U stripu – namerno ću izbeći recentan termin grafički roman, odnosno grafička novela – „MI3“ Granta Morisona i Frenka Kvajtlija (Darkwood, Beograd, 2013, prevod Vladimir Tadić), super-vojnici nisu ljudi, nego životinje, „unapređene“ tako da postanu nepobedive mašine za ubijanje, što bi trebalo da sačuva ljudske živote u budućim ratovima. Koji će, kako likovi moćnika u ovom stripu otvoreno priznaju, biti globalni i surovi, ali će „humano“ smanjivati broj ljudskih žrtava, i uvek sa mišljenjem medijski posredovane javnosti na umu.
Kuca, maca i zeka, kao junaci ove priče, tako istovremeno ostaju „besne životinjke“ i verni službenici koji ubijaju „samo neprijatelje naše države“, ali za razliku od ljudi „nemaju moral, nemaju strah od smrti koji ograničava ljudsko ponašanje“. Naučnici koji su ih stvorili, kao ipak ljudi, ne odriču se moralne legitimizacije sopstvenih postupaka, koja se, kao i uvek kada je kreiranje moćnog oružja posredi, svodi na očuvanje ljudskih života, sada ne toliko zbog „ravnoteže straha“, koliko zbog neljudskog identiteta njegovih nosilaca, koji su u isto vreme i vojnici i njihovo oružje. „Niko ne mora da umre, ne sad kad imamo ovakvo oružje“, jer „unapređene“ životinje ionako ne umiru, nego se kada dođe vreme vrši njihova „dekomisija“.
Ipak, ove životinje su, zahvaljujući doktorki koja je „njihov doktor Dulitl“, biti naučene da govore ljudskim jezikom i da ga razumeju, što će njihovoj međusobnoj komunikaciji, kao i komunikaciji sa ljudima dati jedan nastran aspekt, jednak tehnološko-ubilačkim produžecima njihovih tela, koje oni nazivaju omotima. Pred izvesnošću „dekomisije“, a uz pomoć „doktorke Dulitl“, životinje beže iz komandno-istraživačkog centra, ali njihovo pravo oslobođenje moguće je tek da spoznaju da one „nisu omot“. Njihova nejasna težnja za povratkom „kući“, otkriva se kao težnja za povratkom svojoj životinjskoj prirodi.
U ovome im ipak pomaže jedan čovek, otpadnik od društva, od vrste koju obično nazivaju „klošarima“, koji se predstavnicima ove i ovakve države otvoreno obraća sa „svinje fašističke“, i odbijajući novčanu nagradu koju bi dobio potkazujući ipak-samo-životinje nagoveštava da takav socijalni status možda ne duguje samo sopstvenoj lenjosti i nedostatku preduzetničkog duha, već makar delom odsustvu želje da participira u sistemu nasilja – ah toliko sličnog našem svakidašnjem.
Najlepše kod tog čoveka je što se on već pri prvom susretu tim životinjama obraća potpuno otvoreno, bez gađenja i čuđenja pred njihovim „omotima“, jezičkim i tehnološkim, kao bićima kojima je više nego bilo šta drugo, potrebna „ljubav i pažnja“.
On stoga i nema potrebu za iskupljenjem pred ovim bićima, jer „takvih je Carstvo nebesko“. „Doktorka Dulitl“ se iskupljuje žrtvenom smrću, a rukovodilac naučnog tima ne toliko novčanim prilogom, koliko priznanjem i svedočenjem koje je „uništilo senatorovu kampanju“.
Najveća vrednost ovog stripa, bez obzira na odavno patentirane ideološke kompromise u završnici i pomalo predvidljivu i pomodnu kritiku kapitalizma u dozvoljenim granicama, u tome je što daje ozbiljan pogled na ljudsko društvo iz perspektive tehnološki unapređenih životinja, čija izmenjena vizuelna percepcija i deformisana jezičko-govorna aparatura taj svet razobličava na jedan nimalo utešan način. Odatle potiče inovativna dramaturško-vizuelna forma stripa ali i otvaranje za mogućnost jedne drugačije percepcije naše stvarnosti, što je uvek bila jedna od funkcija umetnosti.
Ne sasvim zatočen u ideološki proklamovanim okvirima „ekološke svesti“, strip „MI3“ nas podseća na našu istinsku ljudsku odgovornost, koja nas sprečava da genocide nad prirodom, drugim stvorenjima a samim tim potencijalno i „nižim rasama“ (ili slojevima?), pravdamo brigom za očuvanje i unapređenje ljudskog roda. Takođe, vraća nam i veru u vrednost reči i istinskog opštenja, koja ima moć ne samo u odnosu prema drugim ljudima i nama samima, nego i svemu stvorenom. Eh, kada bismo svi, kao ova naša „mala braća i sestre“ iz stripa postali svesni svojim „omota“ i zažudeli za „kućom“, kao slobodom, kao prostorom ljubavi u srcima. Tada bismo bez bojazni mogli da se obratimo rečju i Onome ko je reč stvorio. Jer čemu bojazan, čemu strah tamo gde odgovor neće biti nasilje?
