„Човек је сваки лажа.“ (Рим. 3, 4) – „А сада тражите да убијете мене, човека који сам вам казао истину.“ (Јн. 8, 40)
„Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач.“ (Мт. 10, 34)
„И биће једно стадо и један пастир“. (Јн. 10, 16)
„Почетак је мудрости страх Господњи“. (Пс. 111, 10)
„Бој је љубав.“ (1. Јн. 4, 16) – „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље.“ (1. Јн. 4, 18)
Може ли суштина хришћанства да се сведе само на хуманост?[1] Да ли је циљ хришћанства свеопшта хармонија и благостање на земљи, које се постиже природним прогресом човечанства?
Најзад, да ли је основа на којој хришћански живот и рад почивају само љубав?
Ако се ова питања директно поставе, одговор на њих не може бити споран. Ако сва истина лежи у хуманости, шта ће ту хришћанска религија, зашто уопште да говоримо тада о њој, уместо да отворено проповедамо просто хуманост? Ако се животни циљ постиже природним прогресом и састоји у земаљском благостању, зашто то да доводимо у везу с таквом религијом, која сва почива на тајни, чуду и подвигу? Најзад, ако је сав смисао религије своди једино на осећање љубави код човека, то значи да религија никаквог смисла уопште нема и да она сама уопште није потребна. Јер љубав човекова, без обзира на сву њену психолошку сложеност, у моралном погледу тек је чиста случајност и никако не може да чини садржај религиозне проповеди. Сам Апостол љубави своју проповед темељи не на поуци љубави, већ на мистичној истини оваплоћења Божанског Логоса: „што беше од почетка, што смо чули, што смо видели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу (Речи) живота: (и живот се јави, и видели смо, и сведочимо, и објављујемо вам Живот вечни, који беше у Оца и јави се нама;) што смо видели и чули објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, а наша заједница је са Оцем и са Сином његовим Исусом Христом“ (1. Јн. 1, 1–3). А о љубави се говори после, јер љубав може да буде делотворна једино ако извире из верујуће и препорођене душе. А извирући из самог човека она остаје тек лично расположење, јер љубав (као обично осећање) не може ни другоме да се да, ни од другог да се тражи – може само да се констатује њено присуство или одсуство у датом случају. Дакле, сама по себи, као субјективно стање, љубав не може да буде предмет верске дужности или задатак верског деловања. Директно постављање наведена три питања и одлучан одговор на њих у негативном смислу, чине главни интерес и вредност брошуре Наши нови хришћани. Оно што аутор напада – настојање да се општа места апстрактног морала, која се заклањању иза имена хришћанства, а без хришћанске суштине, подметну као живо целовито хришћанство – ово настојање веома је раширено у наше време и ваљало је на њега скренути пажну. Нажалост, разоткривајући заблуде псеудохришћанства, аутор брошуре их је приписао именима два руска писца, од којих је, у најмању руку, један ових заблуда поптуно ослобођен.
Аутор брошуре с правом високо цени значај и заслуге Достојевског. Али хришћанска идеја, којој је служио овај изузетан човек, у његовом уму, по мишљењу господина Леонтјева, изопачена је примесом сентиметналности и апстрактног хуманизма. Нијансе сентименталности могу се наћи у стилу аутора Бедних људи, али хуманизам Достојевског ни у ком случају није онај апстрактни морал, који Леонтјев разобличује, будући да је највеће наде човека Достојевски заснивао на истинској вери у Христа и Цркву, а не на вери у апстрактни разум или у оно безбожно и махнито човечанство, које је у романима самог Достојевског јасније него игде другде показано у свој својој нискости. Хуманизам Достојевског почива на мистичној, натчовечанској основи истинског хришћанства, а када се један стваралац оцењује с хришћанске тачке гледишта, најважније од свега је на чему стоји и од чега полази..
„Да ли је могуће – пита Леонтјев – да се нова национална култура заснива само на благонаклоном осећању према људима, без нарочитих, конкретних, у исто време и материјалних и мистичних предмета вере, који су изнад тог човечанства – то је питање.“ На ово питање Достојевски би одговорио одрично, исто као и аутор брошуре. Идеал истинске културе – истовремено народне и васељенске – Достојевски је темељио не само на благонаклоном осећању према људима, него пре свега на мистичним предметима вере, који су изнад човечанства – и то на Христу и на Цркви, и само стварање истинске културе Достојевски је замишљао првенствено као религиозно „православни дело“, а „вера у божанство Дрводеље из Назарета, распетог у време Понтија Пилата“[2] била је надахњујуће начело за све оно што је говорио и писао Достојевски.
„Хришћанство не верује ни у врхунски аутономни морал људи, ни у ум свеукупног човечанства, који треба пре или касније да створи рај на земљи“[3]. Ни у шта слично није веровао ни Достојевски. Ако је он и био моралиста, како га назива господин Леонтјев, његов морал није био аутономан (самовољан), већ хришћански, заснован на верском преобраћењу и препорођењу човека. А свеукупни ум човечанства с његовим настојањима да изнова створи вавилонску пометњу не само да је одбацивао сам Достојевски, већ је он служио и као предмет његових заједљивих подсмеха и то не само на крају његовог живота, већ и раније. Нека господин Леонтјев поново прочита макар Записе из подземља.
Достојевски је веровао у човека и човечанство само због тога што је веровао у богочовека и богочовечанство – у Христа и у Цркву.
„Христа познајемо не другачије него кроз Цркву. Љубите пре свега Цркву.
Само кроз Цркву можете да се сретнете с народом – просто и слободно и задобијете његово поверење.
Треба се од народа учити смирењу ума и схватити да у његовом погледу на свет има више истине, него у нашем.
Зато смирење пред народом, за оног ко јасно сагледава своја осећања, није ништа друго до смирење пред Црквом.“[4]
Испод ових сјајних речи потписао би се, без сваке сумње, и Достојевски. У Пишчевом дневнику господин Леонтјев могао би да пронађе многа места која исказују исте ове мсили. Довољно је ако се сетимо шта се тамо говори против наших народњака, који су хетели да се уједине с народом и чине добро мимо Цркве.
Само кроз љубав према Цркви и служење њој може се заиста служити своме народу и човчанству. Јер не могу се служити два господара. Служење ближњем треба да се слије са служењем Богу, а Богу не може да се служи другачије него волећи оно што је Он сам заволео – једини предмет љубави Божије, Његову љубљену и пријатељицу, то јест Цркву.
Црква је човечанство, кроз Христа обожено, и ако се уз веру у Цркву верује у човечанство – значи да се верује само у могућност његовог обожења, да се верује, по речима Светог Атанасија Великог, да је у Христу Бог постао човек да би човека начинио богом. А ова вера није јеретичка, већ истински хришћанска, православна, очинска.
И с оваквом вером, проповест или пророчанство о свеоштем помирењу, општесветској хармонији итд. односи се непосредно само на коначан тријумф Цркве, с којим ће, по речима Спаситеља, бити једно стадо и један пастир, а по Апостолу, Бог ће бити све у свима.
Достојевски је био у прилици да разговара с људима који нису читали Библију и који су заборавили катихизис. Због тога је он, да би га разумели, хтео не хтео употребљавао такве изразе као што је „свеопшта хармонија“, када је желео да говори о Цркви, тријумфујућој или прослављеној. И залуд господин Леонтјев указује на то да тријумф и слављење Цркве треба да се одиграју на оном свету, јер Достојевски је веровао у свеопшту хармонију овде, на земљи. Јер такву апсолутну границу између „овде“ и „тамо“ Црква не прави. И за саму земљу, у Светом Писму и у учењу Цркве, постоји термин изменљива. Једно је она земља о којој се на почетку Књиге Постања каже да је била без обличја, пуста и тама над безданом (Пост. 1, 2), а друго је она о којој се каже „и сам Бог биће с њима“ (Откр. 21, 3) – и биће другачија та нова земља, у њој ће правда живети. Ствар је у томе да морално стање човечанства и свих духовних бића нимало не зависи од тога да ли они живе овде, на земљи или не, напротив, сама ситуација на земљи и њен однос према невидљивом свету огледају се у моралном стању духовних бића. И та свеопшта хармонија, коју претсказује Достојевски, нипошто не представља утилитарно благостање људи на садашњој земљи, већ управо начело оне нове земље у којој правда живи. И остварење ове свеопште хармоније или тријумфујуће Цркве неће доћи кроз миран напредак, већ мукотрпно и болно рођење, као што је то описано у Апокалипси – омиљеној књизи Достојевског пред крај његовог живота. „И знак велики показа се на небу: Жена обучена у сунце, и мјесец под ногама њезиним, и на глави њезиној вијенац од дванаест звијезда. И она бјеше трудна, и викаше од болова мучећи се да роди.“ (Откр. 12, 1–2)
И тек из ових болова и мука следи тријумф.
„И чух као глас народа многога, и као глас вода многих, и као глас громова силних, где говоре: Алилуја! Јер се зацари Господ Бог Сведржитељ. Радујмо се и веселимо се и дајмо славу Њему, јер дође свадба Јагњетова и жена се његова припремила. И дано јој би да се обуче у свилу чисту и светлу, јер свила означава праведна дела светих.“ (Откр. 19, 6–8)
„И видех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видех Свети Град, Нови Јерусалим, где силази са неба од Бога, припремљен као невеста украшена мужу својему. И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође.“ (Откр. 21, 2–4)
Ето на какву светску хармонију и благостање је Достојевски мислио када је својим речима понављао пророчанства новозаветног откровења.
Извор: В. С. Соловьев, „Заметка в защиту Достоевского от обвинения в новом христианстве“, в: Сочинения в двух томах, т. 2, Москва: Мысль, 1988, 319–323 = В. С. Соловјов, Писма Достојевском. Три говора у спомен на Достојевског, Београд: Букефал, 2017, 73–81.
Превод: Нада Узелац
[1] Белешка је написана поводом књиге К. Н. Леонтјева Наши нови хришћани. Ф. М. Достојевски и гр. Лав Толстој (Москва, 1882). Поменута књига садржи два есеја: „Страх Божији и љубав према човечанству. Поводом приповетке гр. Л. Н. Толстоја; „Од чега су људи живи?“ и „О свесветској љубави. Говор Ф. М. Достојевског на Пушкиновом празнику“. – прим. прев.
[2] Речи из Символа вере, које је употребио Леонтјев. – прим. прев.
[3] Цитат из Леонтјева, дат у скраћеном облику. – прим. прев.
[4] Овде В. Соловјов нарушава етику цитирања. Прве две реченице припадају Победоносцеву и Леонтјев их цитира. Друге две реченице су претрпеле смисаоно скраћење. – прим. прев.