Susret čoveka sa nekom važnom ličnošću često ostavlja trag u njegovom životu. Takvi tragovi su toliko značajni da ostaju neizbrisivi, otvaraju nove perspektive, čak i preorijentacije u daljem toku života. Takvi susretni nisu retki, niti nepoznati. Kada čovek slobodnom voljom prihvati ovakve susrete, oni se usklađuju i donose plod.
Susret sa Hristom je iznenađenje za čoveka – ovo iznenađenje nije neobjašnjivo niti nelogično – opravdano je i logično, to je iznenađenje koje se stvara pri susretu stvorenog sa apsolutnim, vremenskog sa večnim, zemaljskog sa božanskim. Ko nije osetio iznenađenje pri susretu sa Hristom, dužan je da se zapita da li ga je zaista sreo i da li je zaista osetio njegovo prisustvo u životu!?
Kada se čovek koji je podložan ograničenjima stvorenog susretne sa nestvorenim Tvorcem, kada se stvorenje suoči sa svojim Stvoriteljem, nastaju neuhvatljive veze i neočekivana iznenađenja. Ova iznenađenja postaju još potresnija kada se Tvorac smiri (unizi) pred svojom tvorevinom, kada je poštuje, ukaže joj čast i, štaviše, kada joj služi. Ovakva iznenađenja se ne ograničavaju samo na opšte slučajeve, već se često dotiču i najsitnijih detalja.
U susretu Hrista i Samarjanke, koji se dogodio na Jakovljevom bunaru, prvo iznenađenje je sam njihov susret, a zatim sledi njihov razgovor. Hristos se obraća Samarjanki i traži vodu da pije. Ona se iznenadi pa ga upita: „Kako ti, koji si Judejac, tražiš da piješ vodu od mene koja sam Samarjanka? Naime, Judejci ne razgovaraju (opšte) sa Samarjanima.” (Jn. 4, 9) Iznenađenje je obostrano ili tačnije mnogostrano. Kako jedan Judejac, Isus, razgovara sa čovekom iz Samarije? Štaviše, kako se obraća jednoj ženi i to nečistoj, kao što i sam to dobro zna? Na kraju i najznačajnije, kako odabira da teološke istine otkrije baš ženi, najuzvišenije i najdublje istine njegove mesijanske propovedi i njegovog poslanstva?
Svako iznenađenje (oduševljenje) koje iskusi čovek proizilazi iz susreta sa nečim novim, neočekivanim, usled suočavanja sa nekom novom realnošću, nepoznatom situacijom, nepredvidivim događajem ili nekom nepoznatom istinom koja je do tada bila skrivena ili neshvatljiva. Sve je usmereno ka nekom otkrivenju. Ovo primećujemo i u ovoj paraboli koju čitamo.
Samarjanka je iznenađena pojavom jednog Judejca koji ostavlja po strani rasističke barijere u opštenju i razgovara s njom. Traži joj vodu da pije „daj mi da pijem.” (Jn. 4, 7) I pre nego li se oporavi od prvog iznenađenja, sledi drugo još veće i čudnije. Čuje da ovaj koji joj traži vodu da pije, zapravo njoj može da podari „vodu živu” (Jn. 4, 10). Zbog ovoga, opravdavajući se Samarjanka reče „Gospode, ni posudu nemaš, a bunar je dubok, odakle ti onda voda živa? E da li si ti veći od oca našega Jakova, koji nam dade ovaj bunar i on iz njega pijaše i sinovi njegovi i stoka njegova?” (Jn. 4, 11–12)
Hristos ne govori da je veći od Jakova. Ne otkriva svoju autentičnost. Ponaša se skromno, karakteristično Njegovoj prirodi (Mt. 11, 29). Poštuje slobodu žene Samarjanke i dopušta joj da sama pronađe odgovor na postavljeno pitanje. Na kraju krajeva, ovom metodom se Hristos uvek služi. Tako je upitao i apostole – “Šta kažu ljudi ko je Sin čovečiji?… A vi, šta vi kažete o meni?” (Mt. 16, 13–15)
Sam Hristos je svojim osvrtom na „vodu živu” promenio perspektivu razgovora. „Voda živa” je tekuća voda, a voda iz bunara ne teče, stoga, to nije „voda živa”. Ipak, čini se da Samarjanka ne shvata promenu koja se dogodila, niti joj misli odlaze ka nekoj drugoj tekućoj vodi. Ostaje pri uobičajenim shvatanjima. Još uvek razmišlja o vodi koju je otišla da zahvati iz bunara i nastavlja da se preispituje. Ali čak i da je pomislila na neku drugu tekuću vodu, još uvek ne bi razumela na šta je Hristos mislio. Rekavši „voda živa”, Hristos je pred njom otvorio neograničeni horizont, u koji je želeo da je smesti. Drugim rečima, nije mislio na neku tekuću ili netekuću vodu, koja trajno gasi telesnu žeđ, već vodu koja gasi najdublju egzistencijalnu žeđ čoveka i postaje izvor večnog života. Voda koja oživljava čoveka i uništava smrt.
Samarjanka, pak, ostaje u svojoj zabludi. Misleći da razume reči Hristove, zamolila ga je da joj poda ovu čud(es)nu vodu, kako bi se oslobodila njenog mukotrpnog rada. „Gospode”, kaže ona, “daj mi ovu vodu, da ne budem žedna i da ne dolazim ovde da zahvatam vodu.” (Jn. 4, 15) Žena je pomislila da je pronašla lako rešenje za svoj svakodnevni problem. Hristos joj je govorio o natprirodnoj vodi, o izvoru iz kojeg teče večni život. Ali Samarjanka je zamišljala prirodnu vodu koju kada bi jednom popila više ne bi bila žedna, niti bi morala da dolazi do bunara da je zahvata. Nije mogla da pristupi nesagledivom horizontu koji je otvorio njen sagovornik.
Sve dok je čovek zarobljen svetovnim (profanim stvarima) ne može shvatiti natprirodnu istinu. Može ga zbuniti ili iznenaditi, čuditi joj se ili joj se diviti. Može je prezreti ili je se čak gnušati shodno svojim predrasudama. Međutim, ostajući privržen opipljivom svetu, potčinjava se sekularnom poretku i ograničava se samo na svoje mogućnosti. Njegov um nije oslobođen propadljivog. Njegova duhovna čula ne funkcionišu. Čak i kada sazna o nečemu što prevazilazi vidljivu realnost, on to doživljava kosmički, emocionalno. Kod njega postoji preispitivanje, doživljava iznenađenja, ali se uvek kreće u zagušljivom prostoru i vremenu. On misli i živi podložan zakonu propadanja i smrti.
Zid o koji ljudski um udara i zaustavlja se je analiza poslednje prepreke – smrti. Nijedno otkrivenje ili otkriće, nikakvo stvaralaštvo ili izum, niti jedna umetnost ili nauka ne mogu pomeriti ovaj zid. Sve što postane poznato, osetljivo ili dostupno, zatvoreno je u privremeno „unutar“ zida smrti. Ako čovek ne prodre kroz ovaj zid, ako se ne otvori ka večnost i ne nađe put koji vodi „od smrti do života“, ne može shvatiti i upoznati istinu.[1]
Ovo otvaranje se ne ostvaruje logikom ili maštom. Ne postiže se umetnošću ili naukom. Sve ovo može biti lepo i korisno, ali je ograničeno na propadljivo i uronjeno u sujetu. Prevazilaženje smrti postiže se samo najvećim čudom na svetu – vaskrsenjem. Ovo je prevashodno otkrivenje, tačnije, jedino istinsko otkrivenje, koje čoveka izbavlja od zaborava nepostojanja i otvara pred njim potpuno novu stvarnost. Zato se Hristova čuda karakterišu kao „znaci”, odnosno, kao pokazatelji koji čoveka oslobađaju zakona propadanja i smrti i vode ga u večnost. A otvaranje ka večnosti je prevashodno čudo – „znak”. To je „znak proroka Jone“ (Mt. 12, 39).
Dok je Samarjanka razgovarala sa Hristom, nije razumela značenje njegovih reči. Hristos je imao perspektivu večnog života, dok ona, sve što je čula stavila je u perspektivu prolaznog. Između njih nije bilo ni traga ka međusobnom razumevanju. Ovaj „trag” se otkrio znakom koji je Hristos stvorio, rekavši joj: „Idi, pozovi muža svog i dođi ovamo.” Ona je odgovorila: „Nemam muža.” Hristos nije porekao njen odgovor, niti je izobličio zbog njenog načina života, koji mu je bio poznat do najsitnijih detalja: „Dobro si rekla da nemaš muža”, kazao je, „zato što si imali pet muževa, a ovaj kojeg sada imaš nije ti muž. Istinito je ovo što si rekla.” (Jn. 4, 16–18)
Ove Hristove reči otkrile su Samarjanki novu stvarnost. One su horizontalnu ravan njenog života obasjale vertikalnim zrakom svetlosti. Proširili su horizont njenog svakodnevnog života. Tada je žena udahnula transcendentnost i beše prosvetljena. Zaboravila je problem vode, kao što se može videti iz nastavka jevanđeljskog opisa, i nastojala je da reši još jedan problem koji je bio dublje u njenoj duši; htela je da utoli još jednu ljudsku žeđ, koju je potisnula duboko u sebe, metafizičku žeđ.
Reče Samarjanka: „Gospode, vidim da si prorok. Naši očevi su obožavali Boga na ovom brdu, dok vi kažete da je Jerusalim mesto gde se treba klanjati Bogu” (Jn. 4, 19-20). I tada veliku istinu otkriva Onaj u kome je istina: „Dolazi čas i već je tu, kada će se istinski bogomoljci klanjati Ocu u duhu i istini… Bog je duh, i koji mu se klanjaju, u duhu i istini treba da se klanjaju” (Jn. 4, 21–24).
Bog je Duh i želi duhovno obožavanje od ljudi. Kad se čovek umanji na meru svoga tela, otuđuje se od Duha (Post. 6, 3). Tada njegovo religijsko funkcionisanje ne može biti duhovno, već postaje telesno. Čovek se predaje svojim telesnim čulima, potčinjava se svojim strastima, idealizuje ih i obožava. Upliće se u svoju otuđenu prirodu i duhovna čula čini beskorisnim. Meša se sa onim što ga izobličava i prilepljuje se za ono što obožava. Kreće dijametralno protiv volje živoga Boga. Ograničava se na obmanu vidljivog; zanemaruje istinu Duha. Biva zarobljen od strane proste religioznosti. Proživljava taštinu i udaljuje se od mogućeg oduševljenja Otkrivenjem.
Kada je Hristos Samarjanki pokazao „znak“, njen unutrašnji svet se uzdrmao. Probudila se njena dobra želja i osetila je oduševljenje za kojim je iznutra čeznula. Znam, reče, da će doći Mesija, tj. Hristos. Kad On dođe, otkriće nam sve. Prvosveštenici i književnici, poput mnogih Jevreja, neprestano su tražili od Isusa da im izričito kaže da li je On zaista Hristos. Ali On je, znajući njihove zle namere, izbegao da im direktno odgovori (Lk. 22, 67–8; Jn. 10, 24–5). Samarjanka se nije ni usudila da pita Isusa da li je on Hristos. A On, koji je već rasvetlio njen život, ali i poznavao njeno dobro nastrojenje, direktno je rekao da je On Hristos: „Ja sam taj koji govori s tobom“ (Jn. 4, 26). Ovo iznenađenje je došlo na najneposredniji i najneočekivaniji način. Bilo je to krajnje iznenađenje, doslovno otkrivenje; ono koje ruši zid smrti i otkriva put istinskog života (Jn. 14, 4).
Ovo iznenađenje je radikalno preokrenulo svakodnevna promišljanja žene Samarjanke. Slobodno je ušla u novu realnost koju joj je Hristos otvorio. Upoznala je „plamen“ koji je On došao da baci na zemlju (Lk. 12, 49). Osetila je ovo kao plamen koji se zagreva u njoj i potrebu da ga prenese i na druge. Nije to bio plamen koji sažiže, već vatra koja osvetljava čoveka ljubavlju i čini ga izvorom svetlosti za druge. Nije slučajno što se Samarjanka zvala Fotina, ali i obe sestre, kao i njeno dete koje se posvetilo nose isto ime Foto, Fotis, Fotinos.
Veliko iznenađenje, koje je doživela Samarjanka, poklopilo se sa još jednim iznenađenjem, manje veličine, ali veoma važnim. Podudarilo se sa iznenađenjem koje su doživeli Hristovi učenici kada su se tamo vratili i sreli Hrista sa Samarjankom. Učenici su bili zapanjeni kako njihov Učitelj razgovarao sa ovom ženom. I njihovo iznenađenje je bilo veoma korisno „polazište“ za kasnije apostolsko delo. Bio je to pokazatelj koji će im pomoći da shvate da je Hristovo Jevanđelje ukinulo čak i najstrože etničke, društvene, verske i druge granice.
Sve dok je čovek ograničen na životne brige, ostaje opsednut vremenskim i ravnodušan prema večnom. Bavi se materijalnim i zaboravlja svoje duhovne potrebe. Ali, ako je dobronameran i neke stvari razdražuju njegov unutrašnji svet, budi se iz svoje duhovne letargije; u njemu se budi duhovno traženje i pojavljuju se njegova zaboravljena i često potisnuta egzistencijalna pitanja. A kad otkrije da je na njih našao odgovor, onda ostavlja po strani svoje svakodnevne potrebe i odvaja se od svojih životnih briga. Oslobađa se svetovnih privida i okreće se utemeljenoj istini.
Samarjanka je ostavila svoj vrč na Jakovljevom bunaru i otišla u grad i rekla narodu: „Dođite da vidite čoveka koji mi je otkrio sve što sam učinila u svom životu. Možda je On Hristos?“ (Jn. 4, 28–29) Očigledno je već verovala da je on Mesija. Na kraju, želela je da ovo objavi svojim sugrađanima. Želeo je da ih privoli da učestvuju u velikoj radosti koju je doživeo. Zajednička radost je dvostruka radost, radost koju svi doživljavaju. Ali i kao ljudsko biće možda je želeo da ga drugi potvrde radi ispunjenja njihovih zajedničkih očekivanja. I ova potvrda je nastala ličnim iskustvom koje su njeni sugrađani stekli tokom susreta sa Isusom. I rekoše ženi Samarjanki: „Naša vera više nije zasnovana (samo) na onome što si nam rekla; jer smo ga i sami čuli i znamo da je on zaista Spasitelj sveta, Hristos.” (Jn. 4, 42)
Prava vera se ne zasniva na glasini ili informaciji, već na ličnom susretu i iskustvu. „Okusite i vidite da je Gospod dobar“ (Ps. 33, 9), kaže psalmopojac. „Dođi i vidi!“, rekao je Filip Natanailu na pitanje o Mesiji (Jn. 1, 46). Susret čoveka sa Hristom ne odvija se putem mašte ili pukim informisanjem. To je empirijski događaj u realnom životu, kako bi se projavio u njegovoj punoći nakon smrti.
Hristos nije prorok kao starozavetni proroci. I njegovo propovedanje nije istina koja će se potvrditi u budućnosti ili u budućem životu. Hristos je nosilac istine i života; On je ipostasna istina i život (Jn. 14, 6), koji poziva čoveka da spozna i živi (istinu) u sadašnjem životu. Dolaskom Hrista, Carstvo Božije je već u svetu, u čoveku. Oseća se duhovnim čulima i predokušava se poput veridbe. Svako ko čeka da istinu upozna i doživi nakon smrti, u opasnosti je da je nikada neće sresti i nikada neće doživeti.[2]
Prisustvo Hrista na zemlji ne znači otkrivenje novog učenja ili novog zakona, već otkrivenje istine i života: „Zakon se dade preko Mojsija, a blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista” (Jn. 1, 17). Svi proroci i zakon „prorokovali su do Jovana”, a od tada pa nadalje „Carstvo nebesko s naporom se osvaja i podvižnici ga zadobijaju” (Mt. 11, 12). Carstvo Božije i obnova sveta već su projavljuju u sadašnjem životu. Unutar Crkve, duhovna čula se formiraju i počinju da se aktiviraju za iskustvo i uživanje u Novoj tvari, ali to zahteva bdenje i napor.
Savremeni sekularizovani hrišćanin deaktivirao je svoja duhovna čula i ravnodušan je prema duhovnoj istini i životu. Posvećuje se zadovoljenju telesnih čula i odmara u dosadi svakodnevnog života. Zadovoljava se u religioznosti sekularizacije ili postsekularizacije. Ali, kao što je pogubno za sveštenika da se navikne na Božansku Liturgiju i da formalno ili mehanički obavlja bogoslužbene obrede, tako je pogubno za svakog hrišćanina da mehanizuje svoj svakodnevni život i da bude ravnodušan prema njegovim duhovnim iskustvima i iznenađenjima.
Hrišćanski život je neprekidna Liturgija. Pun je manjih ili većih iznenađenja, pozitivnih i negativnih; pozitivna, koja često imaju negativan oblik, ali i negativna, koja se mogu tretirati i doživeti pozitivno. Svako ko brine o čistoti svog srca i održava „vodu živu“ koju je primio pri krštenju, može kreativno da proživljava svakodnevnicu sa svim njegovim pozitivnim i negativnim iznenađenjima: „Dan danu govori reč i noć noći objavljuje znanje” (Ps. 18, 3). Na ovaj način, večnost se postepeno stiče u vremenu i daje večna perspektiva svakodnevnom životu.
Poslednji sud, iznenađenje Drugog dolaska, sam Hristos predstavlja kao konačno iznenađenje u susretu sa Hristom. Svi ljudi, pravednici i grešnici, biće iznenađeni presudom Sudije. „Pravednici sa desne strane“ će pitati: „Gospode, kada smo te videli gladnog i nahranili te ili žednog i napojili te? Kada smo te videli kao stranca i ugostili te ili golog i obukli? Kada smo te videli bolesnog ili zatvorenog i došli da te vidimo? Ali čak će i „ovi sa leve strane“ pitati: „Gospode, kada smo te videli gladnog ili žednog ili stranca ili golog ili bolesnog ili zatvorenog i nismo ti služili?“ (Mt. 25, 31–45)
Gospodnji odgovori će biti neočekivani i za jednu i za drugu stranu. Ovima s „desna” će reći: „Pošto ste to učinili jednom od ove moje beznačajne braće, učinili ste meni.” Ovima s „leva” će reći: „Pošto ovo niste učinili jednom od ovih beznačajnih, niste ni meni učinili”. Susret sa beznačajnim Hristovim bratom, sa svakim ljudskim bićem, susret je sa samim Hristom. Ravnodušnost prema bilo kom ljudskom biću je ravnodušnost prema Hristu. Ljubav prema Hristu se otkriva kroz ljubav prema bližnjem. A prezir prema bližnjem je prezir prema Hristu.
Izvor: Γεώργιος Ι. Μαντζαρίδης, Η συνάντηση του Χριστού με τη Σαμαρείτιδα, 29 Μαΐου 2021.
Prevod: Nikola Rakićević
[1] „Moramo prvo preći iz smrti u život, a zatim primiti u sebe seme Živoga Boga.“ Συμεών Ν. Θεολόγου, Θεολογικός 2, 57-59, έκδ. J. Darrouzès, «Sources Chrétiennes», τόμ. 122, Paris 1966, σ. 134.
[2] Συμεών Ν. Θεολόγου, Ηθικά 10,738 κ.ε., έκδ. J. Darrouzès, «Sources Chrétiennes», τόμ. 126, σ. 312 κ.ε.