Идеја вјечнога проклетства није оправдана са библијске, као ни са философске или пак моралне тачке гледишта. Ипак, за многе, она посједује привлачност са становишта психологије.
Анонимна визија пакла (око 1510-1520)
У тренутку када је вјера његове младости почела да блиједи и прелива се у јасни агностицизам његових зрелих година, Чарлс Дарвин је био у чуду по питању тога како било ко може уопште да пожели да хришћанство као такво буде истина. Није у виду имао његове љупкије дијелове, попут „љуби ближњега свога“ и томе слично, већ мишљење да невјерници (укључујући ту и рођаке и пријатеље) могу да се нађу у вјечним пакленим мукама.
И заиста, оваква збуњеност је стварно оправдана. Она пред нас поставља проблематично питање социјалне психологије. Утјешно је претпоставити да , уопште говорећи, хришћани мисао о паклу вјечних јада и муке прихватају не из разлога што су му емотивно наклоњени, већ зато што га виде као омање, неизбјежно подручје таме на периферији ширег духовног пејзажа који – сагледаван као цјелина – изгледа заносно и дражесно.
За велики број хришћана, ствари заиста тако и стоје.
Али не и за све.
За велики број хришћана, пакао није напросто трагична сјенка која се распростире по угловима иначе омамљујућег пејзажа, већ готово као да представља један од најзначајнијих и најпријатнијих дијелова истога.
Добро знам о чему говорим.
Објавио сам не мали број књига, неке са јасном намјером да буду провокативне, подстакнувши њима критике на свој рачун. Ипак, критике на моју скоро објављену књигу,[1] у којој у питање доводим историјску вјеродостојност, библијску утемељеност, философску увјерљивост и моралну разборитост стандардног хришћанског учења по питању вјечнога проклетства, превазишле су све дотадашње. Никада нисам доживио тако страховите, необуздане и (поштено говорећи) махните критике.
Свакако да очекујем да ће људи да бране ону вјеру у којој су васпитани. Оно за што држим да је необично јесте да је, у мом искуству, довођење у питање овога нарочитог детаља вјере испољило више љутитих и хистеричних реакција од стране вјерника него што би то био случај са готово сваким другим изазовом који би се могао поставити пред њихова увјерења.
Зашто?
Најприје, идеја о паклу долази нам у једној толико језивој галерији слика попут, рецимо, позног августинијанизма кроз слике милиона некрштених беба бачених у заслужено вјечно сагоријевање; Дантеових тананих психотичних сањарења о испреплетеним, унакаженим, у ватрама печеним душама; у туробним обраћањима Св. Фрање Ксавиерског који уплаканим јапанским обраћеницима казује да су њихови преминули родитељи засигурно у вјечној агонији и патњи; кроз нашу сироту тетку Мод [из у САД популарног цртаног филма – прим.прев.], која ноћима клечи у неописивом страху од пакла за њене неваљале дјечаке…
И тако редом.
Сасвим је сигурно да би добра вијест била да се, када је пакао у питању, нешто ту погрешно разумјело.
И заиста, постоји простор за такве сумње.
Примјера ради, ниједан заиста знањем добро поткован новозавјетни теолог не вјерује да је суманута митологија каснијег хришћанства о Божијим вјечним одајама припремљеним за мучење нешто што се јасно може наћи у текстовима Светог Писма. Тако, на примјер, у Павловим списим видимо потпуно одсуство тога. Једини есхатолошки огањ који он помиње јесте онај који доноси спасење онима које прочишћује (1Кор 3, 15). Једнако тако то нећемо пронаћи нити у једној новозавјетној посланици, нити пак било којем постојећем документу (попут Дидахија), из најраније постапостолске епохе. Постоји неколико страхотних, надреалних, алегоричних слика суда у Књизи Откривења, но ништа што би, када се исправно чита, понудило јасну доктрину везану за вјечно мучење. Чак и застрашујући језик који Исус користи у јеванђељима, када се чита у грчком оригиналу, не успијева да нам подари догме о паклу за које ми обично подразумијевамо да се ту могу пронаћи.
С друге пак стране, чини се да многи пасуси Новога Завјета – и то не кроз метафору – обећавају да ће на концу сви бити спашени. На примјер: „тако, дакле, као што једним пријеступом дође осуда на све људе, тако и једним оправдањем дође на све људе оправдање живота“ (Римљ 5, 18); или: „јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети“ (1Кор 15, 22); или опет: „а он је жртва помирења за гријехе наше, и не само за наше него и свега свијета“ (1Јн 2, 2) (или: Јн 13, 32; 1Тим 1, 3–6; 4, 10; Титу 2, 11; итд).
Ваља признати да је током вијекова проливено много теолошког мастила како би се протумачило значење поменутих новозавјетних стихова. Од користи нам може бити да примијетимо да се у првих пола миленијума хришћанства – нарочито на јелинофоном хеленистичком и семитском Истоку – у већој мјери могао пронаћи број оних који су, као релативно широко прихваћен вјерски резон, исповиједајли вјеру у свеопште спасење. У другој половини четвртога вијека, теолог Василије Велики извјештава да је преовлађујуће мишљење о паклу код вјерника које је познавао оно које га доживљава као ограничену, „прочишћујућу“ патњу. Ово раздобље подарило нам је и већи број великих хришћанских „универзалиста“, као што су Климент Александријски, Ориген, Григорије Ниски, Дидим Слијепи, Теодор Мопсуестијски, Диодор Тарсиски и други.
Наравно, када је Црква постала дио политичког апаратуса Римскога Царства, по природи ствари, тријумфовао је онај најтмурнији од свих погледа. Како је заједница крштених постајала мање-више цјелокупна популација империје, а не као раније – само они који су лично били привучени вјери – и духовни терор је све више постајао неизбјежан инструмент друштвене стабилности. Штавише, и данас институционална моћ не престаје да бива убједљив подстрек за саглашавање по овом питању.
И поред свега, ништа од овога не може да објасни дубоку емотивну потребу за постојањем пакла, за коју би се рекло да је посједују многи од савремених хришћана. Када ово кажем, не мислим на оне који из религиозне покорности прихватају ову идеју, или опет оне чији осјећај за правду захтијева да Хитлер или Пол Пот добију што су заслужили, или оне који сматрају да им је представа о паклу потребна како би могли да одрже правац кретања на уској стази живота. Сви поменути нису на листи оних који вриште и пјене од бијеса на помисао да би пакао могао бити само станица на путу крајњег и свеопштег помирења.
Код оних који чине тако, у питању је нешто друго.
У историји теологије тешко да се може пронаћи неколико идеја које су „леденије“ од тврдње (коју је, међу осталима, износио Тома Аквински) да ће блаженство спашених на небесима бити увећавано кроз њихово непосредно гледање мука осуђених (у смислу да ће им то омогућити да осјете укус сопствене имуности на посљедице гријеха). Колико год да у својој краљјњој леденој безличности ово може да звучи одвратно, може бити да је и поштеније него што је повремени осјећај притајеног задовољства многих од нас који добијамо не од гледања, већ од тога што смо виђени од стране оних који смо оставили иза себе.
На крају крајева, како може бити побједника ако немамо губитнике? Гдје је радост због тога што смо доспјели у привилеговану заједницу и на приватну академију ако се испостави да су капије само ту ради декора и да сама академија нуди бескрајни низ стипендија и за све оне непривилеговане? Какав успјех уопште може да постоји а да није овјерен неуспјехом некога другог? О каквим то небесима за нас уопште може бити ријечи без вјечности у којој ћемо се наслађивати узалудном завишћу оних који се налазе изван зидина?
Не бих да звучим исувише цинично. Ипак, тешко је не претпоставити да је за многе од нас неподношљив концепт Бога који не одобрава суровости за које је способна наша машта.
Стари монах на Светој Гори рекао ми је једном приликом да се људи радују мисли о паклу у једнакој мјери у којој је пакао присутан у њима самима. Под тим је мислио, вјерујем, да су и пакао и рај у нама, у различитој мјери, те да је идеја пакла за неке благо њихових најтајнијих и најњегованијих надања – надања да ће се показати као исправни међу многима који су били погрешни, да ће се наћи хваљенима у ситуацији у којој су многи презрени, да ће им завидјети у ситуацији у којој су многи други исмијани.
Као што Исус рече: „гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше“ (Мт 6,21).
Извор: David Bentley Hart, Why Do People Believe in Hell?, The New York Times, Jan. 11. 2020, p. A23.
Превод: Дражен Тупањанин
[1] Ријеч је о књизи „That All Shall be Saved, Heaven, Hell and Universal Salvation” , изд. Yale University Press, 2019. Превод књиге је недавно објавила издавачка кућа Библос (прим. прев).
