Prevodi i prepisi

Moj život sa liturgijom [I]

Robert F. Taft (1932–2018)

Slavni liturgičar, koji je svoj radni vek posvetio istraživanju istočnog obreda, sveštenik Robert F. Taft, preminuo je 2. novembra ove godine. Tim povodom čitaocima i-magazina Teologija.net donosimo njegov autobiografski govor koji je održao još davne 1985. godine, prilikom dodele Beraka nagrade, priznanja Severno-američke akademije za liturgiju.

Hvala vam, moja braćo i sestre, za ovu nagradu. Biti nagrađen od svojih vršnjaka je zasigurno najveća moguća nagrada. Ona kruniše zadovoljstvo koje osećam svakog dana moga života, jer ne mogu da zamislim ništa drugo toliko ispunjavajuće od proučavanja  kako su ljudi bogoslužili Bogu kroz vekove. 

Moram priznati da sam se dosta premišljao o tome koju  od tradicionalnih pozicija  da zauzmem kada budem govorio o časti koju mi činite. Među različitim raspoloženja koje sam prepoznao kod svojih slavnih prethodnika, Überlieferung i Aufgabe, odnosno anamnetička i parenetička su, čini se, prevlađivale, a ne vidim nijedan razlog da napustim tradiciju.

Anamneza (grč. sećanje) je međutim predstavljala problem. Čeprkajući na tavanu svoje prošlosti, iznalazio sam malo razloga da pomešam svoju biografiju sa istorijom spasenja, ili čak liturgijskom istorijom. Nikada nisam čuo reč ,,Liturgija“ dok nisam pristupio jezuitima avgusta 1949. Naravno, išao sam u crkvu, ali kao Molijerov Gospodin Žurden, koji nije znao da je govorio prozu, tako ni ja nisam znao da je to što se služilo u crkvi, bila Liturgija. 

Bilo je to tako da sam u jezuitskom iskušeništvu prvi put naučio o dvema stvarima koje će obeležiti budući tok moga života:  liturgijskom pokretu i Missio Orientalis Družbe Isusove. O liturgijskom pokretu sam čuo od kolege iskušenika koji je potpao pod uticaj Vilijama Leonarda sa Bostonskog koledža, a reč ,,Liturgija“ je ušla u moj rečnik po prvi put. Pribavio sam dnevni misal, a kasnije i Malu službu Blagoslovene Djeve, na latinskom naravno, koja će biti moja dnevna molitva godinama. 

Ali sam i dalje bio daleko od bilo kakvog profesionalnog interesovanja za Liturgiju. To mi čak nije bio ni hobi. Samo sam pokušavao da učestvujem u bogosluženju na način za koji su bolje upućeni ljudi smatrali da je pravilan. Moje goruće interesovanje je ležalo drugde. Moj um je oduvek bio ,,turista“. Kao detetu omiljena knjiga mi je bila od Knjiga čuda (Book of Marvels) Ričarda Halibortona, koja je nabrajala svetska čuda od piramida do Kremlja, i od Svete Sofije do Simonopetre, manastira na strmim liticama na Svetoj Gori. Drugi narodi i drugi putevi su me privlačili, U iskušeništvu sa mnom bio je iskušenik iz basnoslovne Mesopotamije, naš prvi prizvani iz Misije provincije Nove Engleske u Bagdadu, na obalama Tigra. On je bio (rimo)katolik siro-antiohiojskog tipa. Nisam znao da je postojala takva stvar. Kako sam mogao da budem služitelj svoje Crkve ako sam toliko malo znao o tome? (Tek kasnije sam saznao da takvo neznanje nije nikakva zadrška).

Pročitao sam knjigu eseja naslovljenu Istočne grane Katoličke crkve, zatim Istočna katolička crkva Donalda Atvotera, a Hrišćanstvo bez po  muke iz 1949. postalo je moja prva ljubav i vrata kroz koja mi se otvorio svet hrišćanske Liturgije, kojom ću se kasnije baviti u mom životu. Moje interesovanje, koje je započelo kao intelektualna radoznalost, uskoro je bilo podstaknuto besom i postiđenošću. Bio sam postiđen svojom kratkovidom vizurom hrišćanstva koju sam imao, i još više svojim naivnim i ,,sektaškim“ pogledom na istoriju i vrline svoje Crkve. Bio sam ogorčen kako su istočni hrišćani u opštenju sa Rimokatoličkom crkvom bili tretirani. Bio sam uzbuđen njihovom dugom borbom za oslobođenje koja je kulminirala  Međunarodnim evharistijskim kongresom u Jerusalimu, iz 1893, čiji je prvi konkretan rezultat enciklika Orientalium dignitas pape Lava XIII, od sledeće godine, koja se s pravom smatra  za Magna Carta istočnih (rimo)katoličkih crkava. Još jedan rezultat ovog pokreta 1917. godine je bilo osnivanje Pontifikalnog orijentalnog instituta u Rimu, koji će imati značaj za moj život, kog tada, naravno, tada nisam bio svestan. 

U međuvremenu sam otkrio Rusiju – što je otkriće koje će usmeriti moja rastuća intelektualna i ekumenska interesovanja na određenu kulturu hrišćanskog Istoka. Godine 1924, nakon Sporazuma u Rigi, koji je odredio istočnu granicu skoro vaspostavljene Poljske nakon Prvog svetskog rata, hiljade vizantijskih hrišćana se obrelo unutar poljskih granica, sa potrebom za sveštenstvom. Papa Pije IX je zatražio pomoć od jezuita , i tako je rođen Missio Orientalis Družbe Isusove, kojoj sam se kasnije i sâm pridružio. Izgnani zbog  Drugog svetskog rata i njegovih  posledica, nekoliko jezuita iz ove grupe je, došavši na Fordamski  univerzitet 1949. godine, naišlo na Ruski centar u periodu kada su ruske studije postajale popularne na američkim univerzitetima. Tako sam prvi put čuo za ovu apostolsku službu skrojenu za moja interesovanja. 

Moje adolescentsko zanesenjaštvo izrodilo jezapanjujući ideal: da otvorim nečiji um i srce ka ovom velikom i mnogostradalnom narodu sa njegovom bogatom hrišćanskom kulturom, da radim na pomirenju Istoka i Zapada. Odmah sam kontaktirao jezuite ruskog obreda i počeo da gnjavim svoje  nadređene da me pribroje ovoj misiji. 

Tokom sledeće decenije, manje-više, dok sam sporo napredovao kroz duge godine jezuitskog obrazovanja, ,,proždirao“ sam rusku književnost, filosofiju i istoriju. Dostojevski i Solovjev su bili daleko od mog početnog susreta sa iskušenikom iz Bagdada, ali 1956. godine moja interesovanja su dovršila kružni put kada sam pridružen misiji u Bagdadu. Svet hrišćanskog Istoka, dosada znan samo kroz knjige, poneku povremenu posetu pravoslavnoj crkvi i prebiranju po umetničkim radnjama u bostonskom Bek Beju u potrazi za ikonama – postao je moj svakodnevni život naredne tri godine. 

Posle devetanestodnevnog putovanja od Hobokena do Bejruta, vozili smo  kroz planine i preko sada čuvene doline Beka do Damaska, gde su karavani Nairn Desert Transport Kompanije krenule jednog svežeg popodneva na put preko Velike sirijske pustinje do Mesopotamije. Ovo putničko preduzeće, koje su za prevoz preko pustinje osnovala dva brata iz Australije posle Prvog svetskog rata, značajno je smanjilo rizike dugog prelaska preko pustinje do Bagdada. Ogromne, posebno napravljene prikolice za pustinju koje su vukle dva dizel traktora, nisu bili ,,boinzi“, ali su bile iskorak u odnosu na kamile. Mlaznjaci su, pretpostavljam, odavno zamenili Nairn, ali prelazak preko pustinje neće biti isti bez njih. Oko trideset milja (oko 48 km) istočno od Damaska put se završavao i odatle se prešlo na navigaciju prema zvezdama dok se karavan vijugao 250 milja kroz pustinju, da bi se opet vratio na put kod Rutbe, prve pustinjske predstraže u Iraku, na pola puta do Bagdada. 

Sam Bagdad, basnoslovna prestonica Haruna Al Rašida, grad hiljadu i jedne noći je siguran lek za zanesenjaštvo. Nastava je počela na Bagdadskom Koledžu u septembru, da bi iznenada došlo do prekida pošto su neredi zbog Bagdadskog  sporazuma nakon Suecke krize doveli do toga da se sve škole zatvore. Iskorišćavao sam nametnutu besposlenost da započnem sa upoznavanjem egzotičnih liturgija ,,manjih Istočnih crkava“, kako ih je je Fortesko naslovio. Praznik ili sahrana, venčanje ili krštenje su me pozivali. Sa sveskom u ruci, namerio bih kroz uzane, uvonjale uličice hrišćanskog kvarta u starom delu gradu, do jedne od nekoliko katedrala razbacanih u tom lavirintu geta. Tamo bih posmatrao, pokušavajući da  pronađem u mom prevodu o čemu  je tačno trupa đakona na bemi (prostor za klir) ,,zavijala“, i brižljivo zabeležim bizarne zanimljivosti koje su mi privukle pažnju – šta god bi se činilo da odstupa od onoga što je trebalo da rade prema mojoj, manje-više pouzdanoj, verziji na engleskom. Osećao sam se veoma nalik profesoru Evelina Voga na krunisanju Hajla Selasija  1930. godine, kao što je opisano u njegovoj veoma zabavnoj knjizi Otuđeni ljudi:

„Služba je bila veoma duga, čak i prema originalnom rasporedu, a sveštenstvo je uspelo da je produži najmanje još sat i po preko dodeljenog vremena. Narednih šest dana proslave, trebalo je da budu poglavito vojničke, ali sâm ceremonijal krunisanja bio je u rukama Crkve, a oni su hteli da ga iskoriste što je više moguće. Psalmi, himne i molitve su se nizale jedna za drugom, dugi odeljci iz Svetog Pisma su bili čitani; sve to na izumrlom crkvenom jeziku – gizijskom. Sveće su paljene jedna za drugom; zaveti na krunisanju su čitani i prihvatani pod zakletvom; strane diplomate su se mrdale u njihovim neudobnim svečanim stolicama, bučna svađa je izbila oko ulaza između carske garde i pratilaca lokalnog poglavice. Profesor V. koji je bio stručnjak nadaleko čuven preko Atlantika po poznavanju koptskog obreda, s vremena na vreme bi prokomentarisao: ‘..Sada započinju misu’. ‘To je bilo predloženje’. ‘Ne, pogrešio sam, to je bilo osvećene’. ‘Ne, pogrešio sam, mislim da je to tajno Jevanđelje’; ‘Ne, mora biti Apostol’.’Kako zanimljivo; ne verujem da je misa uopšte u pitanju’. ‘Sada započinju misu’, i tako dalje. Sada su episkopi počeli trapavo da se kreću između postavljenih insignija i uvođenje je počelo. Caru su pokazivani plašt, orb, mamuza, koplje, i na kraju, kruna. Počasna paljba je ispaljena, i masa ispred koja je zauzimala ogroman prostor je počela da likuje; kraljevi konji su postrojeni … Unutar paviljona se osetio opšti utisak olakšanja; sve je bilo veoma fino i impresivno… Sada je očigledno  došlo vreme da se kruniše kraljica i naslednik. Usledila je još jedna paljba, tokom koje je jedan abisinijski konjušar polomio dva rebra, pokušavajući da timari konja. Ali koptski hor je još uvek pevao; episkopi su tada krenuli da vraćaju regalije sa odgovarajućim molitvama, čitanjima i himnama.
‘Primetio sam neke veoma zanimljive varijacije u Kanonu mise’, prokomentarisao je profesor, ‘posebno u vezi sa celivom mira’.
‘Onda je Misa počela’.“

Proveo sam tri godine poput tog zbunjenog profesora, ali sam uspeo da izvučem iz toga, moju prvu, elaboriranu publikaciju – veoma kratak članak u Jesuit Missions Magazine, naslovljen ,,Od Detroita do Zaka“, opisujući rukopoloženje za episkopa Kvas Tuma Rajsa, bivšeg pastora u Detroitu, za haledeo-katoličkog episkopa Zaka, na kurdskim visoranima severno od Mosula, na reci Kabur, koja razdvaja Irak i Tursku. 

Isprva su ovi pokušaji bili više rezltat moje znatiželje vezano za istočne običaje, nego li interesovanja za liturgičku nauku. Ono što me je na koncu usmerilo na liturgičke studije bio je slučajan, ali sudbonosan susret u leto 1957. Vrućina je došla, škola se završila, i još jedared su nas braća Nairn prebacivali preko pustinje do maronitske seminarije u Gaziru, planinskom selu koje se uzdiže iznad zaliva, severno od Bejruta. Tamo sam po prvi put upoznao Huana Mateosa. Neverovatna je privilegija imati velike učitelje. Huan Mateos je jedan od velikih učitelja Liturgije našeg doba. Tih dana je još uvek bio doktorand koji je radio istraživanje za svoju pionirsku disertaciju o večernjim i jutrenjima u haldejskoj tradiciji. On je formulisao ono što sam već počeo da opažam iz sopstvenog iskustva: da je Liturgija duša hrišćanskog Istoka. Za nekoga ko je bio tako pasionirano zainteresovan za hrišćanski Istok, kao što sam to bio ja, tvrdio je Mateos, može li postojati bolja vrata za ulazak u ovaj svet?

Tokom tog dugog i usporenog leta, hladnija jutra sam provodio proždirući francuske knjige, uključujući moju prvu knjigu od Jungmana. Tih dana jezuitske kuće francuske tradicije nisu bile čuvene po svojim vodoinstalacijama, ali su imale veoma bogate biblioteke – omaž nesamerivoj intelektualnoj tradiciji kakva je Francuska. Nedeljom bih išao na maronitsku liturgiju u seosku crkvu, tapkao stopalom u ritmu simbola i ritmičnog arapskog napeva, i posmatrao. 

Sledeće jeseni Mateos je bio u Iraku sprovodeći istraživanje u hrišćanskim selima i manastirima gde se govorio sirijski u okolini Mosula, a ja sam išao vozom duž Tigra da bih se susreo sa njim na Božić. Izišli smo do sela i manastira da vidimo rukopise koje je proučavao; neki od njih su bili tikiritski od jedne, do tada nepoznate, mesopotamske tradicije koju je on otkrio tokom svoga istraživanja. Ovde je bilo istraživanje istoričara iz prve ruke; bilo je kao da sam posmatrao grnčara za njegovim točkom, i po prvi put sam uvideo kreativnost istraživačkog rada. Svet istoričara ne postoji tako da ga svako vidi. Neko ga mora prizvati u postojanje iz bezobličnih magli prošlosti. 

Mateosov otrežnjujući savet, kada sam ga pitao šta bi trebalo da uradim da bih se pripremio za proučavanje Liturgije, bio je da naučim jezike, a onda više jezika i konačno, još više jezika. Nikada nisam dobio bolji savet. Osloniti se na prevod je osuđivanje sebe na posmatranje stvarnosti iz druge ruke, prelomljenu kroz prizmu tuđeg uma. 

Najvažniji jezik koji sam naučio tih godina, bio je, međutim, jezik ekumenizma. Ekumenizam nije samo pokret. To je način na koji se biva hrišćaninom. To je novi put bivstvovanja naučnika. Ekumensko istraživanje je mnogo više od istraživačke objektivnosti, ide mnogo dalje od iskrenosti i pravičnosti. Ono nastoji da bude bezinteresno u radu, služeći nijednoj svrsi osim istini za kojom se traga, ma kakva ona bila. Ono nastoji da posmatra stvari sa tuđe tačke gledišta, da ozbiljno uzme u obzir kritiku koju drugi upućuju našoj zajednici, kao i njene istorijske greške i promašaje. Poput preambule Duhovnih vežbi Sv. Ignjatija, ono traži da dâ najbolju interpretaciju onoga što drugi radi i kaže, da baci svetlo kritike ravnomerno na promašaje sopstvene Crkve, kao i na promašaje drugih. Ukratko, ono traži da hrišćansku ljubav prenese na polje istraživanja, i to je  neumoljiv neprijatelj svih oblika verskog fanatizma, netrpeljivosti, tendencioznog izveštavanja, i neiskrenih poređenja koja suprotstavljaju neostvarene ideale jedne Crkve sa daleko od idealnom situacijama nečije druge Crkve.

Ekumenizmu sam se učio čitajući časopise Eastern Churches, Irenikon i Istina, broj za brojem. Ovi katolički časopisi su pravoslavni Istok tretirali sa pravičnošću i ljubavlju. Naučnom ekumenizmu sam se učio čitajući Fransisa Dvornika, katoličkog sveštenika čiji su besprekorni istraživački rad i smirena objektivnost rehabilitovali patrijarha Fotija i otvoreno izložili udeo Rima u otuđivanju Istoka i Zapada, koje je kulminiralo u događajima iz 1054. godine.

Maja 1959. godine sam se vratio sa Bliskog Istoka posle zastrašujuće godine meteža i građanskih sukoba posle revolucije od 14. maja 1959, i neupareni delovi moje slagalice su počeli da se sklapaju. Stekao sam titulu mastera iz ruskog na Fordamu, a onda sam započeo studije teologije na Veston Koledžu 1960. Godine 1962. sam bio prebačen iz misije u Iraku u ruske misije, primio potrebne dokumente za promenu obreda iz Rima, i bio rukopoložen za đakona prema sloveno-vizantijskom obredu iste godine, a za prezvitera 1963. Kocka je bila bačena, put izabran, nastrojenje uspostavljeno. Ostalo je bilo pitanje učenja zanata, koje sam savladao u Rimu, živeći kao alumni Ruskog koledža i učeći pod mentorstvom Huana Mateosa na Orijentalnom institutu. Nakon što sam steka titulu doktora krajem 1970, otišao sam u Belgiju na postdoktorske studije orijentalnih jezika na Univerzitetu u Luvenu. Već je bila 1973, a ja sam imao preko četrdeset godina, osećajući se kasno prizvanim u ovaj posao sa liturgijom. 

* Drugi deo teksta biće objavljen 28.11.2018.

 

Izvor: Robert Taft Acceptance Speech: Berakah Award, Pray Tell, 2.11.2018.
Prevod: Mihailo Milenković