Фото: Жељко Ђурић
Жељко Ђурић ни своју пету књигу – како је он назива – фотопоезије „Сенке кад им време није“ (2018) не потписује као свештеник и теолог, нити у биографији наводи своју професију и објављена теолошка дела – једино што донекле отрива ту страну његовог идентитета је издавач: Црква Успења у Смедереву.
Ђурић у овим поетским књигама жели да га прихватимо без мантије, одоре, униформе, што наглашава и сликар Милан Туцовић у свом кратком поговору. Он се одриче моћи и ауторитета, али и реторике коју би могло да подразумева његово свештеничко и теолошко звање, као што се уосталом и у својој поезији клони сваке устаљене, уврежене или прописане форме. Укратко, он као да не жели да буде обавезан било чему светском и „културном“, па и себи самом, односно оним „светским“ и „културним“ наслагама – или можда опнама-оклопима? – његове личности. Толико не жели да трагови његовог „другог“ живота, па и његове реторике, слободно продиру у ову поезију, без срачунате и тиме нужно артифицијелне стратегије поигравања идентитетима.
Већ и сама форма ове поезије и њеног књишког уобличења се не своди само на вербални, него и – са речима овде сасвим равноправни – визуелни и то још фотографски исказ. Ауторске фотографије Жељка Ђурића нису илустрације песама него равноправан чинилац поетске целине и њеног естетског јединства.
И „формално“ и „садржински“ Ђурић не протерује пролазност и смрт из своје поезије, нити у маниру псеудо-религијског тријумфализма сматра да их је заувек победио, или да их је – у овом животу – уопште могуће победити. А овде живимо – што сведоче и фотографије, не само у овој књизи него и фотографски медиј као такав, који не може да сакрије пролазност и смрт.
Песнички глас у овој књизи је стога уздрхтао пред смрћу и пролазношћу, али отворен бљесковима и путевима на које се наилази у том и таквом, смртном и пролазном животу и свету, који нас обасјавају и усмеравају – како би некако преживели, ако је још могуће без насиља и лагања.
Залазимо свакако, и то не можемо сакрити, не можемо заборавити. Залази све око нас, и свако и све кога смо волели. А ново свитање – то је ствар вере и искуства, које једино осећамо као истините онда када долазе из нас самих, кроз нас саме, и тако сијају, а не кроз било шта спољашње чему приписујемо силу и моћ.
Плачите, плачите над собом и другима и овим лепим светом, али ту су негде и они други станови, свети и горњи – ту су, и само што нису. Треба имати око за те бљескове, њух за мирис…
Сенкама су само ту док је ту и време, а после их више неће бити. А сада, у времену, оне нам понекад служе као хлад и као одмор, као благословена тишина пред буком света. Која нас подсећа на то где смо и ко смо, а можда на неку нашу дубоку слутњу, дубоко сећање да то сунце није једино од свих сунаца које нас још чекају у животу, у свему оном што нас још чека, а што и не слутимо. Чекајући ту светлост, без сенки, будимо захвални и нежни пред онима које нас сада окружују.
Људска је ово поезија, тако људска. А има ли нешто лепше од тога?
