Митр. Фотије (Screenshot/YouТube)
Оних дана, када смо прослављали силазак Светог Духа на апостоле, некакав дух је сишао и на митрополита Фотија. Неки би рекли да је то злодух, а митрополит Давид, стручњак из ове области и Фотијев колега, устврдио би можда да је у питању чак и неки здухач или манитош. И, мада нас сâм празник подсећа на онај дан када су се сви међусобно разумели, иако су говорили различитим језицима, митрополит Фотије је баш на тај дан проговорио језиком који је тешко разумети. Тешко је појмити да неко ко седи на епископском трону може таквим језиком да се обраћа јавности. Али, у овој Српској православној Цркви разна чудеса су могућа, па и ово скорашње небивало чудо.
Попут актуелног режима у Србији, и митрополит Фотије има проблем са одговорношћу, те нам у једном посве необичном „надахнућу“, неуравнотеженом и неуротичном гестикулацијом, открива „истине вере“:
„Неки људи млади се појавили на улици, и хоће сад они да њима Црква положи рачуне, за то шта ми радимо, шта Црква ради. Шта ради патријарх, шта ради Синод, шта ради Сабор Цркве. Разумете, то је мало, како да кажем, невероватан један случај, али време у коме ми живимо је такво“.
Да, заиста, у праву је митрополит, време у коме ми живимо је такво, и баш зато, изгледа, високопреосвећени господин може да износи и најгнусније неистине, које немају никаквог упоришта у стварности. Збиља, митрополит Фотије јесте невероватан један случај, и можда је то највернији опис свега онога што је последњих дана изјављивао, а што здрав човек није у стању да рационализује. Можда би митрополит Фотије био најрадији да никоме не полаже рачуне, сем тренутном режиму у Србији? Отуда, и не чуди што позив Цркве, тј. народа Божјег, да се Синод супростави отвореном злу напредњачког режима у Србији, митрополит Фотије тумачи као некакво полагање рачуна шта они раде (?!).
Високопреосвећени владико, да ли треба да Вас подсетимо на речи самог Спаситеља: „Који хоће да буде први нека буде посљедњи од свију и свима слуга“ (Мк 9, 35)? Коме Ви, дакле, служите? Богу и народу или тренутном режиму у Републици Србији? Из онога што сте нам током ових дана, тешких за нашу земљу, упутили из Републике Српске, јасно је да се Бога не бојите, нити се људи стидите. Али, кога се бојите? Од кога страхујете да говорите истину? Да ли је Ваша служба борба против добра, истине и правде, или би требало да буде обратно? Да ли Ви и Ваше колеге, јерарси Српске православне Цркве, имате одоворности макар према својој савести, ако не према Богу и народу Божјем? Да ли сте у стању да видите ишта изван зидина својих епархијских дворова и затамњених стакала Ваших аутомобила? Да ли, осим бриге око Ваших обесмишљених митрополитских титулâ и светосавских орденâ, постоји међу вама уопше више икаква брига за било шта, као што је опште људско добро, на пример? Ова криза у нашој земљи, о којој бесрамно ћутите, довела је до тога да се покажете као моралне, интелектуалне и духовне гоље! Да ли Вас то плаши, да ли осећате макар имало срама због тога?! Ова криза је довела до тога да се народ мења, и народ ће се променити. А пошто се народ мења, и Ви ћете се променити, јер нисте достојни овог народа, који се месецима злопати са крвавим и корумпираним режимом, борећи се дословно за опстанак.
И док митрополит Фотије прети неком својом новом „песмом“, говорећи: „Ја сам написао ту неку песму, али нисам је још објавио, неки кажу, неки су ми оци рекли није време да се чује“, он, у духу свог већ добро познатог „хита“, наставља да сатанизује нашу децу, поредећи их са првоврховним злом:
„Али, у сваком случају, то је наша омладина, то је српска омладина, то су српски студенти, ђаци, ови… Шта ће ти сутра? Он тражи да њему Црква полаже рачуне! Па ко је он? Шта су ти људи умислили? Разумете. Човек када је горд, он мисли да је… Сатана је због гордости пао са неба. Није никакав други грех имао. Сатана значи противник Божји, као онај врховни демон. Никакав грех није имао, осим гордости. Он је хтео да узвиси свој трон изнад трона Божјег, и пао је у ад, као и сви ти демони који су пристали с њим. (…) Према томе, ти људи, деца, који не знају ко их је ту организовао, шта раде. Неко каже то је духовни Мајдан, неко каже не знам ни ја шта. Жао нам је те деце, они су… Ја сам видео у Новом Саду, кад стоје тамо на неким, буквално на оним зебрама где се пролази и оном, како се то зове, пешачка зона, пешачки прелаз, оно. Нека деца стоје, ухватили се за руке. Они су сви имали полуотворена уста, то сам видео, овако. И овако горе негде гледају. А рукама се држе. Дакле, то је, они су били у једном, како бих рекао, грчу, они су под утицајем неке магије, нажалост. И то сам сигуран“.
Да, невероватан један случај. Митрополит Фотије, да ли самоорганизовано – да ли организован и инструисан од стране неког изнад себе, ипак је успео да оде и корак дубље. Од почетне сатанизације, он износи своје дубоко уверење да су наша деца под утицајем неке магије. Дакле, високопреосвећени владико, разјасните нам коначно, да не буде недоумице: Ал’ је ђаво, али су мађије, али је нешто теже од обоје? Мада, како неко рече, боље и под утицајем магије, него под утицајем овог крвавог режима.
Свакако, било би потпуно сулудо очекивати од Вас да се бавите стварним узроцима и да говорите истину, али, човек не може а да се не запита зашто то не чините и због чега обмањујете и манипулиште верним народом? Да ли сте се икада, у својој закржљалој свести, запитали откуд та и толика деца по улицама и друмовима наше земље, и шта их, упркос свој бруталности режима, идаље одржава у снази да у својој борби опстану? Да ли Ваш атрофирани ум уопште може да се запита за шта се то толико они ненасилно, мирно и истрајно боре све ово време, поштујући Устав и сваки закон наше републике? Да ли су до Ваше учмале душе и оглувелих ушију могли да допру гласови свих оних који запомажу од удараца напредњачких батинаша и лелек мајки чију је децу овај крвави режим побио у протеклих тринаест година? Да ли је до Ваших обневиделих очију уопште могла допрети слика патње нашег народа, кога овај режим прогони, затвара и злоставља, само зато што се бори за право, истину и правду? Да ли Вам те речи ишта значе, или, од свега побројаног, Ви као једину аномалију нашег српског друштва видите децу, која се држе за руке и полуотворених уста гледају негде горе?! Срам Вас било!! Мада, Ви никада неће осетити шта је то срам, јер за то је потребан образ!
Да ли сте се запитали, ето, кад сте бар то видели на новосадским улицама, где то они гледају горе, за чим вапе? Зашто су у грчу? Да ли сте разговарали са њима? Да ли сте организовали молитве и молебане за спас наше деце? Да ли сте упутили своје свештенике да ту децу врате на пут смирења и послушности? Какву сте бригу показали за њих, осим бесомучне сатанизације, високопреосвећени владико? Јер, који човек од вас, имајући сто оваца и изгубивши једну од њих, не остави деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је не нађе? И кад је нађе, метне је на рамена своја радујући се (Лк 15, 4 – 5). Да ли Вас макар реч Христова обавезује на било шта?! Да ли Вас ношење омофора око врата, који симболише управо ту залуталу овцу, обавезује на било шта?! Да ли Вас молитва Архијереји твоји, Господе, обућиће се у правду, коју изговарате док облачите сакос, обавезује на било шта?! Да ли је полагање рачуна збиља тако страшно? Да, страшно је и престрашно за онога коме савест није чиста, и у томе је квака.
„Ја те прославих на земљи; дело сврших које си ми дао да извршим“ (Јн 17, 4), говори Спаситељ наш, полажући рачун Богу Оцу. „Господару, предао си ми пет таланата; ево још пет таланата које сам добио с њима“ (Мт 25, 20), говори слуга полажући рачун своме господару. Јер, рачун се мора положити за оно што смо радили, како Богу – тако и људима, будући да је Христос Богочовек. „Ако не видим на рукама његовим [Исусовим] ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу веровати“ (Јн 20, 25), говори апостол Тома, доводећи у питање чак самога Христа, захтевајући јасан одговор и потврду. И, гле чуда, Христос му то дозвољава, полажући рачун пред учеником својим, уверавајући га да је то Он! У које, дакле, ране, на телу Српске православне Цркве, ми да метнемо прсте и руке своје, кад је оно и након седмомесечне борбе идаље неозлеђено и неповређено, као да се ништа није догађало, док народ Божји, жива Црква, крвави изранављен!? Нема више начина да нас јерархија Српске православне Цркве увери у било шта, јер, уместо да ране лечи и зацељује – она је задавала нове, а старе озлеђивала, и уместо да заштити – она је бесомучно нападала! Зачуђујуће је да сâм Господ Бог нема проблема са полагањем рачуна, напротив, лично га полаже, једино митрополит Фотије има проблем са тим. Он има проблем да оправда поверење народа, које је добио када је постао епископ. Заиста, невероватан један случај. Али, не брините, владико, немате Ви шта положити, буквално немате шта.
Љубав не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини (1Кор 13, 5 – 6). Да ли је високопреосвећени митрополит икада чуо за ове речи светог апостола Павла? Или, ако ништа, пошто је из јуначких крајева, да ли је чуо макар оно горко преклињање мајке Јевросиме:
„Марко сине, једини у мајке,
не била ти моја рана клета,
немој, сине, говорити криво:
ни по бабу ни по стричевима,
већ по правди Бога истинога;
немој, сине, изгубити душе;
боље ти је изгубити главу
него своју огр’јешити душу“.
Да ли је могуће да од педесет епископа нема ни једног јединог да каже свом колеги да, ако већ нема образа, да бар не срамоти Цркву?! Или је со толико обљутавила и није више ни за шта осим да се проспе напоље и да је људи погазе (уп. Мт 5, 13)?
Но, то није све. Као крајњи облик цинизма, митрополит Фотије изјављује:
„Али, то су наша деца. И ми смо дозволили, пре свега држава, држава је дозволила да неко уђе са улице и да ту децу одведе на улицу. Како? Има ли министарство ту, просвете? Има ли Влада, има ли задужена институција ту? Ко се ту појавио, ко је то? Професор не може да прекине наставу на два месеца или три месеца. Може да предаје или да не предаје. Кад читамо то, то је покушај да се уништи просвета српскоме народу“.
Митрополит Фотије позива на одговорност неког другог за децу за коју каже да су наша?! Невероватан један случај! Да ли се он таквој „родитељској брижности“ научио од свог духовног оца, митрополита Иринеја? Митрополит Фотије, слично свом духовном оцу, говори о некаквој колективној одговорности, али, попут напредњачког режима и свог духовника, не осећа ни трунке личне одговорности. Осећа само обавезу да брутално напада нашу омладину! Зачудо, митрополит Фотије никако да се запита и да каже, шта је то децу извело на улице?! Никако да каже у каквом су стању институције и просвета у Србији, да су дехуманизоване и разорене као и његово ментално здравље, и да их је окупирао, поробио и обесмислио управо напредњачки режим, који митрополит свесрдно подржава и штити! Али, ето, неком магијском вештином, ваљда, успео је да дође до непогрешивог сазнања каква је наша омладина на улицама. И за то даје један једини пример, и то крајње баналан: држе се за руке и гледају полуотворених уста горе. И сада, оваквој једној полуотвореној или полузатвореној појави, какав је митрополит Фотије, ми треба да верујемо на реч, док отворено трује здрав људски разум?! Да верујемо на реч некоме ко својим опскурним и баналним „песмама“ врши насиље над поезијом и језиком?! И таква једна појава, помрачене свести и савести, са својим трулим системом вредности, стерилисана од сваког осећаја за лепо, добро, истину и правду, изражава забринутост за српску просвету?!
На крају, ако никог другог, високопреосвећени владико, послушајте макар свог „колегу“ Шантића, чије сте стихове мене све ране мога рода боле, из чувене песме Моја отаџбина, цитирали недавно, и то без имало срама. Управо тај Шантић, својом песмом На светим гробовима, и данас Вас опомиње и позива на одговорност, свиђало се то Вама или не:
О, стан’те, кости, стишај те се, боли,
па глед’те тамо наше храме сјајне,
у којим’ Србин свом се Богу моли
притиснут морем невоље бескрајне.
Они што причест из путира дају,
оцима светим називљу се смјело –
од’јела њима глед’те како сјају,
ал’ паклом гори њино црно дјело:
крстом се крсте, ал’ крстови они
лажни су знаци побожности благе,
њих гнусно срце по беспућу гони –
плач им је смијех отаџбине драге;
њихова душа расадник је худи –
демонског смјера што врлине слама;
намјесто Бога, у њима се буди
дух ниских жеља, заблуде и срама.
Мало их има да им чиста рука
у храму св’јетлом кандиоце пали,
мало их има што би посред мука
за свету вјеру себе жртвовали.
Нечисто легло, покварене душе,
српски нам олтар са невјером гуше.
Шта би тек велики песник рекао када би чуо да ове покварене душе, не само да пишу некакве којештарије од „песама“, него се још и бестидно размећу којекаквим „надахнутим“ речима о свом песничком и молитвеном искуству, о лепоти речи која лечи? Можда би једноставно рекао: „Писању се црно пише“, како рече и сâм митрополит Фотије, превиђајући, ваљда, да та мрачна будућност писања долази управо из његовог опскурног пера. „Угледни вечерњи лист“, како је назван на сајту епархије зворничко-тузланске, који је пренео некакав „ауторски текст“ митрополита Фотија, само у току прошле године је имао најмање 263 манипулативна текста на својој насловници. У том смислу, не чуди што ни овај архијереј охладнелог срца, хладне главе манипулише истином, подмукло изврћући чињенице. Такође, не чуди ни то што се определио да се његов глас проноси путем таблоида, јер тако чини и његов духовни отац. Такав је благослов данас, ваљда.
Да, збиља, истинском писању је дошао крај, како каза митрополит Фотије, бар што се тиче његовог писања и писања његових колега. Стога, тешко је проценити у каквом бунилу и менталном растројству је настао овај „снажан текст“ који је требало, авај, да донесе „дубоку духовну и друштвену анализу савременог доба“ (!?). Шта ли нам то поручује овај неслободни митрополит из својих урвина и дубина? Можда да је његова „исцелитељска поезија“, заправо, сатира? И, да ли се то високопреосвећени господин управо идентификовао са суђеним јазавцем, Јолпазом Давидовим? Тешко је ући у траг његовој запитаности и зачуђености, јер, ипак су у питању некакве дубине. Али, било би занимљиво чути шта би пред славним судом, на овакве незапамћене подвале и измишљотине овог јолпаза, рекао и сâм Давид Штрбац! Можда би само поновио оне своје чувене речи: „Јазавац је то, господине судијо, то није човек!“ Зато ово и јесте време јазаваца, како је добро оценио митрополит Фотије из своје јазбине, али је превидео да и у таквом времену има много оних који, попут Давида Штрпца, правду воле више него очи у глави, иако њихови јолпази то називају прелешћу, а њихову борбу за истину, слободу и правду хулом на Светињу (!).
„Он ми је, господине судијо, подрио целу њиву!“, жали се Давид Штрбац, „Гдје сам сијао, он рови. Гдје сам копао, он рови. Гдје сам плео, он рови. Рови, рови, па све подрива! Ја га гледам, молим, преклињем — не помаже! Он само рије и рије!“ Исто тако, ни митрополит Фотије не престаје да рови и рије, јер то најбоље зна. Сада се већ, поред студената, острвио и на средњошколце, оптужујући их да не могу Цркву да чују. Међутим, и те како су се наслушала наша деца, наши студенти и ђаци, шта им то поручује митрополит Фотије и његове колеге! Од тога да су „српске усташе“, „обојени револуционари“, да су подлегли „демонском бунту“ и да имају „ум сатански“, да су „под утицајем магије“, и шта се све није могло чути из уста појединих архијереја Српске православне Цркве и њихових подрепаша! И након свега тога, митрополит Фотије, попут патријарха Порфирија, саветује да се врате својим кућама, својим родитељима, својим школама, универзитетима и да наставе да живе како су и живели. Али, није ли то већ онај добро познати систем решавања проблема бетонирањем јама?
Зачуђујуће је што митрополот Фотије не пропушта прилику да овакве поруке упути чак и житељима једног сасвим незнатног места, као што је село Ченгић. И, гле, напрегнуло се ово малено село, напрегнуло се као велики град, као метропола, не би ли осетило и схватило шта им то њихов митрополит поручује, кога то изобличава, властодршце? Али, авај, ништа од тога, овај „јунак“ је кидисао на нејач!
Напослетку, подсетићемо митрополита Фотија и његове колеге, који воле да изобличавају нашу децу, на један цитат Петра Иванова, који је преподобни Јустин Ћелијски, још као млад теолог, записао у својој студентској бележници: „Пастири Цркве, ако они стварно осећају сву ненормалност, више од тога, понижење да се називају господарећом хришћанском Црквом тамо где у стварности господаре непријатељи љубави, дужни су да непрестано изобличавају злоупотребе, било колико да високо стоје изобличавани. Спочетка тајно, затим са амвона пред народом Божјим. Изобличења треба да буду упорна и бестрасна. Ако дотични изобличитељ са амвона буде упућен у затвор, следећи пастир, који стане на његово место, треба да понови то исто, и следећи, итд. На тај начин, Црква би била дужна да се преобрати из господареће у гоњену, тј. да постане оно што је она по духу у неправедној држави“. Али, изгледа, на овако нешто је спреман још једино антиохијски патријарх, будући да су за то неопходни кичма и образ. Зато, нека се не боји митрополит Фотије и његове колеге, неће њих нико гонити, они су се слободним падом свом снагом устремили надоле, чврсто загрљени са напредњачким режимом, који воле више него сопствени живот.
