Miroslav Miro Šuković u nazivu svoje izložbe „Umjesto molitve“ (Kuća Đure Jakšića, novembar 2021) nije prvi koji umetnost dovodi u vezu sa molitvom; to je uostalom činio i Leonid Šejka, jedan od tvoraca grupe Mediala, sa čijim nasleđem Šukovića itekako moženo dovesti u vezu, kao slikara fantastikom i nadrealizmom uokvirene figuracije.
Povezivati umetnost sa molitvom, naravno, može biti sporno i osetljivo pitanje. Jer molitva je naše obraćanje, naš razgovor sa božanskim, naše stajanje pred njim i prepuštanje njegovoj svetlosti da nas oblikuje; najzad stajanje pred tajnom koju ne želimo, imenovanjem i konceptualizacijom, da ukinemo i obesmislimo kao tajnu, već da sačuvamo njenu tajnovitost a da upet dođemo u dodir sa njom, pa i u više od dodira, u svestvaralačko i ucelovljujuće preplitanje i prožimanje.
Umetnost je tvarna i čulna, i bez toga ne može biti umetnost, a onaj ko veruje u mogućnost umetnosti da bude oblik molitve (pa makar i uz ogradu koja sadrži reč „umesto“) mora verovati da se kroz tu čulnost i tvarnost može ne samo izraziti nevidljivo i neopisivo, nego da se može i opštiti sa njim, i da se ono na neki način može oprisutniti i (po)javiti.
Miro Šuković pokazuje da upravo u to veruje, stvaralački preobražavajući i deformišući vizije podsvesti, prirode, likove i simbole, tako da omoguće i ostvare dodir za nevidljivim i neopisivim, i to ne po nekom programu i zadatom obrascu, nego slobodno i uz brigu o likovnosti, čistoj likovnosti, neopterećenoj naracijom, anegdotičnošću, ideologizacijom bilo koje, pa makar i one pseudoreligijske i pseudocrkvene vrste.
On nas ne češe po ušima i ne slika lepe i harmonične prizore nekakve umišljene i lažno utešne drugosti; njegove demonolike i utvarolike prikaze suočavaju nas sa smrću, užasima sveta i našim sopstvenim mrakovima; neke na prirodi i simboličkom nasleđu zasnovane predstave vode nas u snolike i mistične predele između svetova; ne nekim slikama slutimo anđele i lik Isusa Hrista. Svi oni izranjaju od nekud i prodiru u ovaj naš svet, svedočeći nam da postoje, da su tu negde, u nama ili van nas, i da se ne uljuljkavamo u našoj umišljenosti i samodovoljnosti.
Šuković takođe ne imenuje svoje slike na ovoj izložbi, ne želeći da ih okiva rečima, već ih prepušta našem pogledu, izboru i slobodi, ili možda tačnije, prepušta nas njima i stvarnosti na koju ne samo ukazuju nego je i oprisutnjuju. Ova izložba je velika jer sadrži jednu retku celovitost ljudskog duhovnog iskustva koje ikonizuje ciljanu celovitost ljudske ličnosti i blagodatno preobraženog kosmosa: čitav krug onoga što se pojavljuje, od košmara, preko odraza ovog sveta, simbola i tradicijski posredovanih predstava nezemaljskog, do sasvim ikoničke slike koja predstavlja ribu u posudi nalik na putir, sa jasnom ne samo kulturno posredovanom asocijacijom, nego i sa iskustvom istinskog prisustvovanja evharistijske tajne kao tajne Hristove; sveštenim jednim iskustvom, dakle.
Ali taj doživljaj i to iskustvo ne bi bili takvi da nas do njih nisu vodile slike (i iskustva!) košmara i sveta ovog, istisko molitvono ushođenje, a ne kukavičko samozavođenje, molitveni govor koji nije govor sentimentalnosti i robovskog straha, već koje zvoni onim logosom kadrim da preobražava i pročišćava sve sa čim se suoči i pred čim se nađe, a ponajviše nas same. U tom zvonu, u poverenju u snagu njegovu i dejstvo je sva vera naša, i zato one slike jesu jedno svedočenje, živo svedočenje koje nije moguće drugačije izraziti nego njim samim. Život, dakle, i duh, čije se plamteće večne sadašnjosti, koja uvek sve novim čini, toliko bojimo.
