Početkom novembra prošle godine je Pravoslavni bogoslovski fakultet objavio Referat Komisije (prof. dr Predrag Dragutinović, prof. dr Vladan Tatalović i prof. dr Vladislav Topalović) kojim se predlaže ponovni izbor dr Dragana Radića u zvanje vanrednog profesora. U zakonskom roku sam podneo Primedbe na Referat, koje su odmah i objavljene (Akademska čestitost na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu, Teologija.net 20.11.2025). Nastavno-naučno veće PBF je u decembru moje prigovore jednoglasno odbacilo i svu dokumentaciju prosledilo Veću naučnih oblasti društveno-humanističkih nauka Univerziteta u Beogradu, koje je trebalo da potvrdi Radićev reizbor.
Za razliku od kolega sa PBF-a, članovi Veća su na januarskoj sednici ozbiljno razmotrili moje prigovore i zatražili od fakulteta da dostavi dodatne dokaze i pojašnjenja o spornoj monografiji zahvaljujući kojoj je Radić 2020. dobio zvanje vanrednog profesora. I PBF je to učinio dva meseca kasnije, što je ovu storiju pretvorilo u pravi akademski triler.
Na martovskoj sednici Veća trebalo je raspravljati o prikupljenim materijalima o (re)izboru Dragana Radića. Pored PBF-a, i još neke ustanove i pojedinci su dostavili različite vrste dokumenata. Za sednicu sam saznao slučajno, 23. marta, 24 sata pre njenog održavanja. U toku večeri i jutra sam prošao svu dokumentaciju koja je bila objavljena na sajtu Univerziteta u Beogradu, sastavio dopis i poslao ga sekretaru Veća, s molbom da isti prosledi svim članovima Veća, što je on i učinio.
U nastavku donosim integralnu verziju mog dopisa Veću, a potom, umesto zaključka, i neke nedoumice.
Univerzitet u Beogradu,
Veće naučnih oblasti društveno-humanističkih nauka
Uvaženi članovi Veća,
Povodom Odgovora na Zaključak vašeg Veća (br. 61202-4663/2-26, od 26.1.2026) u vezi sa Referatom za ponovni izbor dr Dragana Radića u zvanje vanrednog profesora, koji ste dobili od Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, kao i njegove Izjave, a koji se odnose i na moje prigovore na njegov reizbor, smatram neophodnim da ukažem na nekoliko ključnih činjenica i propusta koji su od suštinskog značaja za ocenu ispunjenosti uslova propisanih aktima Univerziteta u Beogradu.
Ključne zamerke koje se odnose na status prijavljene naučne monografije nisu suštinski opovrgnute. Naime, u mojim Primedbama (koje su deo materijala za reizbor dr Radića, a sa jednom dopunom ih možete naći i ovde) je dokumentovano ukazano da predmetna publikacija: (a) nije blagovremeno objavljena; (b) ne ispunjava ni minimalne uslove da bi bila kategorizovana kao naučna monografija.
Radić je u svojoj Izjavi (str. 1, tačka 5) u vezi sa vašim Zaključkom u suštini potvrdio moju tvrdnju da monografija u trenutku kada se glasalo za njegov izbor u zvanje vanrednog profesora nije bila javno dostupna, što je jedan od neophodnih uslova kako bi izbor bio regularan. (To je, podsećam, zvanično potvrdila i Služba za CIP Biblioteke Matice srpske koja je izradila zapis.)
Radić naime priznaje: „Nažalost, usled vanrednog stanja i sprečenosti kretanja koji su uzrokovani pojavom pandemije kovida 19 tokom cele 2020. godine, monografija u fizičkom primeru nije dostavljena biblioteci.“ Ovo je notorna neistina. Vanredno stanje je ukinuto 6. maja 2020. i sve ustanove su u oktobru mesecu, u vreme njegovog izbora u više zvanje i navodnih peripetija oko objavljivanja i distribuiranja knjige, normalno radile.
Neverovatno je da dr Radić kao „dokaz“ da je knjiga postojala 2020. navodi činjenicu da je istu predao Narodnoj biblioteci pet godina kasnije, što je očigledno i iz Potvrde izdate 14. 11. 2025. koju je priložio. Do tog datuma, dakle, nekoliko godina nakon Radićevog izbora za vanrednog profesora, nijedan primerak navedene monografije nije postojao ni u jednoj biblioteci u Srbiji, niti se mogao naći ni u jednoj knjižari u Srbiji. Ono što je posebno zanimljivo, knjiga se ni do današnjeg dana nije pojavila na sajtu izdavača, niti je postala deo ispitne literature za bilo koji od predmeta koje dr Radić ili bilo koji drugi profesor biblistike na PBF predaje. Elem, Statut Univerziteta u Beogradu (čl. 135, tačke 3 i 4) je po ovom pitanju savršeno jasan: „Radovi iz stava 3. ovog člana moraju imati barem potvrdu da su prihvaćeni za objavljivanje do momenta prijave na konkurs, a moraju biti objavljeni do momenta izbora“.
Izjava dr Radića izgleda kao izjava deteta kada ga uhvatite u laži. On nastavlja sa praksom negovorenja istine, samo to sada čini još znatno nespretnije. Posebno vredna pažnje je rečenica koja može da se protumači isključivo kao vređanje inteligencije članova Veća: „Knjigu sam u narednom vremenskom periodu u celosti podelio svojim studentima i mnogobrojnim prijateljima sveštenicima.“ (str. 1, tačka 5) Dakle, dr Radić priznaje da knjiga nije bila javno distribuirana, što je zakonska obaveza, već je tiraž u celosti podeljen studentima i prijateljima.
Na kraju izjave (tačka 6) se dr Radić poziva na telefonski razgovor koji je obavio sa recenzentom svoje monografije prof. dr Maksimilijanom Matjažom. Pretpostavljam da je ovo verovatno jedini slučaj u istoriji Univerziteta u Beogradu da se neko poziva na privatni telefonski razgovor u koji je nemoguće imati uvid. Radić nam prenosi da mu je recenzent rekao da sam ja zloupotrebio njegov mejl. Ne verujem Radiću na reč, jer sam se recenzentu zvanično obratio, napomenuo mu da ću informacije koje sam od njega dobio koristiti u procesu protiv dr Radića, a on mi je ne samo potvrdio da knjigu nije video i da recenziju nema, već mi je ustupio i čitavu svoju prepisku s Radićem. Radić pominje mogućnost gubitka njegove recenzije prilikom selidbe. Selidbu recenzent u prepisci sa mnom nije pominjao. Bilo kako bilo da stoje stvari sa selidbom – da je recenzija ikada postojala, gotovo nemoguće bi bilo da tako značajan dokument obojica izgube.
Međutim, tu čitavoj priči nije kraj. Iako i recenzent i dr Radić tvrde da je recenzija izgubljena, ona se odjednom pojavila u dokumentaciji. Navodno je napisana 10. jula 2020. godine. U njenu autentičnost lično sumnjam, jer mi je sâm recenzent poslao prepisku s dr Radićem koju dostavljam u prilogu. U njoj možete videti da se dr Radić njemu obraća 6. jula, i najavljuje da će knjigu objaviti tek u septembru iste godine. Kako je moguće da samo četiri dana kasnije, bez uvida u rukopis, prof. dr Matjaž sastavlja recenziju? (Uzgred, u recenziji se kao izdavač navodi štamparija Artprint iz Novog Sada, a ne Biblijski institut PBF, kako stoji u CIP-u i u impresumu.)
Pismo koje je dr Radić poslao prof. dr Matjažu
U svakom slučaju, sve i da je Radićeva knjiga blagovremeno objavljena, i da je recenzija prof. Matjaža nesporna, ta publikacija opet ne bi mogla da se tretira kao naučna monografija, jer je nepobitno utvrđeno da su druga dvojica recenzenata (prof. dr Porfirije Perić i prof. dr Predrag Dragutinović) sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, koji je naveden kao izdavač monografije.
Pravilnik o postupku, načinu vrednovanja i kvantitativnom iskazivanju naučnoistraživačkih rezultata istraživača („Službeni glasnik RS“, br. 24 od 8. marta 2016, 21 od 10. marta 2017, 38 od 21. aprila 2017), u Prilogu 2 (Razvrstavanje i način navođenja naučnoistraživačkih rezultata) propisuje da naučna monografska publikacija „mora imati adekvatnu recenziju renomiranog izdavača, naučnog društva, renomirane naučne ustanove u svetu ili renomirane naučne ustanove u zemlji u čiji delokrug tema monografije spada“, kao i da „recenzentska komisija koju obrazuje domaća ustanova treba da se sastoji od najmanje tri ugledna naučnika iz tematske oblasti monografije, od kojih dvoje moraju biti izvan te ustanove.“
Dakle, nije ispunjen osnovni normativni uslov da najmanje dva recenzenta budu „spoljna“, niti je obezbeđen stvarni recenzentski postupak. Komisija u svom Odgovoru ne negira ove činjenice, niti pruža bilo kakav dokaz da su uslovi ispunjeni, već ih u potpunosti zaobilazi. U takvoj situaciji ostaje nesporan zaključak da predmetna publikacija ne može biti priznata kao naučna monografija u smislu tada važećih propisa Univerziteta.
Komisija u svom Odgovoru navodi da se uslovi iz prvobitnog izbora ne mogu razmatrati, pozivajući se na pravnosnažnost te odluke. Ovakvo tumačenje je pravno neosnovano u kontekstu postupka ponovnog izbora. Naime, ukazivanje na nedostatke u prethodnom izboru ne predstavlja zahtev za njegovo poništavanje, već ukazivanje na činjenicu da kandidat nije ispunjavao zakonom propisane uslove, što ima neposredan značaj za ocenu ispunjenosti uslova za ponovni izbor. Kontinuitet ispunjenosti uslova predstavlja nužan element za napredovanje u nastavničkom zvanju.
Ukoliko se utvrdi da ključni uslov (u ovom slučaju postojanje naučne monografije) nije bio ispunjen, onda se ne može smatrati da je kandidat stekao osnov za dalje napredovanje, bez obzira na formalnu pravosnažnost prethodne odluke. Komisija i Izborno veće imaju obavezu da utvrde da li prijavljene reference kandidata zaista ispunjavaju uslove za odgovarajuće kategorije u skladu sa aktima Univerziteta.
Ispunjenost uslova za izbor u zvanje utvrđuje se isključivo na osnovu činjenica i primene važećih propisa, a ne na osnovu statusa ili ličnosti lica koje na eventualne nepravilnosti ukazuje.
Imajući u vidu da ključne primedbe u vezi sa statusom naučne monografije nisu opovrgnute, te da Komisija nije ponudila dokaze da su formalni uslovi ispunjeni, ostaje osnovana sumnja da kandidat ne ispunjava ni minimalne uslove propisane aktima Univerziteta za ponovni izbor u zvanje vanrednog profesora.
S poštovanjem,
Blagoje Pantelić
Umesto zaključka
Posle svega što sam poslednjih meseci video, čuo, pročitao i doživeo, ne mogu a da se ne zapitam:
Da li je prilikom izbora u zvanje vanrednog profesora 2020. godine, dr Dragan Radić zloupotrebio poverenje članova Komisije (posebno autora Referata prof. dr Predraga Dragutinovića) i monografiju, koja mu je bila neophodna za izbor u više zvanje, nije objavio do trenutka glasanja, ali ni pet godina nakon glasanja?
Da li je u godinama koje su usledile neuspešno pokušavao da rukopis dovede u stanje za objavljivanje ili ga više nije bilo briga jer dobio ono što mu je bilo potrebno, više zvanje i veću platu?
Da li bi Radićeva knjiga bila javnosti nedostupna i u potpunosti zaboravljena, da se jednog jesenjeg dana 2025. nisam zapitao, kao neko ko se trudi da isprati sve što kolege teolozi objavljuju, gde mogu da pribavim naučnu monografija koju je fakultetska komisija na čelu sa prof. Dragutinovićem, a čiji je član bio i patr. Porfirije, toliko ishvalila, i javno postavio to pitanje?
Zašto je, posle toliko godina, Radić ipak bibliotekama dostavio nekoliko primeraka knjige, iako je i letimičnim prelistavanjem jasno da se radi o verziji koja nije spremna za štampu, umesto da kao istinski hrišćanin prizna grešku i pokaje se?
Zašto nije ozbiljno shvatio narodnu izreku – „nije majka karala što se sin kockao, nego što se vadio“ – i umesto priznanja, počeo da se „vadi“, izmišlja vanredna stanja kada ih nije bilo i druge izgovore nedostojne jednog klirika i univerzitetskog profesora?
Kada je saznao za moju prepisku sa prof. dr Maksimilijanom Matjažom, celjskim biskupom i recenzentom njegove knjige, da li je Radić iskoristio crkvene veze i politički uticaj patr. Porfirija, čiji je lični đakon, i izvršio pritisak na biskupa da retroaktivno napiše recenziju, za koju je jasno da nije mogla da nastane onda kada na memorandumu stoji da je napisana?
Možda je dr Draganu Radiću stalo do akademske čestitosti, samo se ne snalazi baš najbolje u ulozi univerzitetskog profesora?
