Umetnost i hleb svakidašnji

Moju opasku s početka jednog od mojih ranijih tekstova na ovom portalu o tome da umetnost ne služi da ljudima obezbedi hleb ili krov nad glavom, jedan čitalac je shvatio u smislu da umetnik ne bi trebalo da naplaćuje svoj rad. Ja sam, naravno, mislio na prostu činjenicu da umetnost ne stvara proizvode namenjene zadovoljavanju bazičnih potreba opstanka – ukratko, umetnost se ne jede, i to je uvek bio jedan od argumenata u prilog tvrdnji o njenoj izlišnosti ili nečem što je možda lepo i prijatno, ali bez čega se može.

Pitanje proizašlo iz čitateljeva nedoumice svakako nije bez težine, i od početka je kopkalo kako umetnike tako i vlastodršce i ideologe, bar od kad se umetnost, uslovno rečeno, osamostalila od svoje striktno rutualne funkcije, dakle, u antičkoj Grčkoj. Pored poznatog Platonovog antimimetizma, odnosno stava o ontološkoj deficitarnosti umetnosti, ona je bila manje vrednovana od filosofije jer je ipak podrazumevala neki rad, bliži kontakt sa materijalnom proizvodnjom, ali i nagrađivanje i plaćanje za taj rad. Marksisti bi rekli da kriterijum koji je razdvajao klase nije bio toliko rad ili nerad, koliko razlika između takozvanog umnog i fizičkog, manuelnog rada, rada na oblikovanju izvesnog meterijalnog predmeta. Oni su i sami imali problem situiranja umetnosti u svojoj materijalističkoj revolucionalnoj metafizici, pa su to rešili svrstavajući je u takozvani neproizvodni rad. Sa obzirom na nategnutost takvog argumenta kada je u pitanju ekonomska održivost umetnosti, oni su ekonomski argument zamenili ideološkim, umetnosti određujući jasnu funkciju u takozvanoj „idejnoj borbi“.

Lavu Tolstoju je verovatno bilo lako da kaže kako umetnik ne bi trebalo da živi od svoje umetnosti, nego da se njome bavi bezinteresno, na opštu korist, a da živi od nečeg drugog, jer je bio grof koji se nikada nije odrekao velikog imanja i prihoda koji su mu po tom osnovu pripadali. U poretku, inače, čiju je nepravednost i neodrživost, naročito u svojim poznijim delima, najoštrije osuđivao. Čehova, koji je to zaista i radio, posmatrajući sebe kao pre svega lekara, jer to mu je obezbeđivalo siguran prihod, Tolstoj je bio sklon da potcenjuje. Premda Čehov, zbog teške materijalne situacije, nikada nije mogao da se odrekne naplaćivanja svog umetničkog rada, tim pre što je lekarske usluge neretko činio besplatno, shvatajući da je zdravlje za ljude pretežnije od umetnosti.

Dušanu Matiću je, takođe, možda bilo lako da mladom pesniku koji je izrazio potrebu da nađe stalni posao kaže kako je to nepotrebno, jer pesnici treba da žive kao ptice nebeske, pošto lično nije bio socijalno ugrožen i živeo je u sistemu u kom se, kako volimo da verujemo, moglo živeti i ako se ne radi, pod uslovom – pa čak i to ne uvek – ideološke podobnosti.

Ipak, ima nešto u tim „pticama nebeskim“. Umetnike ne možemo porediti sa svetim besrebrenicima, jer teško je umetničkom radu i odricanju kao takvima pripisati karakter svetosti. Lakše je shvatiti da se lekar žrtvuje besplatno lečeći bolesne, dok je umetnik pod večitom sumnjom da se bavi nečim u osnovi nekorisnim i da ga, makar jednim delom, motiviše sujeta i samoljublje. Umetnik i ako strada, strada sebe, a ne opšte koristi radi, strada da izrazi svoju unutrašnju potrebu i da ostavi neki trag o sopstvenom postojanju. U tom smislu, njegova sudbina je samo njegova odgovornost i njegov izbor, i ne tiče se nikoga osim eventualno onih koji zbog takvog izbora trpe – porodice na primer.

Ekonomska održivost umetnosti i ekonomska pozicija umetnika uvek će zavisiti od društveno-ekonomskog sistema u kom živi i deluje, i idejno-vrednosnog sistema koji na različite načine vrednuje umetničku delatnost i koji joj, u skladu sa tim, određuje različite ciljeve i svrhe. U tom smislu, nema opšteg recepta.

Ono što uvek važi, to je da umetnik ne bi smeo da polaže pravo da bude privilegovan samo zbog svog izbora da se bavi umetnošću i da svakako mora biti spreman na žrtvu, odnosno da umetnost za njega bude nešto čime bi se bavio i besplatno – što ne znači da treba da se odrekne plate. Ako se gordi umetnošću kao prostorom slobode, pa i slobode od „sveta ovog“, ne bi smeo da bude paralisan otporom istog tog „sveta“ prema onome što radi, niti neprijateljstvom i nepoverenjem vlastodržaca, njegovih istinskih gospodara.

Ako nema jaku veru u smisao svog pozvanja i delovanja i da ovosvetski kriterijumi nisu jedini, pre ili kasnije neće imati izbora nego da se stavi u službu gospodara ovog sveta ili da, s druge strane, poziva na njegovo potpuno rušenje.

A osećamo da ni slugeranjstvo ni nemoćni bes nisu udeo istinske umetnosti.

Ne znam, a govorim na osnovu ličnog iskudstva, kako umetnik uopšte može da dođe do umetnosti osim ako, nekako, ne vidi Boga u ljudima – makar ako u počeku i na zna da je to Bog – odnosno ako su oni za njega samo pokretni leševi, lutke ili objekti. A još manje znam kako može da nastavi da se time bavi osim ako, slugeranjstvom ili rušilačkim gnevom, u osnovi ne napusti prostor umetnosti.

Koliko se samo mora verovati u smisao sopstvenog umetničkog stvaralaštva da bi se živelo kao „ptica nebeska“, i koliko u vrednost sopstvene „lepte“ – umetničkog truda i rada – da bi se opravdalo toliko stradanje.

Umetnika uvek vreba strah od nepotrebnosti, izlišnosti. Ali ta sumnja u smisao sopstvene delatnosti je možda, u ovoj palosti – izraženoj najpre u mamonizmu i manipulativnosti – jedino što ga može motivisati da se u svojoj umetnosti bavi onim čime se istinska umetnost uvek na sebi svojstven način i bavila – „onim glavnim“.