Преводи и преписи

Да ли је Српска Православна Црква отуђена институција?

Данко Страхинић, Свитање, 2015.

Из године у годину резултати испитивања јавног мњења показују да је Српска Православна Црква (СПЦ) једна од институција у коју грађани Србије процентуално имају највише поверења. Институција са тако дугим континуитетом у вођењу црквене, националне а у одређеним раздобљима и државне политике се свакако може наћи на мети појединаца или група који би искоришћавањем њеног ауторитета и ресурса хтели да прибаве одређену корист. Зато има смисла поставити питање да ли СПЦ, попут осталих државних институција може бити отуђена од одређених група унутар или ван ње, које могу да утичу да донете одлуке, не буду више у општем и јавном интересу, већ у приватном интересу тих партикуларних група.

СПЦ међутим не делује само у Србији, већ и осталим државама у окружењу које према њој имају различити однос, који у великој мери одређује начин на који она заступа свој интерес, а који је као и интерес целокупне хришћанске Цркве, ступање људског рода и творевине у заједницу са Богом. Поред Србије и Република Српска гаји благонаклон, Федерација у БиХ и Република Хрватска гаје амбивалентан, а Република Црна Гора, Република Македонија и самопроглашена Република Косово гаје непријатељски однос према СПЦ. Зависно од односа држава према њој СПЦ игра троструку улогу, и то политичке религије, грађанске религије и исповедничке Цркве.

Политичка религија заправо није религија, већ политичка идеологија, која секуларну садржину представља у религијској форми, а циљ јој је сакрализација политичког система заснованог на непромењивом монополу власти и идеолошком монизму.[1] Са друге стране грађанска религија секуларне форме испуњава религијском садржином, и њен циљ је да очува друштвену кохезију, без довођења индивидуалних слобода у питање.[2] Спорадично се залажући се за независност Републике Српске од БиХ и њено уједињење са Србијом и Црном Гором, СПЦ игра улогу политичке религије јер користи своје ресурсе за достизање једног политичког циља. Сличним актом политичке религије се могу сматрати и недавне критике представника СПЦ на рачун црногорске државе за увођење санкција Русији, јер се опет ради о залагању црквеног ауторитета за партикуларно политичко деловање. Ово су изричити случајеви који указују на отуђење СПЦ од своје мисије и улоге, и на свођење Цркве на улогу политичког инструмента једне интересне групације.

У јавном простору Србије и Републике Српске СПЦ најчешће игра улогу грађанске религије, која се огледа на њеном учешћу у одређеним државним комеморацијама, попут обележавања годишњица од ратова, устанака или страдања, чиме се овим секуларним догађајима даје религијски карактер пожртвованости. Овакав однос државе и Цркве обезбеђује друштвену кохезију, јер утврђује легитимитет државе, али опет, мада у мањој мери него у случајевима политичке религије, сакрализацијом државних циљева и одлука угрожава саму мисију Цркве.

На крају статус СПЦ на Косову, у Македонији и донекле у Црној Гори указују на једну другу реалност, где је она принуђена да штити своје људе и своју имовину позивајући се на поштовање закона тих земаља и молећи се Богу да се власт одговорно понаша. Тиме СПЦ не само остварује своју функцију Цркве Божије, која у заједницу са Богом призива и оне који су против ње, већ и јача демократски капацитет постојећих државних институција.

Интерес СПЦ се често кроз историју поистовећивао са интересом српског народа, и ова идентитетска повезаност Цркве и нације замагљује праву природу Цркве. СПЦ се и данас често представља као заштитник српског националног бића, и ту улогу свесрдно врши у државама у региону у којима је српски национални идентитет угрожен. Међутим, ако је национализам и био покретачки елеменат за ослобођења балканских народа у 19. веку, те стварања националних држава и цркава, данас је национализам постао више реметилачки фактор јер афирмацију нације види једино кроз стварање националне државе и националне Цркве. Национална идеологија се често заснива на принципу „један народ – једна држава – једна вера, односно једна Црква“. Тако се поред српског национализма који је паралише као институцију, СПЦ суочава и са осталим национализмима који постоје у региону, од којих посебно треба поменути црногорски и македонски.

Полазећи од принципа да нација може једино да се афирмише кроз националну државу и националну Цркву, црногорски и македонски национализми теже да истисну деловање СПЦ из њихових националних држава и да канонски поредак СПЦ који у њима постоји у потпуности замене независним и националним Црквама. На тај начин СПЦ постаје место борбе између српског национализма, који такође СПЦ користи за афирмацију српске нације, се једне, и македонског и црногорског национализма са друге стране. Служећи једном, а самим тим супротстављајући се другим национализмима, СПЦ изневерава поруку апостола Павла да у Христу нема ни Грка ни Јеврејина, ни роба ни господара, ни мушког ни женског (Гал. 3,28), тј. да не може да се дели по етничким, класним или родним принципима. СПЦ треба, попут других православних цркава, као што је Александријска и Московска патријаршија, које имају јурисдикцију у 55 земаља Африке, односно 15 земаља насталих после распада СССР, да својом вековном духовном и културном традицијом обједини грађане шест земаља у којим има канонску јурисдикцију, а не да их разједињује. Учешће Цркве у сваком пројекту стварања или афирмисања држава или нација представља отуђење од њене природе и мисије.

Однос према породици није био толико у фокусу интересовања хришћанских аутора кроз векове. Много више хришћанске литературе је написано о регулисању монашког, него брачног живота. Чак и данас међу богословима постоји неслагање по питању циља брака: да ли је он ради рађање деце и регулисање људске сексуалности, или се његова сврха остварује и без деце.[3] Одговарајући на савремене друштвене изазове традиционалној породици, попут абортуса, истополних бракова, сурогата материнства и правима родитеља на одгој детета, Свети Архијерејски Сабор СПЦ је у својој Васкршњој посланица из 2008. године у основна људска права, поред права човека на живот, убројао и право детета да буде рођено, право родитеља да своје дете васпита и води, право мајке да буде брижна мајка свом детету и супруга своме мужу, право човека да буде човек.[4]

Чест начин суочавања са тим савременим изазовима је позивање и покушај повратка на друштвене моделе из прошлости које је Црква у једном тренутку прихватила, као што је то случај са патријархалном или нуклеарном породицом. Зависно од тога да ли се при позивању на традицију остаје у прошлости, у којој се лоцира истина, или се прошли модели активирају у садашњости и предлажу за будућност као једино решење, тај однос према традицији може се дефинисати или као конзервативизам или као фундаментализам.[5]

Према томе, једно је упућивати на тзв. традиционалну породицу као аутентични хришћански феномен, а сасвим друго фундаменталистички наметати тај модел из прошлости као искључиво решење за савремене и будуће друштвене изазове, као што су афирмативна законска регулација хомосексуалних веза или васпитања деце. Ни један од ова два начина одношења према традицији као искуству Цркве није аутентичан, јер они морализмом и деонтологијим теже да укину слободу људског бића да се оствари усхођењем ка Богу.[6] Често се извор светиња оца и очинства, мајке и материнства, детета и детињства, наглашених од стране Сабора СПЦ у Божићној посланици 2015. године,[7] уместо у очинству Бога Оца, материнству Богородице, и самом рођењу и детињству Исуса Христа, налази у прошлим друштвеним моделима било патријархалне, било нуклеарне породице. Позивање на традицију заправо указује на страх пред опасностима савремености, укључујући ту и промене у разумевању сексуалности. Црквено предање као искуство односа творевине са Богом се извитоперује идеализацијом нечега створеног и временски ограниченон на уштрб нествореног и вечног.

Црква је управо своје искуство творевине са Богом користила да на аутентични начин одговори на друштвене изазове укључујући ту и однос према истополним заједницама. Адекватан хришћански поглед на сексуалност мора да укључује свест о тајни људског бића, створеног по образу Божијем, чиме се комплексност људских веза не да свести на људску сексуалност и просуђивати једино на основу ње.[8] Такође при промишљању сексуалности, што укључује и истополне веза, не треба смести са ума Божији позив људима да следе различите путеве.[9]

Теме везане за породицу и сексуалност су често у јавном дискурсу подложне конзервативним и фундаменталистичким тумачењима, што резултира да они који одступају од модела из прошлости, постављеног за норму, се априори искључују из црквене, па неретко и из целокупне друштвене заједнице. Овим се отуђује црквено предање и сама Црква, те занемарује чињеница да је свако људски биће без обзира на род, пол, узраст или сексуалну оријентацију икона Божија, и по назначењу позвано у заједницу са Богом.

На основу претходног разматрања односа СПЦ према држави, односно државама у којима дела, према српској нацији и нацијама насталим на простору бивше Југославије, и према породици и породичним вредностима може се закључити да у одређеним случајевима она добија карактер заробљене институције. Највећа опасност СПЦ заправо вреба од сматрања својом суштином оних историјских форми које су потпомагале њен раст и развитак, као што су државна организација, национална самобитност и породични морал, а које представљају пре „скеле“ којима се Црква градила, него саму природу Цркве.[10]

 

Извор: „Da li je Srpska pravoslavna crkva otuđena institucija?“, IFDT, 1.2.2019.

 

[1] Emilio Gentile, Politics as Religion, Princeton: Princeton University Press, 2006, xv.

[2] Robert N. Bellah, ‘Civil Religion in America’, Dædalus: Journal of the American Academy of Arts and Sciences 96/1 (1967), 1-21.

[3] Kallistos Ware, Foreword to the Issue ‘Being Human’, Wheel 12/13 (2018), 6-10: 8.

[4] Васкршња Посланица СПЦ од 2008. године.

[5] Георгије Манзаридис, Опасност фундаментализма, Видослов 50 (2010), 162-167: 162.

[6] Манзаридис, Опасност фундаментализма, 164.

[7] Божићна посланица Српске Православне Цркве о Божићу 2015. године.

[8] Andrew Louth, Being Human, Wheel 12/13 (2018), 11-18: 13-15.

[9] Ware, Foreword to the Issue ‘Being Human’, 10.

[10] Cyril Hovorun, The Scaffolds of the Church: Towards Poststructural Ecclesiology, Eugen, OR: Cascade Books, 2017.

error: Content is protected !!