Umetnost je forma radosti (Iz pojmovnika)

Film

Nisam se odmah zarazio filmom – prvo su to bile knjige. Prva „prava“, samostalno pročitana knjiga – „Vinetu“ Karla Maja. Na kraju, kad je Vinetu umro, rasplakao sam se. Ali već na pola knjige počeo sam da pišem svoj roman, penkalom, u svesci A4 formata sa tvrdim crvenim koricama. Naravno, o „kaubojima“ i Indijancima. Zvao se „Vakito Vač“, po nekom mom Vinetuu. Priča o hrabrosti, slobodi, i – o čemu bi drugom – prijateljstvu.

Put do filma je vodio preko stripova, mahom Bonelijevih, i Vornerovih crtaća – Čak Džons i ostali. Dinamika, sjajan humor; sve kratko, jasno i intenzivno, britko i pomalo anarhično, kako i danas volim. Onda vesterni, naravno; neki drugi svet, bez banalnosti, dosade, niskosti – to je valjda ta umetnost.

Onda dolazi i video, možeš da gledaš šta hoćeš, koliko hoćeš, upoznaješ se sa nečim što se zove filmom kao umetnošću. U jednom klubu radi neki Dule koji voli baš takve filmove – kad sam jednom tražio Van Dama, on je prezrivo prokomentarisao: „Znači prelaziš na komercijalu“. Danas i dalje rado gledam Van Dama, ali i nešto od tog što valja smatrati „umetničkim“.

I tako, gledao sam Kjubrika, Formana i ostalo, ali za film me je zapalila – televizijska serija. Tek kad sam pogledao „Tvin Piks“ shvatio sam, doživeo, da u tim pokretnim slikama ima nešto za mene. Vredno da mu se posveti život, nešto što može da se meri sa literaturom, sa svetovima koje ona otvara. A u „Tvin Piksu“, to je bio unutrašnji svet. Moj unutrašnji svet. To me je kupilo.

Podtekst

Ali filmu me je konačno privukao – podtekst. Čitao sam knjigu „Svetlo u tami“, o Novom Holivudu, koju je priredio tada moj još budući profesor Nebojša Pajkić i zaljubio se u moć podsteksta koji umetnost nudi, ono zbog čega sam ranije već bio zavoleo, na primer, Čehova. A posebno je ta moć bila jaka na filmu, gde je sve na prvi pogled transparentno, vizuelno ogoljeno, jednodimenzionalnost vidljive stvarnosti i ništa iza, naizgled. Naravno, samo naizgled.

A to učenje o podtekstu je išlo ovako nekako: postoji dramaturgija belih slonova, gde je sve eksplicitno, jasno je da se radi o idejama, simbolima, nečem ozbiljnom, „umetnosti“; i dramaturgija termita, gde je na prvom nivou sve zabava, žanr, a ispod vri, pa ko koliko zahvati. Kako je rekao Pajkić u predgovoru toj knjizi: „Zanimljivi filmovi su po pravilu zanimljiviji od nezanimljivih“. Amin!

Erotika

Najznačajniji u filmu su glumci, ali ne oni koji nas zadivljuju svojim „moći transformacije“, odnosno samima sobom, toliko da zaboravimo na ostatak filma, nego oni fotogenični, koji imaju fotogeniju, šta god ona bila. Ako ne možete da je objasnite, možete da je osetite. Neki veliki filmski glumci su po prvi put prepoznati kad su slučajno ušli u kadar a neko oštro oko uhvatilo bljesak koji emituju i utiskuju pravo u traku i potom na ekran. To je važnije od svega ostalog na filmu.

Fotogenija nije isto što i erotika, ali je i ne isključuje, jer je nešto što prevazilazi puku telesnost, ili sliku telesnosti, daje joj smisao. Sa fotogenijom ružno postaje lepo, kao i sa erotikom; bez njih obrnuto. Softkor filmovi Borovčika, Vadima. Žakena su izuzetni, a andergraund je zanimljiv kada ima erotike. „Meso“ Pola Marisija, u produkciji Endija Vorhola, je izuzetan zbog fotogeničnosti; on je pokazna vežba fotogeničnosti, uprkos, ili možda baš zbog neholivudskih produkcijskih okolnosti. Zbog čega je Džo Dalesandro manja zvezda od bilo koje holivudske, osim što pokazuje više svog tela i što će te filmove videti manji broj ljudi… I što će zaraditi manje novca, naravno. Ali ne treba biti preozbiljan i želeti samo novac, jer to ubija erotiku. Danas je ona na filmu ubijena najviše zbog odsustva ralaksiranosti i zbog novca, što verovatno ide jedno sa drugim. I sa slobodom, odnosno njenim nedostatkom.

Zvezde

Vorhol je od Džoa Dalesandra, Kendi Darling, Idi Sedžvik, stvarao zvezde, ne parodiju holivudskih zvezda, nego zaista zvezde, u jednom drugačijem galaktičkom sistemu možda, ali sa istom onom osobinom koja čini zvezde, da sijaju nečim što deluje kao da je veće od života. Njihov sjaj, doduše, probijao se kroz prestupništvo, marginu, a ne tržište i glamur, ali sjaj je pravi samo ako se probije, makar i uprkos. A u ovom svetu svaki sjaj je uprkos, kako bi inače bilo?

Žan-Pjer Melvil je ispričao jednu anegdotu koja je objasnila zašto je Alan Delon zvezda. U jednom kadru „Samuraja“ trebalo je snimiti kako automobil ulazi u garažu. Ali neko je napravio propust i nađen je objekat sa preuskim ulazom u garažu, tako da dubler nikako nije uspevao da u jednom  kadru uveze automobil. Delon je prekratio muke tako što je sam seo za volan i uspeo iz prve. Zvezda pred kamerama može ono što niko drugi ne može. Takvu moć retko koja od njih poseduje u privatnom životu, ali koga uostalom briga za bilo čiji privatni život… Mi smo valjda mi samo kada smo najbolji, kada sijamo. I to je, biće, ta umetnost.

Amerika

Sve vreme zapravo pričam o Americi, jer sve ovo je jedan američki imaginarijum; čak i Melvil, kao tipični primer poslaratne evro-amerikane na filmu. Moja generacija je još zapamtila tu privlačnu moć Amerike, njenog imaginarujuma lične slobode i beskrajnih putovanja, rokenrola, života u intenzitetu i pravih muških prijateljstava; moć produženog detinjstva u osnovi. Amerika je film i odumire zajedno sa filmom. Ne mogu da kažem da mi je drago ili da patim zbog toga, mada znam da je zakonomerno. Ali ona je jednim delom formirala moju mladost, a to je važnije od svake politike. Napisao sam priču „Amerika“, tužnu, nostalgičnu i lepu. Pročitajte, ima je na internetu.

Noar

Kažu da je, pored vesterna, jedini autentični američki filmski žanr noar. Iako ima francusko ime, iako su ga velikim delom stvorile uglavnom jevrejske izbeglice iz Nemačke, iako je zapravo više stil nego žanr. Ali svejedno, noar je jedno osećanje sveta koje nije toliko mračno, koliko je tvrdo – osećanje da ste uvek sami pred svetom i da je vaše da ne izmičete i da znate da će i to proći, kao što sve prođe, kao što ćete i vi proći. A da će o vama svedočiti samo pravda koju ste činili, makar i u poslednjem, melanholičnom, trenutku iskupljenja. I da prave pobede u ovom svetu, bez obzira na sve moguće samoobmane, jednostavno nema.

Crni talas

Ali naše crnilo na filmu nije bio noar, izdanak američkog detektivskog štiva i nemačkog ekspresionizma, već takozvani crni talas, koji je uvek izazivao nedoumice, pa i danas, sve do osporavanja toga da uopšte postoji, odnosno da je postojao. Ali ostavimo politiku da rasuđuje o pravovernosti ili krivovernosti crnog talasa, jer crni talas je za mene bio Živojin Pavlović. Njegovo crnilo nije imalo nikakve suštinske veze sa politikom, nego je bilo u neprihvatanju iluzija, pa i iluzija koju naizgled nudi život sam, u svom biološkom vidu. Suočeni sa smrću lučimo iluzije, pa se po tome valjda razlikujemo od životinja. A Živojin Pavlović ih nije hteo u svojim filmovima i – žalosno potcenjenoj – literaturi.

On me je oslobodio mnogih iluzija, odnosno pomogao mi da se oslobodim, aktivirao nešto u meni – pa i od američke iluzije, od slika, obrazaca, imaginarijuma, koji stvarnosti koja vam je pred očima, pa i svojoj kulturi, podastire ogledala i modele koji treba da odigraju ulogu nekakve lažne utehe, da stvarnost može biti drugačija i gostoljubivija nego što jeste. Oslobodio me je kolonizovane svesti više nego bilo ko sa pretenzijama da nam promeni svest. Uputio me je ka umetnosti koja osmišljava konktretnost koju živim, traganju za pravim formama za određene sadržaje, pravim mehovima za određena vina, a ne bolje ili lošije prikrivenom epigonstvu, malograđanskoj mlakosti. To može da vas slomi, ali kakve to veze ima… Samo ste jedan od mnogih, a umetnost će moći i bez vas; istorija ionako ide svojim tokom i neće vas vući za rukav da učestvujete u njenom stvaranju.

Dekadencija

Poslednji moj pokušaj bekstva od stvarnosti (i od sebe?) bila je dekadencija, ona estetistička, tako zavodljiva, tako lepa, tako višeslojna, tako istinita i ljudska u svojoj nepostojanosti. Tako nespremna na svet ovaj, sa svojim banalnostima, nasiljem, ali i krstom koji nosi, a koji je neizbežan, samo je pitanje kako ćemo odgovoriti na njega, kako ćemo ga poneti ili se jednostavno pretvarati da ga nema. A kad se završi sa tim periodom i tom formom bekstva – jer pobeći se ne može – ostaje ili odricanje od svega i prepuštanje toku života, ozbiljnog, odraslog, sa svim pripadajućim obavezama i odgovornostima; ili istinska umetnost, istinsko stvaralaštvo; ili praznina. Svaki od tih izbora je legitiman i veliko je pitanje da li bilo koji od njih na bilo koji način utiče na naše spasenje.

Radost

Da ne završim tmurno i neodređeno, jer učili su nas da je svaki kraj važan, pa i kraj teksta, makar i ovako fragmentarnog. Radujmo se, jer šta nam drugo ostaje? Umetnost je lepa samo kada je forma radosti, a ne još jedna dosada od mnogih, Zato ne budimo hodajuće dosade. Sijajmo.

Izvor: Tekst je nastao na poziv redakcije časopisa „Povelja“, u kom je objavljen u broju 1 za 2020. godinu.