Ananija i Sapfira

Nalazimo se pred jednim čudnim događajem. Ne nalazimo ga u jevanđelju već u Delima apostolskim (Dap 5, 1–11). Ovo je prvi put, otkako je Bog došao u svet i postao telo, da vidimo projavljivanje Gospodnje u jednom veoma teskobnom momentu koje poprilično podseća na neka starozavetna rvanja između Boga i Izrailja.

Problem je što se u starozavetnoj istoriji mnogo toga imenovalo antropomorfizmima (jer otkrovenje Hristovo još nije stupilo na snagu), ali ovde, dolaskom Bogočoveka, vidimo drugačiju intervenciju koja se ni pre ni posle toga nije više tako projavila. Tu već ne možemo govoriti o granicama antropomorfizma koje je preuveličalo ili pripisalo Bogu nešto što On nije uradio.

Možda je blasfemično reći, ali imamo pomalo surovu sliku pred nama: Duh Sveti ubija prefrigani bračni par. Zar je došlo do trenja između Sina i Duha? Sin dođe grešnicima, a nedugo nakon Njegovog vaskrsenja i vaznesenja, Duh sprovodi drugačiju misiju? Naravno, u jednom momentu, ne na generalnom nivou.

Vidimo da su i učenici Hristovi imali nagib da u jednom trenu nizvedu oganj sa nebesa da pobiju one koji se protive ali ih Hristos kori. Šta se onda ovde dešava? Jer očigledno je odstupanje. Kao da nije bilo većih zločinaca od Ananije i Sapfire koji su zaslužili potiranje tim više? Bilo je. Zar nije bilo moguće Hristovim izobličavajućim načinom dovesti ovo dvoje do pokajanja i samo na tome se u Hristovom maniru zadržati? Bilo je.

S obzirom da se delovanje Duha pre ovog momenta (dok je Sin misionario) i posle ovog momenta više ne ponavlja, moguće da je reč o jednom izuzetku za opomenu ne samo jednoj crkvi u ono vreme nego svim crkvama u svim vremenima. Podsećanje da se Bog ne iskušava. Podsećanje da Sud pripada Njemu. Podsećanje da On ima vlast ne samo da ubije nego i da oživi. Ne smemo izgubiti iz vida Ananiju i Sapfiru iz eshatološkog, vaskrslog ugla.

Pa opet, ne može se čovek ne zapitati, zašto takvog vida delovanja Duha nema danas? Ako se današnja argumentacija temelji na iskazu da Bog ne želi da bude voljen zbog Njegove sile, a u ovom slučaju Duha mnogi bi danas drhtali i niko ne bi po slobodi voleo Boga, zašto onda ovde vidimo drugačije istupanje?

Zar je Bogu potrebna demonstracija sile kada je se Hristos mnogo puta odrekao u korist čovečanstva? Kada je i On sam odoleo sopstvenoj sili mnogo puta a mogao ju je sprovesti? Naravno, govorimo o izuzetku jer delovanje Duha se ne može ograničiti samo na ovaj kontekst kada je Njegovo prvenstveno dejstvovanje očišćujućeg i osvećujućeg karaktera.

Imamo jednu opominjajuću dogodovštinu pred nama, u čijoj dioptriji možemo izbliza bolje da pogledamo mnoge parove. Nesumnjivo je da ima ljubavi među mnogima ali često se ta ljubav između dvoje ne prevazilazi iskorakom prema nekom trećem. Dolazi do ujedinjenja ljubavi na zajedničkom nivou koje vrhuni u preziru prema nekom trećem. Tu se pokazuje demant ljubavi.

Dvoje nisu dovoljni da se održe zajedno na jednom mestu. Potreban je neko t/Treći. Ne samo u dimenzijama rađanja dece, pronalaženju prijatelja itd, već, naravno, radi se o Bogu. Bog koji ište veći imperativ: „Ako ljubite samo one koji vas ljube kakva vam je hvala?“ (Lk 6, 32–34). Veoma provokativno.

Danas imamo puno separacija, klanova, unutar porodice, unutar firme gde radimo, unutar crkve kojoj služimo. Treba se zapitati. Intrige i rezervisanost postavljaju granice otuđenja. Zajednička ogovaranja ne dovode do izlaska prema nekom trećem. Ljubav koja postoji samo unutar jednog geta nauštrb drugog geta, jednog člana porodice na uštrb drugog člana itd, nije modus koji može takvu ljubav potvrditi kao ljubav.

I demoni se ujedinjuju protiv ljudi kada su gladni zla, ali kada su sami sa sobom potiru jedan drugog. Tako je i sa parovima. Ujedinjeni samo u zoni interesa. Pitanje je koliko uopšte vole jedno drugo ili samo na svoj interes misle u odnosu na dežurnog drugog pored sebe. A ako neko ne pripada njihovom kalupu, okreću se zajednički protiv njega, držeći se u tom naumu čvrsto jedan drugog.

I tu možemo dodati ono Hristovo: „Kada dakle vi zli budući znate dobre darove davati deci svojoj… (Lk 11, 13)“ ili: „Od sada će ustati majka na ćerku…(Lk 14, 26)“. Posredi je demaskiranje lažne ljubavi, ljubavi koja nije Bog, jer Bog voli i dobre i zle, a lažna ljubav voli samo jedan odnos unutar sebe dok za drugi odnos izvan sebe prezire.

Možda smo u slučaju Ananije i Sapfire mi opomenuti? Možda se njih dvoje nisu ni voleli. Spoljašnji pogled Dela apostolskih ne otkriva njihov unutrašnji odnos, osim što se zapaža njihova „unija“ na nivou da slažu i Bogu i narodu. Koliki je nivo vodostaja naših laži danas? Onih koje svesno nosimo, ili još gore, onih kojih nismo ni svesni da nosimo? Najpre onih koje znamo da nosimo, a glumimo da ne znamo da ih nosimo. U toj glumi, u tom nemogućem samoskrivanju, a da ne znaš u koji ugao sopstva si sakrio istinu, se krije sav pandemonijum našeg licemerja. To je mesto koje treba iščašiti.

Pa ako Duh već prodire do rasecanja kosti i udova, onda samo možemo naslutiti koliko je mesto ovog para bilo bezosećajno za svet oko sebe, da Duh prilazi sa radikalnom oštricom. Možda je Duh poput nekog hirurga krenuo u operaciju ali se devijacija nečije patologije toliko pokazala fatalnom da telo nije moglo da izdrži istu. Zato smrt obara ovo dvoje. Duh je krenuo prema njima ništa manjom pedesetnicom osvećenja, ali druga strana nije našla mesto za Boga u svom srcu. Prirodna posledica odbijanja da se primi Boga u sopstveno biće je smrt.

Ovde samo vidimo izuzetak jer je i spoljašnja fasada (anatomija) potvrdila svoju otpadiju. Ne može telo umreti za Boga pre nego što srce umre za Njega. Danas nemamo takvih svedočanstva duhoodmazde. Svako ko se udostojio da iskusi Duha u svom biću, mora da svedoči Duha ljubavi jer se ukus blaženstva ne može slagati. Neodvojivo od Crkve, neodvojivo od prijemčivosti. Ipak, neka Tajna ostaje da treperi u vazduhu. Tajna koja pored velike slobode ostavlja prostor za strahopoštovanje.

Koliko god slučaj Ananije i Sapfire izgledao brutalan, jer ni manje ni više zadobiše smrt samo zbog jedne laži (a danas imamo mnogo veća zla), ne možemo ući u Božije motive. Očigledno u ovom primeru vidimo više od jedne neprijemčivosti. Vidimo tragediju braka kao takvog izolovanog od sveta drugih. Zajednicu koja se protivi Zajednici. Laž ovde nosi veliku cenu.

Moguće da je pre reč o unutrašnjem ustrojstvu bića koje je u potpunosti nezainteresovano da prihvati svet drugačiji od svojih interesa. Takav vid otuđenja vrhuni ne u jednoj oholosti, nego u dve oholosti. Jedna oholost utvrđena sopstvenim fantazmima i željama. Ovde imamo, dakle, jednu zajednicu koja ne želi da doprinosi razvoju druge Zajednice. Ovde se suočavamo sa antinomijom između mnoštva bioloških zajednica koje ne žele zajedničku osnovu sa Crkvom.

Zato ovakav vid istupanja Duha više nalikuje na eshatološki ugao gledanja, oštro projavljen samo na jednom istorijskom mestu. Odvajanje od Boga i odvajanje jednih od drugih podseća na ovaj vid razlučenja. Ipak, jedan zanimljiv skandal ostaje za racionaliste: Božije ubistvo ne snosi nikakvu moralnu odgovornost.