Gustav Klimt, Smrt i život, 1910.
Nedavnu raspravu o eutanaziji je nemoguće sagledati mimo osnovnih problema u dijalogu između religijskog pogleda na svet i zapadnog sekularnog humanizma po pitanju vrednosti koje bi trebale da budu temelji „novog svetskog poretka“. Prema našem mišljenju, ove rasprave pokazuju neljudsku suštinu ateističkog humanizma, koji za sebe tvrdi da je univerzalistička ideologija i otvoreno se protivi tradicionalnim stavovima o životu i smrti.
U raspravama o eutanaziji humanisti sistematski insistiraju na „pravu na smrt“ terminalno obolelih. Najradikalniji među njima idu čak i korak dalje tvrdeći da pravo na smrt treba da imaju svi ljudi, čak i zdravi, i da svako ko želi da prekine svoj život može to da učini tako što će izvršiti samoubistvo ili zatražiti pomoć lekara. U mnogim zapadnim zemljama postoje udruženja koja zagovaraju eutanaziju ili samoubistvo. U Francuskoj postoji „Asocijacija za pravo na dostojanstvenu smrt“, u Japanu „Udruženje za dostojanstvenu smrt“. U Americi je „Udruženje Hemlok“, čiji je moto „dobar život, dobra smrt“, aktivno već gotovo 25 godina i ima oko 25.000 članova. Njen osnivač, Derek Hemfri, autor je Konačnog izlaza, neke vrste priručnika za samoubistvo. Knjiga sadrži mnoštvo saveta o tome kako okončati sopstveni život ili kako drugima pomoći da to učine, uključujući i spiskove sa uputstvima o smrtonosnim dozama različitih supstanci, raspravlja se o pozitivnim svojstvima kalijum cijanida i predlažu metode za one koji žele da se uguše – od plastičnih kesa do izduvnih gasova. Hemfri je svoje ideje realizovao u praksi pomažući svojoj ženi, bratu i tastu da izvrše samoubistvo: njegova žena i njen otac su uzeli pilule za spavanje u dozama koje Hemfri predlaže, dok je svom bratu pomogao da umre tako što je polomio aparat koji ga je održava u životu.
Savremeni protagonisti eutanazije odbacuju bilu kakvu povezanost između svojih ideja i događaja koji su se odvijali u nacističkoj Nemačkoj. Međutim, upravo je tu razvijena prva teorija o eutanaziji i prvi put sprovedena u praksi. Helmut Unger je 1936. objavio priču o doktoru koji je pomogao svojoj ženi koja je bolovala od galopirajuće skleroze da umre. Snimljen je i film zasnovan na ovoj priči, koji je uzrokovao mnoštvo simpatija prema ideji „smrti iz milosrđa“. Ubrzo nakon toga je otac deteta koje je bolovalo od neizlečive bolesti zamolio Hitlera da dopusti lekarima da njegovom detetu oduzmu život. Hitler je ovaj slučaj predao svom ličnom doktoru, Karlu Brantu, koji je sproveo zahtev. Hitler je 1939. godine naložio Rajhslajteru Bouhleru i Brantu da doktorima „odobre milosrdnu smrt pacijentima koji, u skladu sa procenama lekara, boluju od neizlečive bolesti.“ Ubrzo se u Nemačkoj pojavila prva „Kuća gladnih“ (Hungerhaus), medicinska ustanova u kojoj su bebe i stariji koji boluju od neizlečivih bolesti bivali izgladnjivani do smrti. Od 1939. do 1941. godine eutanazija je postala uobičajena pojava: terminalno oboleli, bogalji i mentalno retardirani su prema naredbama lekara sistematski ubijani u gasnim komorama. Tokom tih godina je oko 70.000 ljudi ubijeno u skladu sa „programom eutanazije“, dok je do kraja Drugog svetskog rata ukupan broj ovih žrtava, prema Ninberškom sudu, iznosio 275.000 ljudi. U Ninberškom procesu je dr Brant tvrdio:
„Osnovni motiv je bio želja da se pomogne pojedincima koji nisu mogli da pomognu sami sebi i kojima je, stoga, život bio produžen u mukama… Citirati Hipokrata danas znači tvrditi da invalidima i osobama koje trpe veliki bol nikada ne bi trebalo dati otrov. Međutim, svaki savremeni doktor koji polaže tako retoričku zakletvu bez preispitivanja je ili lažov ili licemer… Nikada nisam imao nikakvu drugu nameru, niti sam verovao da činim bilo šta osim skraćivanja patnje tih nesrećnih bića.“[1]
Isti argument sačinjava osnovu filosofije savremenih zagovarača eutanazije, koji nailaze na sve veću podršku evropskih zakonodavaca. Nakon rata je eutanazija bila zabranjena u svim evropskim zemljama. I dalje je nezakonita u većini zapadnih zemalja, mada se u stvarnosti praktikuje sve češće. Postepena promena javnog mnjenja u korist eutanazije dovela je do ozakonjenja eutanazije u dve evropske zemlje – Holandiji i Belgiji. Prema zakonima koji su usvojeni 2002. godine, doktori koji pomognu terminalno obolelima da izvrše samoubistvo izuzeti su od krivične odgovornosti. Čini se da će se slični zakoni uskoro uvesti i u drugim evropskim zemljama, a mogli bi ući i u sastav zakonodavstva Evropske unije. Već se u Savetu Evrope diskutovalo o neophodnosti usaglašavanja pravnih normi sa postojećom praksom legalizacije „sprovođenja eutanazije“, tj. pravu lekara da „okončaju život pacijenta na njegov ili njen dosledan, dobrovoljan i promišljen zahtev“.[2] Zasad još uvek nismo suočeni sa programom za sistematsko uništenje neizlečivih bolesnika nalik onome koji se praktikovao u Hitlerovoj Nemačkoj, no imamo li garanciju da evropski zakonodavci, nakon ukidanja jedne zabrane, neće poželeti da uspostave neku drugu zabranu – naravno, isključivo u „humane“ svrhe?
Danas se predstavnici tradicionalnih crkava, uključujući rimokatolike i pravoslavne, protive ozakonjenju eutanazije. Suštinska razlika u stavovima o eutanaziji i samoubistvu između hrišćanske tradicije i sekularnog liberalnog humanizma je zasnovana na razlici u bazičnom poimanju života i smrti. U liberalnom humanizmu oba pitanja se posmatraju najpre u kontekstu ljudskih prava: svaki čovek je gospodar svog života, i stoga, ako je umoran od njega ima pravo da ga okonča. Međutim, u hrišćanskoj tradiciji Bog se smatra gospodarom života i smrti. Zato Pravoslavna Crkva samoubistvo smatra velikim grehom i izjednačava eutanaziju sa samoubistvom ili ubistvom.[3] Pravoslavna Crkva „ne može da odobri savremene široko rasprostranjene pokušaje u društvu da se legalizuje takozvana eutanazija, tj. namerno ubijanje neizlečivo obolelih (uključujući slučajeve u kojima se šalju u smrt prema sopstvenim željama), kao moralno prihvatljive. Zahtevi bolesnih da ubrzaju smrt su ponekad uzrokovani depresijom, usled koje nisu u stanju na adekvatan način da procene svoje stanje“.[4] Rimokatolička crkva takođe smatra eutanaziju „moralno neprihvatljivom“ nazivajući je „ubistvom, kategorički suprotnom dostojanstvu čovekove ličnosti i poštovanju živog Boga, njegovog Tvorca“.[5]
Ljudski život se i skladu sa liberalnim pristupom posmatra kao apsolutna vrednost, a bolest i smrt kao zlo. U hrišćanskoj tradiciji ovozemaljski život nema apsolutnu vrednost, jer hrišćani svoje poimanje života zasnivaju na perspektivi večnog postojanja, posmatrajući bolest kao iskušenje koje može u duhovnom smislu biti na korist, a smrt kao prelazak u drugi život. Nereligiozna osoba koja ne veruje u život posle smrti se trudi da živi na zemlji dok god je to moguće: i zato po prestanku rada osnovnih funkcija ljudskog organizma pokušava da produži život veštačkim sredstvima. Crkva na to gleda drugačije, jer smatra da „produžavanje života veštačkim sredstvima zahvaljujući kojima samo pojedini organi nastavljaju da funkcionišu, ne može se smatrati neophodnim i poželjnim zadatkom medicine u svim slučajevima“.[6] Crkva odobrava prekid medicinskih procedura koje su mučne, opasne, neobične ili u neskladu sa očekivanim ishodom, jer u takvim slučajevima „čovek ne izazva smrt; on samo prihvata nemogućnost da je spreči.“[7]
Nereligiozna osoba se plaši smrti, same pomisli na smrt, pripreme za istu kao i samrtnih muka: to je razlog široko rasprostranjenog stanovišta o iznenadnoj smrti koja je najpoželjniji kraj. Nasuprot tome, hrišćani se mole da budu izuzeti od iznenadne smrti, smatrajući poželjnom mogućnost da se pripreme za okončanje svojih ovozemaljskih života, jer smrt posmatraju kao duhovno značajan prelaz u čovekovom životu. Okružena hrišćanskim staranjem, umiruća osoba može da oseti blagodatnu promenu srca i na bolji način sagleda put koji je prošla, pokajnički stojeći pred večnošću u poslednjim danima zemaljskog postojanja.[8] Oni koji izvrše samoubistvo, kao i oni koji se podvrgnu eutanaziji, lišeni su toga.
Problem eutanazije sa sobom nosi čitav niz drugih moralnih pitanja koja su blisko povezana sa glavnim problemima u raspravi između tradicionalnih i liberalnih vrednosti. Jedno od tih pitanja bavi se funkcijom i ulogom doktora. U skladu sa religioznom idejom ukorenjenom u vekovima dugoj tradiciji, zadatak doktora je da leči bolest i održava život bolesnika i da mu ni na koji način ne okonča život. U Hipokratovoj zakletvi stoji: „Nikome neću, čak i ako me zamoli, prepisati smrtonosan otrov.“ Doktori koji učestvuju u ubijanju bolesnika, čak iako se to odvija sa odobrenjem pacijenta ili zahtevom, preuzimaju ulogu egzekutora. Moralni kriterijum zbog kojeg je medicinska profesija toliko cenjena tokom vekova i zahvaljujući kojem pacijenti poveravaju svoj život doktoru – nestaje. Legalizacija eutanazije će takvo poverenje učiniti nemogućim. Štaviše, ona će otvoriti vrata za transformaciju doktora u serijske ubice. Imamo zastrašujući primer Amerikanca Džeka Kevorkijana, poznatog kao „Doktor smrt“ (Doctor Death), koji je aktivno propagirajući eutanaziju, „pomogao“ 130 pacijenata i njihovim rođacima. Na sudu je pokušao da dokaže da je to činio isključivo iz humanih pobuda, kako bi okončao patnje terminalno obolelim ljudima. Još jedan masovni ubica u lekarskom ruhu bio je Englez Herold Šipmen, koji se obesio u zatvorskoj ćeliji 2004. godine. Na osnovu istrage utvrđeno je da je kriv za ubistvo 352 pacijenta, koje je ubio tokom svoje dugogodišnje lekarske prakse. Ako doktori zvanično dobiju „dozvolu da ubijaju“, šta će zaštiti pacijente od novih Šipmena i Kevorkijana? Šta će zaštiti same doktore od pojave serijskih ubica u njihovim redovima?
Još jedan moralni problem koji je indirektno povezan sa eutanazijom tiče se postepene promene korelacije između mladih i starijih u zapadnim zemljama. Prema izveštajima Ujedinjenih nacija iz 2002. godine, starenje populacije u savremenom svetu je proces bez presedana u istoriji čovečanstva. Proporcionalno uvećanje broja starih osoba na zemlji (preko 60 godina i starijih) je propraćeno srazmernim opadanjem broja mladih (15 godina i mlađih). Do 2050. godine broj starijih osoba u svetu će biti veći od broja mlađih, prvi put u istoriji čovečanstva. Proces starenja se odvija ogromnom brzinom u razvijenim zapadnim zemljama, gde je izazvan oštrim opadanjem broja rođenih i povećanjem životnih očekivanja. Opšte je poznato da što ima više prosečno starijih, rastu i finansijske teškoće svake mlade osobe u toj zemlji, jer će morati da plaćaju sve više taksi kako bi izdržavali armiju starih koji su u porastu. U ovakvim okolnostima se eutanazija može javiti kao poseban zahtev i lako sredstvo da se čovek reši nužnosti trošenja novca radi izdržavanja starijih osoba. Stariji će sve češće bivati podsećani na njihovo „pravo na smrt“ i mogućnost da „umru dostojanstveno“.
Ponekad se čini da živimo u svetu koji je naopako izokrenut, u kojem je sistem vrednosti izvitoperen, gde se dobro naziva lošim i zlo dobrim; život naziva smrću i smrt životom. Vrednosti zasnovane na religioznim moralnim idealima, koje su i dalje tradicionalne za većinu ljudi na zemlji, sistematski bivaju obesvećene, dok nove moralne norme koje nisu ukorenjene u tradiciji i u suprotnosti su sa samom ljudskom prirodom bivaju ubačene u mase. Milioni nerođene dece bivaju lišeni života, dok se starijima i terminalno obolelima nudi „pravo na smrt“. Ideali porodice, braka, bračne vernosti i rađanja dece bivaju obesmišljeni i odbačeni, dok se seksualna izopačenja i „slobodna ljubav“ aktivno propagiraju i prihvataju. Kuga militantnog ateizma i liberalizma pogodila je milione ljudi na Zapadu: nekima je oduzela život, druge je lišila mogućnosti da budu rođeni, a pojedinima omogućila pravo da „umru dostojanstveno“. Humanisti i ateisti likuju tvrdeći da je problem rasta populacije u razvijenim zemljama u Evropi i Severnoj Americi uspešno rešen.[9] Ignorišu činjenicu da je ponovna procena vrednosti na univerzalnom planu već bacila zapadnu civilizaciju u demografski ambis i sada preti da stvori globalni, međucivilizacijski problem, kojim bi se epidemija liberalizma proširila na ostale delove sveta.
Danas bi svaki vernik na Zapadu ozbiljno trebao da porazmisli o svojoj budućnosti i budućnosti svoje dece, zemlje i civilizacije. Religiozni moraju da uvide posebnu odgovornost koju nose i da se uključe u dijalog sa sekularnim pogledom na svet. Ako takav dijalog nije moguć, oni bi trebali otvoreno da se odupru ovakvom sistemu vrednosti.
Vernici bi trebalo da podsete zapadnu civilizaciju na moralni izbor od kojeg njihova budućnost direktno zavisi. Suštinu ovakvog izbora najbolje je izrazio Mojsije obraćajući se narodu Izrailja: „Gle, iznesoh danas preda te život i dobro, smrt i zlo. Jer ti zapovedam danas da ljubiš Gospoda Boga svojega hodeći putevima njegovim i držeći zapovesti njegove… da bi živ bio i umnožio se i da bi te blagoslovio Gospod Bog… Ako li se odvrati lice tvoje i ne uzaslušaš, nego zastraniš da se klanjaš drugim bogovima i njima služiš, javljam vam danas da ćete zaista propasti, niti ćete produžiti dane svoje na zemlji… Svedočim vam danas nebom i zemljom, da sam stavio pred vas život i smrt, blagoslov i prokletstvo; zato izaberi život da budeš živ ti i seme tvoje“ (Pon. zak. 30, 15–19).
Izvor: “The Debate on Euthanasia in the Context of the Dialogue between Christianity and Secular Humanism”, Europaica, № 123, Brussels 2007.
Prevod: Jovana Lazić
[1] P. J. King, „Lessons from History: Euthanasia in Nazi Germany“. Za više informacija o nacističkom programu eutanazije, vidi: „Holocaust Encyclopedia: Euthanasia Programme“.
[2] Parlamentarna skupština Saveta Evrope, dokument № 9898 od 10. septembra 2003. godine.
[3] Osnovi socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve XII, 8.
[4] Ibid. XII, 8.
[5] Katihizis Rimokatoličke crkve 2277.
[6] Osnovi socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve XII, 8.
[7] Katihizis Rimokatoličke crkve 2278.
[8] Osnovi socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve XII, 8.
[9] Humanistički manifest 2000, pogl. II.
