Страшни суд (детаљ: Мерење душа, ђаво), Милешева, XIII век (© БЛАГО Фонд)
Сваком ко је иоле упућен у светописамски текст, није непознато колику важност имају имена библијских личности, будући да указују на особености њиховог карактера, или, пак, на њихову судбину или порекло, у складу са латинском изреком nomen est omen (име је знак). И све то, свакако, открива нам се већ на првим страницама Старог Завета. Тако, име Адам значи црвена земља, јер је први човек створен од земље (уп. 1Мој 2, 7), док Ева значи мајка свима живима (уп. 1Мој 3, 20), будући да је она прва жена, па самим тим и мајка свих нас. У складу са тим, и Нови Завет почиње указивањем на важност имена долазећег Месије, Богомладенца Христа, што видимо у обраћању анђела Господњег Јосифу, где анђео изричито заповеда: „Надени му име Исус: јер ће он спасти народ свој од греха њихових“ (Мт 1, 21). Дакле, Месија је спаситељ, и на то јасно указује Његово име – Исус. Са друге стране, познато је да су у нашој народној традицији родитељи често деци давали имена која би их заштитила од зле судбине (Срећко, Живко, Вук, Здравко и сл), што указује да је и код нас присутно веровање да име ипак одређује наш живот, макар то веровање било и чисто магијско. Исто тако, и у монашкој традицији, није редак случај да новопострижени монах добије име које одражава управо његове главне карактеристике.
Међутим, реалност је неумољива и препуна ироније. Тако, могуће је да се особа зове Драган, а да притом сама помисао на исту изазива гађње и одвратност. Или, може се звати и Александар, што значи онај који помаже људима, а да у стварности та иста особа не само да одмаже људима, већ их директно одводи у сигурну пропаст. Исто тако, жена, или чак и мушкарац (уп. Лк 3, 2), могу се звати Ана, што значи грациозност и милост, а да је у стварности симбол за суноврат људске личности, како у духовном и физичком, тако и у интелектуалном и моралном смислу. Ова антиномија није страна ни самом Јеванђељу, као што се може видети из претходног примера лукавог и сујетног старца првосвештеника Ане, и то су они моменти у којима се крије једна суптилна иронија библијског писца. Следствено томе, и један цариник се може звати Закхеј, тј. онај који је чист и неокаљан (уп. Лк 19, 2), мада су се цариници бавили најпрљавијим пословима, богатећи се на штету сопственог народа, и због тога од истог тог народа били презрени. Слично томе, и један фарисеј се може звати Симон, што значи онај који чује (уп. Лк 7, 40), а да је притом потпуно глув да чује оно што му Христос говори.
Отуда, и један монах може добити име Фотије, што значи онај који обасјава и осветљава, а да, упркос томе, ипак буде помраченог ума и разума, изазивајући горчину својим речима, чак иако му и презиме указује на сладост. Вероватно је то и јединствен пример крајње ироније. Али, како смо, нажалост, већ и навикли, када је Српска православна Црква у питању, цела ствар може отићи и много даље, односно, може се стрмоглавити и до неслућених дубина понора. Самим тим, и читава прича постаје још погубнија и ужасавајућа, када управо тај монах Фотије постане епископ, па још и митрополит, а уз то почне и да напрасно и необуздано пише нешто што он и њему блиски назива „песмама“. И, како је у вези са митрополитом Фотијем све иронија, тако ни те његове „песме“ нису изузетак:
„Наравно, све то би могло бити уистину симпатично да није било једне отежавајуће околности: те ‘песме’ уопште нису биле никакве песме. Укратко, била је то потпуно неуспела комбинација параноидног пијетизма, којекаквих теорија завере и општих места, углавном националистичких и моралистичких, уз нескривено ауторитарни тон и потпуно одсуство талента. Чиста гротеска, као да је реч о неком врхунском остварењу острвске школе хумора. Мени лично било је забавно да их читам…“ (Вукашин Милићевић, Васкрсење).
Управо тако би се донедавно могло окарактерисати „поетско стваралаштво“ митрополита Фотија, ма колико незграпно и непристојно звучала ова синтагма у датом случају, међутим, „песник“ није могао да обузда свој „таленат“, па је пробио и дно сопственог амбиса својом последњом „песмом“.
Иначе, у вези са претходним цитатом, мени лично уопште није забавно да читам те митрополитове „песме“, јер, шта може бити забавно у директном излагању таквој врсти безумља и ирационалности?! И не само да није забавно, већ је и ужасавајуће и скандалозно за здрав људски разум, да један архијереј Цркве Христове у својим „стиховима“ у толикој мери шири отворену мржњу и антагонизам према одређеној групи људи! Да ствар буде још страшнија, реч је о младим људима, студентима и ђацима, који се заједно уз свој народ часно и поштено, чисто и ненасилно, даноноћно месецима херојски боре за праведније и слободније друштво и институције, и за – веровали или не – основна људска права, као што је право на живот!
Али, шта вреди кад је за смиреног и христоподобног митрополита Фотија све то само „бунт демонски“, којим су они задобили „ум сатански“! Да ли је поменути архијереј уопште свестан, ако су му свест и савест икада биле блиске категорије, каквом све злу и насиљу отвара врата овакав говор мржње?! А што је, авај, од свега најјезивије – то зло и насиље је истовремено и оправдано управо тиме што долази из уста једног „духовног ауторитета“, ни мање ни више него митрополита, уз то и члана Светог Архијерејског Синода! Врло је могуће да би му чак и сами фарисеји позавидели на оваквој категоризацији и сатанизацији наше омладине, те да би се на крају и постидели своје скромне констатације, упућене некадашњем слепцу: „Подај славу Богу, ми знамо да је онај човек (Исус) грешан“ (Јн 9, 24).
Стога, напослетку, остаје нема запитаност: Да ли је у питању само један неповратан поремећај људске личности или, пак, неприкривена демонска злоба једног архијереја? И, да ли ће Српска Православна Црква, уперена са својим врхом надоле, икада стићи до свог понора или ће нас непрестано скандализовати откривањем све дубљег и дубљег дна, као и својом „способношћу“ да и њега не само дотакне, него и да га снажно пробије, муњевито јуришајући ка новом дну!?
