Prevodi i prepisi

Doctor utrisque theologiae (Posmrtni govor Karlu Bartu)

Karl Bart (1886–1968)

Kada bih, kao katolički teolog, smeo da govorim uoči tužnog slavlja posvećenog ovom velikom evangelističkom teologu, ne bih to činio zato što sam u poslednjih petnaest godina Karla Barta mogao da smatram uvek duhovno srodnim i očinskim prijateljem, već zato što bi na ovom grobu sama katolička teologija trebalo da dođe do reči. Zahvaljujem vam na činjenica da ona to i sme. Sa vama danas žale nebrojeni katolici, teolozi i laici svuda širom sveta gde ih je reč Karla Barta susrela na mnogim jezicima.

Postojalo je vreme koje je potrebovalo Doktor utrisque iuris, doktora obeju prava. Naše vreme ima goruću potrebu za Doctor utrisque theologiae, doktorom obeju teologija – evangelističke i katoličke. A ako je neko u ovom stoleću to oprimerovao, onda je to bio Karl Bart. 

To može da iznenadi ukoliko se ima na umu da je retko koji značajniji teolog našeg veka napao katoličku crkvu tako tačno, tako gnevno, tako izazovno poput Karla Barta: u svojoj „Crkvenoj dogmatici“, kao i na plenarnim sednicama Svetskog saveza crkava u Amsterdamu. Da, on je izazvao nas: nas, katolike na desnici, ništa manje nego novoprotestantske protivnike na levici. To nije činio uvek u Mocartovim tonovima o kome, kraj sve ljubavi, jedva nešto setno primećuje u ,,Crkvenoj dogmatici“ – on nije, naizgled, bio nikakav posebno revnosni hrišćanin i ostao je, štaviše, katoličanski hrišćanin. Njegov izazov je bila polemika određena onim što je kod Mocarta tako veličao: jednom strasnom, velikom, slobodnom objektivnošću. I taj predmet (=objekat) za koji je želeo da obezbedi sluh, čisti sluh, je bila hrišćanska vest (=objava).

Zbog Evanđelja je mislio da toliko oštro govori, da je smatrao kako mora protestvovati protiv nas. Tako se mnogima od nas učinio kao pravi pravcati protetantski teolog. Istini za volju, to nije bilo samo zbog toga što je protestvovao protiv nečega, nego i zato što je protestvovao za nešto, nešto za šta vredi danas možda i iznova protestvovati: za živog i u potpunosti drugog Boga koga su neke plitke protestantske i katoličke teologije mislile da mogu sasvim sakupiti u svoje humane sisteme; za svagda savremenu reč Božiju u Pismu koja se i u crkvi usled svih pobožnih i razboritih a odveć ljudsih reči, izgovorenih i napisanih, teško mogla čuti; za jednog Isusa Hrista kome se u crkvi vazda rado želelo da otpiše svako političko ili duhovno vođstvo, pa čak i prosta ljudskost; za zajednicu verujućih ljudi koja je, u crkvenoj istoriji, uvek iznova ugrožena – bilo preko samoniklih institucija – bilo preko arogantnog samoniklog fanatizma.

Sa ovim svojim pozitivnim protestom, svojim velikim evanglističkim namerama koje su, kako je to uvek pristajalo barotovskom sistemu, morale da budu iznesene do kraja, Karl Bart je učinio samu protestantsku teologiju ozbiljnim evanglističkim partnerom u diskusiji za nas katolike. I sa tim protestom je smesta probudio mnoge od nas, katolika: njegova se – čak i u dogmatici – proročka reč čula u našoj crkvi i on je sam bio zaprepašćen koliko se dobro čula. Upravo je kroz svoj uticaj u katoličkoj crkvi, Karl Bart kao temljni evangelistički teolog, vrlo indirektno i opet vrlo učinkovito – što ne bi smelo da bude preterano reći – postao, u svezi sa Drugim vatikanskim koncilom, jedan od duhovnih otaca katoličkog obnovljenja, jednog obnovljenja koje je u zadnjim goninama učinilo da se unekoliko tužno-radosno zapita da li je danas Duh Božiji življi u katoličkoj crkvi nego u njegovoj sopstvenoj.

Do samog kraja, međutim, on nije imao naklonosti prema onom prepovršnom prilagođavanju, „katolizaciji“, kao što ni od svojih katoličkih prijatelja nije priželjkivao nikakvu „protestantizaciju“ i upozoravao ih je na ponavljanje protestantskih grešaka u postkocilijarnom dobu. Od drugih je očekivao isto držanje koje je i on sam imao: ne plašljivo iskrcavanje, već pravovoljno hvatanje u koštac u trenutku kada se sopstveni brod nađe u oluji i opasnosti. Čvrsto stojeći u sopstvenoj crkvi, sa poverenjem u Božiju reč, ali sa otvorenim pogledom za druge.

Uvek je imao taj otvoreni pogled. Tako je nama, katoličkim teolozima, učinio lakšim da razumemo njega, a kroz njega i evangelističku teologiju. I kao što je ljudski ujedinio neumoljivi dar razgraničavanja sa humorističnom blagošću, tako je, kraj sve beskompromisne evangelističke koncentracije, imao širinu koja je učinila da postane doktorom i naše teologije. Upravo je ovaj radikalni evangelistički teolog, pored svih razlika, naročito skretao pažnju na dva kretanja koja su ukazivala na evangelističko-katolički opseg iznad jednog uskog protestantizma:

Karlu Bartu je bila važna celokupna crkva i to ponajpre u vremenskoj dimenziji: dakle, i crkva prošlosti takođe. Još ranije se usprotivio jednoj slici istorije i jednom teološkom stavu koji je, u neistorijskom nadovezivanju na prvobitnu crkvu, vrednovao međuvreme između prvobitne crkve i protestantizma kao neki crkveni vakuum. Predgovor prvom tomu „Crkvene dogmatike“, pored svog oštrog odbijanja katoličke „Analogia entis“, žestoko polemiše protiv onih za koje crkvena istorija započinje sa 1517. godinom i koji, kako on kaže, na temelju bajke o „neplodnoj sholastici“ i krilatice „grčko umovanje crkvenih otaca“, prestaju da razmišljaju upravo tamo gde počinju najinteresantniji problemi. Želeo je da ima smelost da citira Anselma i Tomu bez „znaka gađenja“. Tako je Karl Bart stajao kritički i sa razumevanjem u ovoj crkvi od dve hiljade leta, crkvi koja ni u jednom veku nije bila u svetu, povezan sa njenim velikim teolozima koje je on, svagda ispitujući, ipak priznavao za svoje oce i braću u veri. Na taj način je osvojio ne samo katoličku širinu, već i protestantsku suštinu. Baš zato što nije poricao kontinuitet i približio sebi crkvu prošlosti, njegova kritika je bila tako nezaobilazna, tako neodložna. 

Karlu Bartu je bila važna celokupna crkva i to takođe u prostornoj dimenziji: crkva celog sveta. Čvrsto ubeđen u reformističku tradiciju i nikad ne poričući Kalvina kao njenog osobitog crkvenog oca, u teologiji se nije držao sektaško-protestantski. Njegova teologija nikada nije bila provincijalna ili – još gore – nacionalistička. Nije imao nikakve naklonosti prema introvertiranosti učaurenih zajednica, pokrajinskim crkvenostima ili samodopadljivim konfesionalnim crkvama i konfesionalnim savezima. Ispunjen pavlovskom „brigom o svim crkvama“, sve više je mislio univerzalno u teoriji i praksi kako je vreme prolazilo. Zato što je nastojao da misli široko, široko se i pročuo. I zato što je mislio univerzalno, bio je kadar  da svuda posreduje evangelističku usredsređenost. Tako je on naširoko postao – i to je možda najlepše što o njemu može da se kaže – svedok naše zajedničke vere. Baš kao takav je mogao da nam učini reformatorsku veru razumljivom bolje od drugih, u sve do sada velikim pitanjima razilaženja i odlučivanja reformacije pre 450 godina, opravdanju grešnika isključivo kroz veru, pitanjima po kojima danas više nije neophodan raskol.

Pre mnogo godina smo diskutovali, kao što smo to često činili, o papi i Petrovoj službi u crkvi. Kako se tada nije slagao sa mnom, rekao sam, smeškajući se: ,,Pa, u redu, potvrđujem Vam dobru veru.“ Postao je tada ozbiljan i rekao: ,,Dakle, Vi mi potvrđujete dobru veru. Ja ne bih sebi nikada potvrdio dobru veru. I jednom kada dođe dan da se pojavim pred mojim Gospodom, tada neću doći sa mojim delima, sa mojim tomovima ,,Dogmatike“ natovarenim u korpi. To mora da bi nasmejalo sve anđele. Međutim, tada neću reći ni: uvek sam dobro mislio, imao sam dobru veru. Ne, tada ću reći samo jedno: Gospode, budi milostiv meni, sirotom grešniku!“

To je zajednička vera hrišćanstva. I naša je zajednička utešna nada da je Karlu Bartu bilo poklonjeno ono za šta je molio.

Izvor: Karl Barth (1886-1968). Gedankenfeier im Basel Münster (Zürich 1969), S. 43–46.
Prevod: Vukoman Milenković