Prevodi i prepisi

Nema duhovnog programa

U naše vreme velika je pomama za duhovnim programima (spiritual programs). Ti duhovni programi imaju tendenciju da budu veoma linearni. Oni prikazuju duhovni život kao putovanje sa nizom etapa. Svaka etapa ima svoju metodologiju, manjkavosti i mogućnosti. Takav jedan program često postane sam sebi cilj. On naše prirodno prisustvo protivstavlja nama samima. Takav nas program može udaljiti i razdvojiti od onoga što je najintimnije naše. Prošlost se napušta kao nepopravljiva dok se sadašnjnost koristi kao tačka oslonca za budućnost koja obećava svetost, celovitost ili savršenstvo. Kada se vreme svede na linearno napredovanje, u njemu nema prisutnosti. Majster Ekhart je radikalno prepravio sveukupnu ideju duhovnih programa. On je kazao da duhovno putovanje ne postoji. Iako je ovo pomalo šokantno, zapravo osvežava. Ukoliko bi bilo duhovnog puta, on bi bio dugačak svega nekoliko milimetara premda kilometrima dubok. Bio bi to preokret unutar ritma tvoje dublje prirode i prisustva. Mudrost je ovde tako utešna. Ne moraš ići daleko izvan sebe da bi stupio u istinski razgovor sa svojom dušom i sa tajnama duhovnog sveta. Večno je kod kuće – unutar tebe. 

Večno nije negde drugo, ono nije udaljeno. Nema ničega tako bliskog poput večnosti. Ovo je zabeleženo u divnoj keltskoj izreci: „Tá Tír na nÓg ar chúl an tí, Tír álainn trína chéile“, odnosno: „Zemlja večne mladosti je iza kuće, prekrasna zemlja preispunjena.“ Večni i smrtni svet nisu paralelni, pre se prožimaju. Divan izraz na škotskom gelskom jeziku fighte fuaighte „isprepleteno“, iskazuje upravo to. 

Iza fasade naših normalnih života večna sudbina uobličava naše dane i naše puteve. Probuđeni ljudski duh se vraća kući. Ironično pak naš osećaj bliskosti često se bori protiv našeg povratka kući. Kada smo sa nečim upoznati, gubimo energiju, granicu i uzbuđenje zbog toga. Hegel je rekao: „Das Bekannte überhaupt ist darum, weil es bekannt ist, nicht erkannt“, odnosno: „Uopšteno, ono što nam je blisko, upravo zato što je blisko, ne poznajemo“. Ovo je moćna rečenica. Iza fasade bliskog, čekaju nas neobične stvari. To je istinito u vezi sa našim domom, mestom u kome živimo i, zaista, sa onima sa kojima živimo. Prijateljstva i odnosi pate od neizmerne obamrlosti kroz mehanizam bliskosti. Mi svodimo ono nepoznato i tajanstveno u jednoj ličnosti i predelu na onaj spoljašnji, poznati lik. Ipak poznato/blisko često je fasada. Bliskost nam omogućava da pripitomimo, kontrolišemo i konačno zaboravimo na tajnu. Postižemo svoj mir sa površinom lika i ostajemo daleko od Drugosti i duboke uznemirenosti koju ona prekriva. Bliskost je jedan od najsuptilnijih i najrasprostranjenijih vidova čovekovog otuđenja.

U knjizi razgovora sa P. A. Mendozom kolumbijski pisac Gabrijel Garsija Markes, upitan o svojoj tridesetogodišnjoj vezi sa suprugom Mercedes, kazao je: „Toliko je dobro sada poznajem da nemam blagu predstavu ko je ona zaista“. Za Markesa, bliskost je pozivnica za avanturu i tajnu. Suprotno tome, ljudi koji su nam bliski postaju ponekad tako bliski da se izgube u daljini koja više ne poziva niti iznenađuje. Bliskost može biti tiha smrt, nagodba koja dopušta da se rutina nastavi bez ikakvog novog izazova ili staranja. 

Ovo se, takođe, događa sa našim iskustvom nekog mesta. Sećam se svoje prve večeri u Tibingenu u Nemačkoj. Provešću tamo više od četiri godine proučavajući Hegela, ali te prve večeri Tibingen mi je bio potpuno stran i nepoznat. Sećam se da sam razmišljao: „Posmatraj veoma pažljivo Tibingen ove večeri jer ga više nikada nećeš videti na isti način“. I ovo je bilo tačno. Nakon nedelju dana tamo provedenih, upoznao sam put koji vodi do učionica i seminara, kantine i biblioteke. Nakon što sam mapirao svoje rute na ovoj nepoznatoj teritoriji, postao mi je poznat i više ga nisam video samog po sebi. 

Ljudi imaju poteškoće da probude svoj unutrašnji svet posebno kada im njihovi životi izgledaju previše poznato. Nailaze na poteškoće da otkriju nešto novo, interesantno ili izazovno u svojim ukočenim životima. Pa ipak, sve što nam je neophodno za naše putovanje već nam je dato. Shodno tome, velika je nepoznanica unutar primraka našeg sopstvenog duševnog sveta. Treba se više upoznati sa pritajenom svetlošću naše duše. Prvi korak u buđenju tvog unutrašnjeg života i prvi korak ka dubini i obećavajućoj usamljenosti jeste da o sebi malo razmišljaš kao o strancu do najvećih dubina. Odluka da sebe sagledaš kao potpunog stranca, kao nekoga ko je tek zakoračio u tvoj život, jeste oslobađajuće iskustvo. Ova meditacija pomaže razbijanju obamrlog samozadovoljstva i familijarnosti. Počećeš postepeno da osećaš tajnu i čaroliju sopstva. Shvatićeš da nisi bespomoćan vlasnik života koji se okončava smrću, već pre privremeni gost izobilno darovan blagoslovima i mogućnostima koje niti možeš da izmisliš niti da zavrediš. 

 

Izvor: Odlomak iz knjige John O’Donohue, Anam Cara. A Book of Celtic Wisdom, Harper Perennial, 2004, 89-92. Više o knjizi možete pronaći na blogu koji piše dr Julija Vidović, Sanjaonica, na FB
Prevod: Andrijana Mladenović