Ананија и Сапфира

Налазимо се пред једним чудним догађајем. Не налазимо га у јеванђељу већ у Делима апостолским (Дап 5, 1–11). Ово је први пут, откако је Бог дошао у свет и постао тело, да видимо пројављивање Господње у једном веома тескобном моменту које поприлично подсећа на нека старозаветна рвања између Бога и Израиља.

Проблем је што се у старозаветној историји много тога именовало антропоморфизмима (јер откровење Христово још није ступило на снагу), али овде, доласком Богочовека, видимо другачију интервенцију која се ни пре ни после тога није више тако пројавила. Ту већ не можемо говорити о границама антропоморфизма које је преувеличало или приписало Богу нешто што Он није урадио.

Можда је бласфемично рећи, али имамо помало сурову слику пред нама: Дух Свети убија префригани брачни пар. Зар је дошло до трења између Сина и Духа? Син дође грешницима, а недуго након Његовог васкрсења и вазнесења, Дух спроводи другачију мисију? Наравно, у једном моменту, не на генералном нивоу.

Видимо да су и ученици Христови имали нагиб да у једном трену низведу огањ са небеса да побију оне који се противе али их Христос кори. Шта се онда овде дешава? Јер очигледно је одступање. Као да није било већих злочинаца од Ананије и Сапфире који су заслужили потирање тим више? Било је. Зар није било могуће Христовим изобличавајућим начином довести ово двоје до покајања и само на томе се у Христовом маниру задржати? Било је.

С обзиром да се деловање Духа пре овог момента (док је Син мисионарио) и после овог момента више не понавља, могуће да је реч о једном изузетку за опомену не само једној цркви у оно време него свим црквама у свим временима. Подсећање да се Бог не искушава. Подсећање да Суд припада Њему. Подсећање да Он има власт не само да убије него и да оживи. Не смемо изгубити из вида Ананију и Сапфиру из есхатолошког, васкрслог угла.

Па опет, не може се човек не запитати, зашто таквог вида деловања Духа нема данас? Ако се данашња аргументација темељи на исказу да Бог не жели да буде вољен због Његове силе, а у овом случају Духа многи би данас дрхтали и нико не би по слободи волео Бога, зашто онда овде видимо другачије иступање?

Зар је Богу потребна демонстрација силе када је се Христос много пута одрекао у корист човечанства? Када је и Он сам одолео сопственој сили много пута а могао ју је спровести? Наравно, говоримо о изузетку јер деловање Духа се не може ограничити само на овај контекст када је Његово првенствено дејствовање очишћујућег и освећујућег карактера.

Имамо једну опомињајућу догодовштину пред нама, у чијој диоптрији можемо изблиза боље да погледамо многе парове. Несумњиво је да има љубави међу многима али често се та љубав између двоје не превазилази искораком према неком трећем. Долази до уједињења љубави на заједничком нивоу које врхуни у презиру према неком трећем. Ту се показује демант љубави.

Двоје нису довољни да се одрже заједно на једном месту. Потребан је неко т/Трећи. Не само у димензијама рађања деце, проналажењу пријатеља итд, већ, наравно, ради се о Богу. Бог који иште већи императив: „Ако љубите само оне који вас љубе каква вам је хвала?“ (Лк 6, 32–34). Веома провокативно.

Данас имамо пуно сепарација, кланова, унутар породице, унутар фирме где радимо, унутар цркве којој служимо. Треба се запитати. Интриге и резервисаност постављају границе отуђења. Заједничка оговарања не доводе до изласка према неком трећем. Љубав која постоји само унутар једног гета науштрб другог гета, једног члана породице на уштрб другог члана итд, није модус који може такву љубав потврдити као љубав.

И демони се уједињују против људи када су гладни зла, али када су сами са собом потиру један другог. Тако је и са паровима. Уједињени само у зони интереса. Питање је колико уопште воле једно друго или само на свој интерес мисле у односу на дежурног другог поред себе. А ако неко не припада њиховом калупу, окрећу се заједнички против њега, држећи се у том науму чврсто један другог.

И ту можемо додати оно Христово: „Када дакле ви зли будући знате добре дарове давати деци својој… (Лк 11, 13)“ или: „Од сада ће устати мајка на ћерку…(Лк 14, 26)“. Посреди је демаскирање лажне љубави, љубави која није Бог, јер Бог воли и добре и зле, а лажна љубав воли само један однос унутар себе док за други однос изван себе презире.

Можда смо у случају Ананије и Сапфире ми опоменути? Можда се њих двоје нису ни волели. Спољашњи поглед Дела апостолских не открива њихов унутрашњи однос, осим што се запажа њихова „унија“ на нивоу да слажу и Богу и народу. Колики је ниво водостаја наших лажи данас? Оних које свесно носимо, или још горе, оних којих нисмо ни свесни да носимо? Најпре оних које знамо да носимо, а глумимо да не знамо да их носимо. У тој глуми, у том немогућем самоскривању, а да не знаш у који угао сопства си сакрио истину, се крије сав пандемонијум нашег лицемерја. То је место које треба ишчашити.

Па ако Дух већ продире до расецања кости и удова, онда само можемо наслутити колико је место овог пара било безосећајно за свет око себе, да Дух прилази са радикалном оштрицом. Можда је Дух попут неког хирурга кренуо у операцију али се девијација нечије патологије толико показала фаталном да тело није могло да издржи исту. Зато смрт обара ово двоје. Дух је кренуо према њима ништа мањом педесетницом освећења, али друга страна није нашла место за Бога у свом срцу. Природна последица одбијања да се прими Бога у сопствено биће је смрт.

Овде само видимо изузетак јер је и спољашња фасада (анатомија) потврдила своју отпадију. Не може тело умрети за Бога пре него што срце умре за Њега. Данас немамо таквих сведочанства духоодмазде. Свако ко се удостојио да искуси Духа у свом бићу, мора да сведочи Духа љубави јер се укус блаженства не може слагати. Неодвојиво од Цркве, неодвојиво од пријемчивости. Ипак, нека Тајна остаје да трепери у ваздуху. Тајна која поред велике слободе оставља простор за страхопоштовање.

Колико год случај Ананије и Сапфире изгледао бруталан, јер ни мање ни више задобише смрт само због једне лажи (а данас имамо много већа зла), не можемо ући у Божије мотиве. Очигледно у овом примеру видимо више од једне непријемчивости. Видимо трагедију брака као таквог изолованог од света других. Заједницу која се противи Заједници. Лаж овде носи велику цену.

Могуће да је пре реч о унутрашњем устројству бића које је у потпуности незаинтересовано да прихвати свет другачији од својих интереса. Такав вид отуђења врхуни не у једној охолости, него у две охолости. Једна охолост утврђена сопственим фантазмима и жељама. Овде имамо, дакле, једну заједницу која не жели да доприноси развоју друге Заједнице. Овде се суочавамо са антиномијом између мноштва биолошких заједница које не желе заједничку основу са Црквом.

Зато овакав вид иступања Духа више наликује на есхатолошки угао гледања, оштро пројављен само на једном историјском месту. Одвајање од Бога и одвајање једних од других подсећа на овај вид разлучења. Ипак, један занимљив скандал остаје за рационалисте: Божије убиство не сноси никакву моралну одговорност.