковића чини „часним свештеником“?
Остатак текста напросто није вредан пажње, сем што професор ни у случају напада на „медијски експониране теологе“ не даје нити један конкретан пример, а камоли доказ њихових „злоупотреба“ Библије. Стога нам остаје да закључимо:
Ако професор Драгутиновић већ тврди да некомпетентни „студент“, „медијски експонирани теолози“ и његов колега који је „својевољно“ (професор је очигледно саблажњен и тиме што неко има своју вољу) дао отказ злоупотребљавају Свето Писмо, било би лепо и часно да нам он, као стручњак, објасни како то тачно треба разумети, у „контексту“ (и који је то тачно контекст), сва она силна места из Новог Завета која говоре о лицемерју, лажи, насиљу, неверству или продаји пријатеља због страха и интереса?
А ја, пошто сам некомпетентан, овај текст нећу завршити позивањем на Свето Писмо, већ на стих песме једног бенда за који верујем да мора бити познат проф. Драгутиновићу, као великом фану и познаваоцу бунтовничке и слободарске музичке сцене (јер је то једино што му је, као некоме ко се одрекао своје слободе, од бунта преостало):
Weak at heart is what you’ll always be
Your fake ass won’t compete with me
It must be hard to live in disgrace
They know the truth and now who should you blame?