Starac Nikon

Ovde svaki kamen diše molitvom. (Starac Nikon)

Priču o starcu Nikonu počećemo iz pomalo obrnute perspektive. Počećemo od jednog udaljenog mesta, na litici među stenama, gde je u dubljoj useklini brda načinjena monaška kelija. Još dok je starac Nikon živeo u ovoj svojoj jednostavnoj keliji, na strminama pustinjačkog dela Svete Gore, društvo mu je pravilo sedamnaest lobanja njegovih prethodnika. Danas, na staroj čamovoj dasci, poprilično ulegloj zbog česte smene hladnih i toplih dana, nalazi se niz lobanja među kojima i starčeva. Daska se drži na staroj podebeloj grani, a svete mošti od kiše štiti neravni i niski trščani strop.

Ove mošti oca Nikona, koje posetilac bogobojažljivo obilazi, na sebi imaju ispisano ime i datum upokojenja. Datum rođenja u životu hrišćana nema tako veliku važnost koliko datum njihovog upokojenja koji i slavimo. U ovom slučaju ispisano je 7 – IX – 1963 [20. IX po novom kalendaru]. Iako su svete kosti atonskih podvižnika značajne, one nam ne pripovedaju kakav je ko od njih život proživeo i kakvog je traga ostavio na svoje savremenike.

Starac Sofronije svoju čuvenu biografiju prepodobnog oca Siluana, kojom iz božanskog primraka Svete Gore iznosi na videlo čovečanstva ovaj svetački lik, započinje ovako: „rodio se, živeo, umro“. Život na Svetoj Gori u materijalnom smislu baš tako može da se opiše. Duhovni plodovi su nešto sasvim drugo. Glavni je zadatak zadobiti spasenje i stoga se gubi interes za beleženje činjenica.

Starac Nikon je na Svetoj Gori proveo nešto više od 30 godina. U svetovnom životu, pre dolaska na Atonsko poluostrvo, bio je pripadnik visokog društva. Nije pisao o sebi, osim onoga što je ostalo kroz prepisku, pa je i nakon njegovog, kao i nakon života mnogih asketa, ostalo samo predanje koje su širili savremenici. Francuski helenista Žak Lakarijer u svojoj knjizi Grčko leto pominje oca Nikona, poetično i možda ne sasvim pouzdano, ali sa velikim poštovanjem. Lakarijer beleži starčevu rečenicu: „Do kraja svojih dana neću biti niko drugi, do samo čovek Atosa.“

Moskva, Petrograd, Mandžurija, Beograd, Antverpen, Amerika, Sveta Gora i dr. – sve su ovo mesta u kojima je bivao veliki čovek o kome je reč. Ovih nekoliko gradova i država predstavljaju geografske niti kojima se starac kretao dok se nije konačno zaustavio na Atosu. Oni svedoče kako o životu ruskog aristokrate, tako i o borcu iz nekoliko tadašnjih ratova i o duhovnom smiraju nakon bitaka.

Prvo vreme

Po upokojenju starca, 1963. godine, novine ruskih izbeglica Časovoй (fr. La Sentinelle) objavile su kratak podatak da je u svetu bio pukovnik, učesnik Rusko-japanskog kao i Velikog rata i bivši ađutant velikog kneza Andreja Vladimiroviča Romanova.

Njegova porodica, litvansko-švedskog porekla, dala je nekoliko uspešnih ljudi. Otac starca zvao se Nikolaj Karlovič. Bio je prijatelj ruske carske porodice i komandant garnizona Carskog sela, rezidencije carske porodice i ruske aristokratije. Majka mu se zvala Praskovja Vasiljevna. Njegov brat Vasilij bio je ambasador, a posle revolucije ruski predstavnik u Jugoslaviji koji je štitio interese ruske emigracije i drugovao sa kraljem Aleksandrom I.

Kršteni kum Nikolaja Nikolajeviča Štrandmana (kako je starcu Nikonu bilo kršteno ime) bio je ruski car Aleksandar II. Otac Nikon rodio se 1875. godine. Kao mlad čovek, ušavši u vojne redove, služio je kao ađutant Velikog kneza Andreja Vladimiroviča Romanova. Posle učešća u pomenutim ratovima, Rusko-japanskom i Prvom svetskom, bio je beloarmijski pukovnik.

Jedno vreme je živeo u Petrogradu, gde je često posećivao pozorište koje je veoma voleo. Tamo je video i Saru Bernar koja je krajem osamdesetih godina 19. veka bila posetila Rusiju. Prema neobjavljenom materijalu Džeralda Palmera, duhovnog čeda oca Nikona, tokom mladosti bio je i član indijskog ogranka Teozofskog društva u Petrogradu. U to vreme je i lično sreo Krišnamurtija, indijskog filozofa, prema kome je izgubio svako poštovanje nakon što mu je bio postavio pitanje o ulozi koju ljubav ima u duhovnom životu. Krišnamurti mu je, naime, odgovorio da je ljubav degradacija i da je um najviši princip.

Kao vojno lice učestvovao je u jednoj od najvećih bitaka pre Prvog svetskog rata, u Mukdenu u Mandžuriji, 1905. godine. Među 340.000 ruskih vojnika i 260.000 japanskih nalazio se i mladi Nikolaj. Uporedite samo taj nesrećni istorijski događaj, krvavu bitku koja je okupila više od pola miliona ljudi i usmrtila preko 150.000, sa samoćom atonske Karulje i mirom u kelijama načičkanim na strmim stenama. U ordenju nije oskudevao (ko zna gde su završili ti predmeti iz bišveg života!): tu je orden Svetog Stanislava s mačevima 3. reda, orden Sv. Vladimira 4. reda sa mačevima i lentom (koji je zaradio borivši se s Turcima) i orden Sv. Đorđa 4. klase (iz Velikog rata). Po Rusiji je ratovao i posetio mnoga njena bespuća: Kavkaz, Osetiju…

Po sopstvenom svedočenju, starac Nikon je želeo da obiđe svet, ali nije bio svestan da će mu ruska nevolja te namere ispuniti. Godine 1918. prestaje njegova vojna karijera. Nemamo mnogo biografskih podataka o daljem životu. Događaji koje je izazvala Ruska revolucija ocu Nikonu promenili su život. Počele su godine stranstvovanja. Njemu je, kako je kazivao, Bog pružio ličnu revoluciju – raskid sa Starom Rusijom.

Starac Nikon je rano poželeo da postane monah, još u osamnaestoj godini. Bila je to dugo gajena želja koja se kalila u bukvalnim bitkama. Pretpostavljamo da je, pre nego što je dao monaške zavete, unutrašnjim okom svoga bića osmotrio svet koji ga okružuje i odlučio da ga radikalno odbaci. U društvu careva, ruske aristokratije, saboraca iz strašnih bitaka (u Prvom svetskom ratu dobio je i nekoliko metaka u telo) proveo je dugo godina, dok nije 1921. godine stao na monaški put.

Stranstvovanja

Ruska revolucija je, kao što je poznato, promenila stvari iz korena. Nakon nekoliko godina građanskog rata, desetine hiljada pripadnika ruskog naroda različitim putevima razmilelo se u svet. Veliki deo našao je utočište u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Kraljevini Jugoslaviji, gde je uživao u gostoprimstvu ove države i njenih žitelja. U Srbiji su se Rusi naselili najviše u Sremskim Karlovcima, Beloj Crkvi i Beogradu, ali i u drugim mestima. Takođe su naselili i neke manastire, oživeli njihovu delatnost i misionarili.

Nikolajev brat Vasilij u Srbiji je bio poslednji carski ambasador. Nakon Revolucije delegiran je da štiti interese ruske emigracije u posebno za to oformljenoj kancelariji. Imao je i ličnih kontakata sa kraljevićem i potonjim kraljem Aleksandrom Karađorđevićem kao i Nikolom Pašićem. Po nekim izveštajima, godine 1915. Vasilij je napustio službu kako bi kao dobrovoljac u srpskoj vojsci učestvovao na Solunskom frontu. Inače, regent Aleksandar je kao mlad, boraveći u kadetskoj školi Paževskog korpusa ruskih kadeta, provodio vreme s drugim bratom starca Nikona, Konstantinom, koji je poginuo u Rusko-japanskom ratu. Vasilij je kao diplomata boravio u Solunu, Carigradu, na Cetinju, Rimu, ali je u Beogradu živeo najduže – skoro trideset godina. Ostavio nam je knjigu sećanja pod naslovom „Balkanske uspomene“.

U svojoj knjizi pominje da je njihov deda 1812. godine u dolini Timoka vojevao s Turcima predvodeći jednu srpsku četu. Ova dramatična smenjivanja čestih ratovanja i životnih drama u velikoj su suprotnosti sa mirom potonje Karulje. Ali i taj mir zadobijen je i vojničkom čvrstinom, jednostavnošću i duševnom borbom. Jedan posetilac Atosa tvrdi da je otac Nikon često pozivao na pažnju i oprez, jer Antihrist uvek vreba. Ali taj Antihrist, po njegovom mišljenju, nije bio neko rogobatno stvorenje niti nosilac nemorala, već sama praznina, ništavilo i potpuna negacija ispunjenja: „Jednom rečju, stanje koje svima nama preti sve vreme“.

Prema biografu Pavelu Vladimiroviču Trojickom, istraživaču Atosa, Nikolaj Štrandman se nakon revolucije svrstao među belogardejce i sa većinom izbeglica završio u Jugoslaviji. Zna se da je važnu ulogu u obnavljanju duhovnog života pojedinih srpskih manastira imao ruski klir koji se u Srbiji našao nakon emigriranja. Tokom Prvog svetskog rata manastir Visoki Dečani bio je razrušen i bogosluženja su bila prestala da se savršavaju. Nakon rata, nastojatelj manastira i upravnik Monaške škole u Dečanima postao je episkop sumski Mitrofan (Abramov). U to vreme jedan od monaha u Dečanima bio je i otac Nikon. U manastiru je primio postrig, najverovatnije tokom 1921. godine, i u njemu je proveo narednih nekoliko godina.

Sveta Gora

Najverovatnije već 1929. godine otac Nikon stiže na Svetu Goru, u karejsku Keliju Sv. Jovana Zlatoustog, u kojoj će boraviti do 1941. Nakon toga, prešao je u pustinjski predeo Atona. S obzirom da je dvadesetih godina živeo u manastiru Visoki Dečani, kojeg su nakon propadanja ponovo obnovili monasi iz svetogorske kelije Sv. Jovana Zlatoustog, možemo da pretpostavimo da je u samom manastiru začeta ideja o budućem nastanjivanju na Svetoj Gori baš u ovom bratstvu.

Kelija Svetog Jovana Zlatoustog pripada manastiru Hilandaru. Iz nje je otac Nikon pisao pismo samoproglašenom ruskom imperatoru Kirilu I, u kome mu čestita imendan. Kiril I je tada boravio u izgnanstvu na Zapadu. Danas samo ruševna crkva na obroncima karejske varošice, na putu od Kareje do Vatopeda, nekada velelepna građevina – podseća na prošle slavne dane. U njemu je za vreme starca Nikona živelo pedesetak ruskih monaha.

Nakon života s ovim bratstvom preselio se u atonsku pustinju, na Karulju, u keliju Sv. Đorđa. Predeo na kome je ova kelija u stvari je strma svetogorska vrlet sa okomitim stenama, gde su na retkim platoima ili u pećinama pustinjaci načinili sebi kolibe do kojih se teško može stići. Često su za pentranje i spuštanje potrebna užad ili lanci, a ako ima merdevina, one su zakovane za tvrde litice. Do mnogih isposnika koji retko napuštaju svoja staništa, hrana se doprema preko užadi i čekrka s košarama. Karulja u stvari na grčkom znači čekrk.

Iz ovog perioda, za nas najvažnijeg, postoji najviše podataka o ocu Nikonu. To su uglavnom svedočenja drugih monaha ili starčevih posetioca. I zaista, oca Nikona su veoma poštovali i njegove komšije-monasi, jednostavni i ne mnogo obrazovani Grci, ali i veoma obrazovani posetioci koji su mu često dolazili u goste iz sveta. Izgledao je čudno svojim grčkim monasima koji su uglavnom poticali iz seljačkih porodica. Veliki nesklad između učenog aristokrate i okruženja nije mogao da bude neprimećen. Ipak je surova Karulja, terajući i jedne i druge na podvige, donosila dobre plodove sabornosti.

Postoje mnogi ljudi koji su u opisima Svete Gore s velikim poštovanjem pominjali i susrete s ocem Nikonom. Među njima je arhimandrit Heruvim (Karambelas) koji je kao mladić proveo nekoliko godina u skitu Svete Ane, malo pre i u prvim godinama Drugog svetskog rata. Heruvim ga opisuje kao pravog pustinjaka. Jednom kada je doneo neko slatko na dar, i kada je trebalo da ga sipa ocu Nikonu, ovaj mu je pružio uprljanu posudu. Kada je mladi Heruvim nehotice ustuknuo, starac Nikon mu je na jednostavnom grčkom rekao: Pustinjak sam… pustinjak. I nakon dobijenog dara odmah je pred mladićem načinio metaniju.

Na Karulji je često viđan sa starom, grubo izdeljanom štakom i visokom kamilavkom nalik na staru rusku šubaru. Trideset godina na kamenu ostavlja duboke tragove na licu. Izborano lice sijalo je svetački. S večeri bi starac sedao na balkon i posmatrao zalazak sunca, nakon čega bi otišao u svoju kapelu da započne službu. Iako je bio potpuno posvećen svom asketskom načinu života, neki od savremenika ga opisuju i kao duhovitog, zabavnog i ljubaznog čoveka britkog uma.

Žak Lakarijer u svojoj knjizi posvećenoj Grčkoj govori o čudesnoj figuri oca Nikona. Lakarijer tvrdi da je starac u svojoj pećini, usečenoj u steni, imao teleskop i da je ponekada posmatrao zvezde na savršenom noćnom nebu iznad Atosa. S obzirom na to da je starac negovao ljubav prema znanju i interesovao se i za nauku, od svojih posetilaca je dobijao mnoge knjige. Jednom je, kako nam pripoveda Lakarijer, pisao uredništvu Nacionalne geografije u London, tražeći da od njih dobija novoizdate sveske časopisa! Usamljenom pustinjaku besplatno su stizale žute sveske svima poznate Nacionalne geografije, i to pedesetih godina dvadesetog veka. U karuljskom miru otac Nikon je mogao da se posveti upoznavanju raznovrsnih tema o kojima je pisano u časopisu. Lakarijer beleži i jednu njegovu izjavu: „Uvek sam voleo da čitam i ne vidim zašto bih, postavši pustinjak, prestao sa učenjem.“ Pavel Trojicki smatra da je otac Nikon poznavao pet stranih jezika. Pored maternjeg ruskog govorio je i engleski, nemački, francuski, italijanski i španski.

Bilo je nešto detinje iskreno u njegovom interesovanju za nova saznanja, bilo da je u pitanju astronomija, podaci o mitskim kontinentima ili nešto drugo. Verovao je da se i taj aspekt čovekove ličnosti nadgrađivao, te je i u saznavanju sagledavao Božju premudrost i veličinu. Otac Nikon bio je nežna duša koja je i te kako umela da opazi svaku pojedinost u svome okruženju. Evo njegovog opisa prirode iz jednog pisma: „Nebo je sumorno; more divlje, mutno; padaju velike kapi; draga smokva ispred mog prozora gubi poslednje, porilično žute, stare listove; neosporno, glavni akord zimske simfonije“.

Tokom dvanaest godina provedenih u keliji Sv. Jovana Zlatoustog starac je više puta odlazio u svet kako bi prikupljao sredstva za bratstvo. Tako je posetio Veliku Britaniju, Sjedinjene Države, Kinu i Japan. Otac Makarije, Nikonov sabrat iz karuljske kelije, tvrdio je da mu je otac Nikon pričao da je u Americi posetio i Aljasku, Aleutska ostrva i ostrvo Kodijak gde je živeo Sveti German Aljaski! Boravio je kratko vreme i u Belgiji. Tamošnja ruska pravoslavna zajednica u Antverpenu nastojala je da uspostavi redovno služenje svete liturgije kao i da izgradi crkvu.

Nakon preseljenja u svetogorsku pustinju nije napuštao Atos; ne dalje od Soluna. Jednom je ipak napustio svoju asketsku naseobinu i uputio se na duži put, ponovo u Ameriku. Žak Lakarijer tvrdi da je tamo odlazio da vidi brata koji je bio na samrti. Dugi put koji je prelazio brodom a završio avionom, započeo je teškim usponom uz pomoć lanaca pričvršćenih za stenje, ne bi li se s mukom ispentrao iz svoje pustinjske kelije.

Iako je vodio usamljenički života posvećen molitvi, ocu Nikonu dolazili su mnogi posetioci. Jedan od njih bio je i Džerald Palmer, pisac, prevodilac i nekadašnji britanski političar. U Nikonu je dobio prijatelja i duhovnika, i posećivao ga je svake godine na Vaskrs, sve do starčeve smrti. I njihovo dopisivanje trajalo je isto toliko – od 1948. do 1963. Starac Nikon ohrabrivao je Palmera da čita i prevodi Dobrotoljublje. Inspirisan razgovorima s njim, Palmer je počeo da radi na prevodu grčkog originala za englesko govorno područje. Čitav taj poduhvat tokom mnogih godina nadograđivao se i uključivao i druge učene prevodioce, te je danas, dugo nakon Palmerove smrti, u pripremi peti, poslednji tom ove zbirke. Na veliko iznenađenje, Dobrotoljublje (Philokalia) je lepo prihvaćeno u Engleskoj, gde je objavljeno u više izdanja. Kao jedan od glavnih tekstova koji govore o pravoslavnom životu, molitvi i asketizmu, Dobrotoljublje čitaju i mnogi koji nisu pravoslavni, niti su hrišćani. Po tvrđenju mitropolita Kalista (Vera), ogroman i dalekosežni uticaj koji Dobrotoljublje ima na engleskom govornom području vodi svoje korene do samo jednog izvora – pravo do oca Nikona.

Kao duhovni rukovoditelj Palmera i čovek koji ga je bio inspirisao da prevede i objavi Dobrotoljublje, bio je upitan da za knjigu napiše uvod. Njegov odgovor iz jednog od pisama pokazuje plodove njegove monaške askeze i odvojenosti od sveta: „Po pitanju uvoda, nisam siguran uopšte. Ja ne posedujem kapacitet niti pamet da bih pisao tako važan uvod i osećam sebe apsolutno bezvrednim da bi mi se ime pomenulo u vezi s tako blagoslovenim uticajem koji bi tvoj marljivi rad mogao da stvori u budućnosti“. Ipak, na Palmerovu molbu, otac Nikon je napisao kratak anonimni predgovor. Danas, posle skoro celoga veka, ostvaruju se i na zemlji jevanđeljske reči: „I Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno“ (Mt 6, 6).

Iako je otac Nikon tvorio Isusovu molitvu i tako bio deo mističke isihastičke tradicije, pored zadivljujućih trenutaka, duhovnih sozercanja i drugih plodova ovakvog načina življenja, bilo je i povremenih nevolja i čestog trpljenja. Hagiografije u duhu srednjovekovnog stila, ispunjene čudesima, ponekad ne pružaju dovoljno podrobnu sliku svakodnevnih aktivnosti jednog askete, koliko to čine svedočanstva o njemu koja su ostavili poštovaoci. Više putopisaca koji su bili poneseni veličinom njegove ličnosti, predstavljali su oca Nikona u pomalo romantizovanoj slici. I pored njegove snažne asketske strane ličnosti i privrženosti pustinjačkom životu, u pojedinim njegovim pismima vidi se i druga strana, koja pokazuje mukotrpnu borbu sa životnim nedaćama. Otac Nikon se u pismima ponekad žalio na praktične probleme kakve su stvarali povremeni požari i poplave, na starost i onemoćalost i neke druge svakodnevne nedaće. Kris Džonson, koji je pisao o starcu Nikonu, primećuje da, uzimajući u obzir brojna starčeva interesovanja, ako se mistično može smatrati skrivenim, ono je uglavnom skriveno na veoma očiglednim mestima: među svakodnevnim životnim dužnostima i aktivnostima. Stojeći jednom nogom čvrsto na zemlji, a drugom na nebesima, u svojim pismima davao je i snažne duhovne savete i opise sopstvene nedostojnosti. Ali, susreću se ovde i projave ljubavi, opisi svakodnevnog života na Karulji, izvanredan humor i drugo.

U atonskoj pustinji više od hiljadu godina smenjuju se podvižnici. O njima svedoče brojne priče, od kojih mnoge prelaze u legende. Kao i svako drugo misteriozno mesto čiji svakodnevni život onima koji tamo ne borave biva gotovo nemoguć za razumevanje, i život starca Nikona ostaje za nas velikim delom nepoznanica. Deo njegove ličnosti je ipak otkriven i pruža nam podsticaj i inspiraciju. I danas, jedna lobanja više, poređana tik uz lobanje svoje atonske sabraće, njegove svete mošti, ostavljaju svedočanstvo o isposniku, stanovniku Karulje, velikom i dragom starcu Nikonu.

Literatura

• Gerald Palmer, The Philokalia, and the Holy Mountain, Bishop Kallistos, Friends of Mount Athos Annual Report, London, 1994.
• Two British Pilgrims to the Holy Mountain: Palmer and Sherrard, Kallistos Ware, u: The Monastic Magnet: Roads to and from Mount Athos, edited by René Gothóni, Graham Speake, Oxford: Peter Lang, 2008.
• Mount Athos, the Call From Sleep: Kaestner Erhart, London: Faber & Faber, 1961.
• Grčko leto: jedna svakidašnja Grčka od četiri hiljade godina, Žak Lakarijer, Loznica: Karpos, 2012.
• Iz Bogorodičinog vrta: nostalgične uspomene, arhimandrit Heruvim, Beograd: Zadužbina svetog manastira Hilandara, 2012.
• The Way of an English Pilgrim: Gerald Palmer’s Lifelong Athonite Pilgrimage, Modern Greek Studies Yearbook, 31, 2015.
• The ’Mystical Mundane’ in Fr. Nikon of Karoulia’s Letters to Gerald Palmer, Orthodox Monasticism Past and Present: Sophia Studies in Orthodox Theology, 8, 2014.
• Russkiй Afonskiй Otečnik XIX – XX vekov, T. 1. Svяtaя Gora, Russkiй Svяto-Panteleimonov monastыrь na Afone, 2012.
• Balkanske uspomene. Knj. 1, deo 1–2, Vasilij N. Štrandman, Beograd: Žagor, 2009.
• Rossiйskiй Imperatorskiй Dom v izgnanii i Svяtaя Gora Afon, A. Zakatov, Monarhistъ, 64–65, 2008.
• Istoriя russkih obiteleй Afona v XIX-XX vv., P. Troickiй, Moskva: Indrik, 2009.
• Paž, polkovnik, karulьskiй otšelьnik Pamяti ieroshimonaha Nikona (Štrandtmana), Petr Pahomov.
• Cerkovnaя žiznь v russkom antverpene, Vladimir Ronin.