Mitr. Fotije (Screenshot/YouTube)
Onih dana, kada smo proslavljali silazak Svetog Duha na apostole, nekakav duh je sišao i na mitropolita Fotija. Neki bi rekli da je to zloduh, a mitropolit David, stručnjak iz ove oblasti i Fotijev kolega, ustvrdio bi možda da je u pitanju čak i neki zduhač ili manitoš. I, mada nas sâm praznik podseća na onaj dan kada su se svi međusobno razumeli, iako su govorili različitim jezicima, mitropolit Fotije je baš na taj dan progovorio jezikom koji je teško razumeti. Teško je pojmiti da neko ko sedi na episkopskom tronu može takvim jezikom da se obraća javnosti. Ali, u ovoj Srpskoj pravoslavnoj Crkvi razna čudesa su moguća, pa i ovo skorašnje nebivalo čudo.
Poput aktuelnog režima u Srbiji, i mitropolit Fotije ima problem sa odgovornošću, te nam u jednom posve neobičnom „nadahnuću“, neuravnoteženom i neurotičnom gestikulacijom, otkriva „istine vere“:
„Neki ljudi mladi se pojavili na ulici, i hoće sad oni da njima Crkva položi račune, za to šta mi radimo, šta Crkva radi. Šta radi patrijarh, šta radi Sinod, šta radi Sabor Crkve. Razumete, to je malo, kako da kažem, neverovatan jedan slučaj, ali vreme u kome mi živimo je takvo“.
Da, zaista, u pravu je mitropolit, vreme u kome mi živimo je takvo, i baš zato, izgleda, visokopreosvećeni gospodin može da iznosi i najgnusnije neistine, koje nemaju nikakvog uporišta u stvarnosti. Zbilja, mitropolit Fotije jeste neverovatan jedan slučaj, i možda je to najverniji opis svega onoga što je poslednjih dana izjavljivao, a što zdrav čovek nije u stanju da racionalizuje. Možda bi mitropolit Fotije bio najradiji da nikome ne polaže račune, sem trenutnom režimu u Srbiji? Otuda, i ne čudi što poziv Crkve, tj. naroda Božjeg, da se Sinod suprostavi otvorenom zlu naprednjačkog režima u Srbiji, mitropolit Fotije tumači kao nekakvo polaganje računa šta oni rade (?!).
Visokopreosvećeni vladiko, da li treba da Vas podsetimo na reči samog Spasitelja: „Koji hoće da bude prvi neka bude posljednji od sviju i svima sluga“ (Mk 9, 35)? Kome Vi, dakle, služite? Bogu i narodu ili trenutnom režimu u Republici Srbiji? Iz onoga što ste nam tokom ovih dana, teških za našu zemlju, uputili iz Republike Srpske, jasno je da se Boga ne bojite, niti se ljudi stidite. Ali, koga se bojite? Od koga strahujete da govorite istinu? Da li je Vaša služba borba protiv dobra, istine i pravde, ili bi trebalo da bude obratno? Da li Vi i Vaše kolege, jerarsi Srpske pravoslavne Crkve, imate odovornosti makar prema svojoj savesti, ako ne prema Bogu i narodu Božjem? Da li ste u stanju da vidite išta izvan zidina svojih eparhijskih dvorova i zatamnjenih stakala Vaših automobila? Da li, osim brige oko Vaših obesmišljenih mitropolitskih titulâ i svetosavskih ordenâ, postoji među vama uopše više ikakva briga za bilo šta, kao što je opšte ljudsko dobro, na primer? Ova kriza u našoj zemlji, o kojoj besramno ćutite, dovela je do toga da se pokažete kao moralne, intelektualne i duhovne golje! Da li Vas to plaši, da li osećate makar imalo srama zbog toga?! Ova kriza je dovela do toga da se narod menja, i narod će se promeniti. A pošto se narod menja, i Vi ćete se promeniti, jer niste dostojni ovog naroda, koji se mesecima zlopati sa krvavim i korumpiranim režimom, boreći se doslovno za opstanak.
I dok mitropolit Fotije preti nekom svojom novom „pesmom“, govoreći: „Ja sam napisao tu neku pesmu, ali nisam je još objavio, neki kažu, neki su mi oci rekli nije vreme da se čuje“, on, u duhu svog već dobro poznatog „hita“, nastavlja da satanizuje našu decu, poredeći ih sa prvovrhovnim zlom:
„Ali, u svakom slučaju, to je naša omladina, to je srpska omladina, to su srpski studenti, đaci, ovi… Šta će ti sutra? On traži da njemu Crkva polaže račune! Pa ko je on? Šta su ti ljudi umislili? Razumete. Čovek kada je gord, on misli da je… Satana je zbog gordosti pao sa neba. Nije nikakav drugi greh imao. Satana znači protivnik Božji, kao onaj vrhovni demon. Nikakav greh nije imao, osim gordosti. On je hteo da uzvisi svoj tron iznad trona Božjeg, i pao je u ad, kao i svi ti demoni koji su pristali s njim. (…) Prema tome, ti ljudi, deca, koji ne znaju ko ih je tu organizovao, šta rade. Neko kaže to je duhovni Majdan, neko kaže ne znam ni ja šta. Žao nam je te dece, oni su… Ja sam video u Novom Sadu, kad stoje tamo na nekim, bukvalno na onim zebrama gde se prolazi i onom, kako se to zove, pešačka zona, pešački prelaz, ono. Neka deca stoje, uhvatili se za ruke. Oni su svi imali poluotvorena usta, to sam video, ovako. I ovako gore negde gledaju. A rukama se drže. Dakle, to je, oni su bili u jednom, kako bih rekao, grču, oni su pod uticajem neke magije, nažalost. I to sam siguran“.
Da, neverovatan jedan slučaj. Mitropolit Fotije, da li samoorganizovano – da li organizovan i instruisan od strane nekog iznad sebe, ipak je uspeo da ode i korak dublje. Od početne satanizacije, on iznosi svoje duboko uverenje da su naša deca pod uticajem neke magije. Dakle, visokopreosvećeni vladiko, razjasnite nam konačno, da ne bude nedoumice: Al’ je đavo, ali su mađije, ali je nešto teže od oboje? Mada, kako neko reče, bolje i pod uticajem magije, nego pod uticajem ovog krvavog režima.
Svakako, bilo bi potpuno suludo očekivati od Vas da se bavite stvarnim uzrocima i da govorite istinu, ali, čovek ne može a da se ne zapita zašto to ne činite i zbog čega obmanjujete i manipulište vernim narodom? Da li ste se ikada, u svojoj zakržljaloj svesti, zapitali otkud ta i tolika deca po ulicama i drumovima naše zemlje, i šta ih, uprkos svoj brutalnosti režima, idalje održava u snazi da u svojoj borbi opstanu? Da li Vaš atrofirani um uopšte može da se zapita za šta se to toliko oni nenasilno, mirno i istrajno bore sve ovo vreme, poštujući Ustav i svaki zakon naše republike? Da li su do Vaše učmale duše i ogluvelih ušiju mogli da dopru glasovi svih onih koji zapomažu od udaraca naprednjačkih batinaša i lelek majki čiju je decu ovaj krvavi režim pobio u proteklih trinaest godina? Da li je do Vaših obnevidelih očiju uopšte mogla dopreti slika patnje našeg naroda, koga ovaj režim progoni, zatvara i zlostavlja, samo zato što se bori za pravo, istinu i pravdu? Da li Vam te reči išta znače, ili, od svega pobrojanog, Vi kao jedinu anomaliju našeg srpskog društva vidite decu, koja se drže za ruke i poluotvorenih usta gledaju negde gore?! Sram Vas bilo!! Mada, Vi nikada neće osetiti šta je to sram, jer za to je potreban obraz!
Da li ste se zapitali, eto, kad ste bar to videli na novosadskim ulicama, gde to oni gledaju gore, za čim vape? Zašto su u grču? Da li ste razgovarali sa njima? Da li ste organizovali molitve i molebane za spas naše dece? Da li ste uputili svoje sveštenike da tu decu vrate na put smirenja i poslušnosti? Kakvu ste brigu pokazali za njih, osim besomučne satanizacije, visokopreosvećeni vladiko? Jer, koji čovek od vas, imajući sto ovaca i izgubivši jednu od njih, ne ostavi devedeset i devet u pustinji i ne ide za izgubljenom dok je ne nađe? I kad je nađe, metne je na ramena svoja radujući se (Lk 15, 4 – 5). Da li Vas makar reč Hristova obavezuje na bilo šta?! Da li Vas nošenje omofora oko vrata, koji simboliše upravo tu zalutalu ovcu, obavezuje na bilo šta?! Da li Vas molitva Arhijereji tvoji, Gospode, obućiće se u pravdu, koju izgovarate dok oblačite sakos, obavezuje na bilo šta?! Da li je polaganje računa zbilja tako strašno? Da, strašno je i prestrašno za onoga kome savest nije čista, i u tome je kvaka.
„Ja te proslavih na zemlji; delo svrših koje si mi dao da izvršim“ (Jn 17, 4), govori Spasitelj naš, polažući račun Bogu Ocu. „Gospodaru, predao si mi pet talanata; evo još pet talanata koje sam dobio s njima“ (Mt 25, 20), govori sluga polažući račun svome gospodaru. Jer, račun se mora položiti za ono što smo radili, kako Bogu – tako i ljudima, budući da je Hristos Bogočovek. „Ako ne vidim na rukama njegovim [Isusovim] rane od klinova, i ne metnem prst svoj u rane od klinova, i ne metnem ruku svoju u rebra njegova, neću verovati“ (Jn 20, 25), govori apostol Toma, dovodeći u pitanje čak samoga Hrista, zahtevajući jasan odgovor i potvrdu. I, gle čuda, Hristos mu to dozvoljava, polažući račun pred učenikom svojim, uveravajući ga da je to On! U koje, dakle, rane, na telu Srpske pravoslavne Crkve, mi da metnemo prste i ruke svoje, kad je ono i nakon sedmomesečne borbe idalje neozleđeno i nepovređeno, kao da se ništa nije događalo, dok narod Božji, živa Crkva, krvavi izranavljen!? Nema više načina da nas jerarhija Srpske pravoslavne Crkve uveri u bilo šta, jer, umesto da rane leči i zaceljuje – ona je zadavala nove, a stare ozleđivala, i umesto da zaštiti – ona je besomučno napadala! Začuđujuće je da sâm Gospod Bog nema problema sa polaganjem računa, naprotiv, lično ga polaže, jedino mitropolit Fotije ima problem sa tim. On ima problem da opravda poverenje naroda, koje je dobio kada je postao episkop. Zaista, neverovatan jedan slučaj. Ali, ne brinite, vladiko, nemate Vi šta položiti, bukvalno nemate šta.
Ljubav ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini (1Kor 13, 5 – 6). Da li je visokopreosvećeni mitropolit ikada čuo za ove reči svetog apostola Pavla? Ili, ako ništa, pošto je iz junačkih krajeva, da li je čuo makar ono gorko preklinjanje majke Jevrosime:
„Marko sine, jedini u majke,
ne bila ti moja rana kleta,
nemoj, sine, govoriti krivo:
ni po babu ni po stričevima,
već po pravdi Boga istinoga;
nemoj, sine, izgubiti duše;
bolje ti je izgubiti glavu
nego svoju ogr’ješiti dušu“.
Da li je moguće da od pedeset episkopa nema ni jednog jedinog da kaže svom kolegi da, ako već nema obraza, da bar ne sramoti Crkvu?! Ili je so toliko obljutavila i nije više ni za šta osim da se prospe napolje i da je ljudi pogaze (up. Mt 5, 13)?
No, to nije sve. Kao krajnji oblik cinizma, mitropolit Fotije izjavljuje:
„Ali, to su naša deca. I mi smo dozvolili, pre svega država, država je dozvolila da neko uđe sa ulice i da tu decu odvede na ulicu. Kako? Ima li ministarstvo tu, prosvete? Ima li Vlada, ima li zadužena institucija tu? Ko se tu pojavio, ko je to? Profesor ne može da prekine nastavu na dva meseca ili tri meseca. Može da predaje ili da ne predaje. Kad čitamo to, to je pokušaj da se uništi prosveta srpskome narodu“.
Mitropolit Fotije poziva na odgovornost nekog drugog za decu za koju kaže da su naša?! Neverovatan jedan slučaj! Da li se on takvoj „roditeljskoj brižnosti“ naučio od svog duhovnog oca, mitropolita Irineja? Mitropolit Fotije, slično svom duhovnom ocu, govori o nekakvoj kolektivnoj odgovornosti, ali, poput naprednjačkog režima i svog duhovnika, ne oseća ni trunke lične odgovornosti. Oseća samo obavezu da brutalno napada našu omladinu! Začudo, mitropolit Fotije nikako da se zapita i da kaže, šta je to decu izvelo na ulice?! Nikako da kaže u kakvom su stanju institucije i prosveta u Srbiji, da su dehumanizovane i razorene kao i njegovo mentalno zdravlje, i da ih je okupirao, porobio i obesmislio upravo naprednjački režim, koji mitropolit svesrdno podržava i štiti! Ali, eto, nekom magijskom veštinom, valjda, uspeo je da dođe do nepogrešivog saznanja kakva je naša omladina na ulicama. I za to daje jedan jedini primer, i to krajnje banalan: drže se za ruke i gledaju poluotvorenih usta gore. I sada, ovakvoj jednoj poluotvorenoj ili poluzatvorenoj pojavi, kakav je mitropolit Fotije, mi treba da verujemo na reč, dok otvoreno truje zdrav ljudski razum?! Da verujemo na reč nekome ko svojim opskurnim i banalnim „pesmama“ vrši nasilje nad poezijom i jezikom?! I takva jedna pojava, pomračene svesti i savesti, sa svojim trulim sistemom vrednosti, sterilisana od svakog osećaja za lepo, dobro, istinu i pravdu, izražava zabrinutost za srpsku prosvetu?!
Na kraju, ako nikog drugog, visokopreosvećeni vladiko, poslušajte makar svog „kolegu“ Šantića, čije ste stihove mene sve rane moga roda bole, iz čuvene pesme Moja otadžbina, citirali nedavno, i to bez imalo srama. Upravo taj Šantić, svojom pesmom Na svetim grobovima, i danas Vas opominje i poziva na odgovornost, sviđalo se to Vama ili ne:
O, stan’te, kosti, stišaj te se, boli,
pa gled’te tamo naše hrame sjajne,
u kojim’ Srbin svom se Bogu moli
pritisnut morem nevolje beskrajne.
Oni što pričest iz putira daju,
ocima svetim nazivlju se smjelo –
od’jela njima gled’te kako sjaju,
al’ paklom gori njino crno djelo:
krstom se krste, al’ krstovi oni
lažni su znaci pobožnosti blage,
njih gnusno srce po bespuću goni –
plač im je smijeh otadžbine drage;
njihova duša rasadnik je hudi –
demonskog smjera što vrline slama;
namjesto Boga, u njima se budi
duh niskih želja, zablude i srama.
Malo ih ima da im čista ruka
u hramu sv’jetlom kandioce pali,
malo ih ima što bi posred muka
za svetu vjeru sebe žrtvovali.
Nečisto leglo, pokvarene duše,
srpski nam oltar sa nevjerom guše.
Šta bi tek veliki pesnik rekao kada bi čuo da ove pokvarene duše, ne samo da pišu nekakve koještarije od „pesama“, nego se još i bestidno razmeću kojekakvim „nadahnutim“ rečima o svom pesničkom i molitvenom iskustvu, o lepoti reči koja leči? Možda bi jednostavno rekao: „Pisanju se crno piše“, kako reče i sâm mitropolit Fotije, previđajući, valjda, da ta mračna budućnost pisanja dolazi upravo iz njegovog opskurnog pera. „Ugledni večernji list“, kako je nazvan na sajtu eparhije zvorničko-tuzlanske, koji je preneo nekakav „autorski tekst“ mitropolita Fotija, samo u toku prošle godine je imao najmanje 263 manipulativna teksta na svojoj naslovnici. U tom smislu, ne čudi što ni ovaj arhijerej ohladnelog srca, hladne glave manipuliše istinom, podmuklo izvrćući činjenice. Takođe, ne čudi ni to što se opredelio da se njegov glas pronosi putem tabloida, jer tako čini i njegov duhovni otac. Takav je blagoslov danas, valjda.
Da, zbilja, istinskom pisanju je došao kraj, kako kaza mitropolit Fotije, bar što se tiče njegovog pisanja i pisanja njegovih kolega. Stoga, teško je proceniti u kakvom bunilu i mentalnom rastrojstvu je nastao ovaj „snažan tekst“ koji je trebalo, avaj, da donese „duboku duhovnu i društvenu analizu savremenog doba“ (!?). Šta li nam to poručuje ovaj neslobodni mitropolit iz svojih urvina i dubina? Možda da je njegova „isceliteljska poezija“, zapravo, satira? I, da li se to visokopreosvećeni gospodin upravo identifikovao sa suđenim jazavcem, Jolpazom Davidovim? Teško je ući u trag njegovoj zapitanosti i začuđenosti, jer, ipak su u pitanju nekakve dubine. Ali, bilo bi zanimljivo čuti šta bi pred slavnim sudom, na ovakve nezapamćene podvale i izmišljotine ovog jolpaza, rekao i sâm David Štrbac! Možda bi samo ponovio one svoje čuvene reči: „Jazavac je to, gospodine sudijo, to nije čovek!“ Zato ovo i jeste vreme jazavaca, kako je dobro ocenio mitropolit Fotije iz svoje jazbine, ali je prevideo da i u takvom vremenu ima mnogo onih koji, poput Davida Štrpca, pravdu vole više nego oči u glavi, iako njihovi jolpazi to nazivaju prelešću, a njihovu borbu za istinu, slobodu i pravdu hulom na Svetinju (!).
„On mi je, gospodine sudijo, podrio celu njivu!“, žali se David Štrbac, „Gdje sam sijao, on rovi. Gdje sam kopao, on rovi. Gdje sam pleo, on rovi. Rovi, rovi, pa sve podriva! Ja ga gledam, molim, preklinjem — ne pomaže! On samo rije i rije!“ Isto tako, ni mitropolit Fotije ne prestaje da rovi i rije, jer to najbolje zna. Sada se već, pored studenata, ostrvio i na srednjoškolce, optužujući ih da ne mogu Crkvu da čuju. Međutim, i te kako su se naslušala naša deca, naši studenti i đaci, šta im to poručuje mitropolit Fotije i njegove kolege! Od toga da su „srpske ustaše“, „obojeni revolucionari“, da su podlegli „demonskom buntu“ i da imaju „um satanski“, da su „pod uticajem magije“, i šta se sve nije moglo čuti iz usta pojedinih arhijereja Srpske pravoslavne Crkve i njihovih podrepaša! I nakon svega toga, mitropolit Fotije, poput patrijarha Porfirija, savetuje da se vrate svojim kućama, svojim roditeljima, svojim školama, univerzitetima i da nastave da žive kako su i živeli. Ali, nije li to već onaj dobro poznati sistem rešavanja problema betoniranjem jama?
Začuđujuće je što mitropolot Fotije ne propušta priliku da ovakve poruke uputi čak i žiteljima jednog sasvim neznatnog mesta, kao što je selo Čengić. I, gle, napregnulo se ovo maleno selo, napregnulo se kao veliki grad, kao metropola, ne bi li osetilo i shvatilo šta im to njihov mitropolit poručuje, koga to izobličava, vlastodršce? Ali, avaj, ništa od toga, ovaj „junak“ je kidisao na nejač!
Naposletku, podsetićemo mitropolita Fotija i njegove kolege, koji vole da izobličavaju našu decu, na jedan citat Petra Ivanova, koji je prepodobni Justin Ćelijski, još kao mlad teolog, zapisao u svojoj studentskoj beležnici: „Pastiri Crkve, ako oni stvarno osećaju svu nenormalnost, više od toga, poniženje da se nazivaju gospodarećom hrišćanskom Crkvom tamo gde u stvarnosti gospodare neprijatelji ljubavi, dužni su da neprestano izobličavaju zloupotrebe, bilo koliko da visoko stoje izobličavani. Spočetka tajno, zatim sa amvona pred narodom Božjim. Izobličenja treba da budu uporna i bestrasna. Ako dotični izobličitelj sa amvona bude upućen u zatvor, sledeći pastir, koji stane na njegovo mesto, treba da ponovi to isto, i sledeći, itd. Na taj način, Crkva bi bila dužna da se preobrati iz gospodareće u gonjenu, tj. da postane ono što je ona po duhu u nepravednoj državi“. Ali, izgleda, na ovako nešto je spreman još jedino antiohijski patrijarh, budući da su za to neophodni kičma i obraz. Zato, neka se ne boji mitropolit Fotije i njegove kolege, neće njih niko goniti, oni su se slobodnim padom svom snagom ustremili nadole, čvrsto zagrljeni sa naprednjačkim režimom, koji vole više nego sopstveni život.
