Са Исидором на Топчидерском брду

За прилично редовне моје посете Исидора је припремала теме о којима ћемо разговарати, и спремала питања која ће ми поставити. Било је разуме се и узгредних осврта на практичне ствари, мало о догађајима у нашој књижевној јавности, нимало о стварима које би се тицале њене биографије. Изразила је жељу да види представу једног од мојих позоришних комада који су се тад изводили, а пред мој одлазак на одслужење војног рока показала је много ненаметљиве бриге за мене, и за време мог одсуствовања писала ми је писма на која сам одговарао. Унапред ми је рекла да она писма неће сачувати, да то нема никакве сврхе, и заиста пред одлазак у болницу спалила је сва писма која је икада примила. Тако су моја писма упућена њој изгорела, њена су остала сачувана. Сасвим сам задовољан тим расплетом. Осим писама, на моју молбу ми је написала на својим књигама и две посвете, што, према њеним речима, иначе никада није чинила. У то време сам могао и ја да јој поставим нека питања. Радозналост мислим није била моја лична, него сам хтео да неке од истина сазнам и сачувам за друге: о Исидори се тако мало знало, а много нагађало.

Исидора је била не само дуговечна особа са одличном меморијом, него је њен живот покривао три раздобља наше цивилне историје и простирао се преко две окупације, оне за време Првог и ове друге, за време Другог светског рата. Причало се између осталог да је њен роман Ђакон Богородичине цркве већим делом аутобиографског карактера. Кад је говорила о тој својој књизи, подстакнута мојим питањима, чинило се да се подсећа на свој, не прошли, него претпрошли живот. Ако се добро сећам, говорила је да је роман писала пре Првог светског рата и да се силом прилика појавио касније, 1919. године, у неко сасвим друкчије време, и тако остао без одјека. И по свом сижеу и приступу подсећао је на осећајни свет с краја прошлог века, на сецесију, на Габријела Д’Анунција, ако не и на много ранију претходницу, Џејн Остин.

Према оном што је Исидора говорила, већ је у време изласка тог романа, или око њега, донела одлуку да се не бави писањем наративне прозе, нити да се књижевношћу бави са било каквом амбицијом, осим да учини нешто корисно за свој род и његову културу. Тако се овај Исидорин роман нашао, стицајем њеног психолошког и моралног развоја, на некој врсти слепог колосека. Није поменула да у том роману има било шта аутобиографско. Мислим да га није сматрала довољно успелим. Али причала је доста о својој љубави према музици, о томе како је сама свирала клавир, а у касним годинама је са великим уживљавањем слушала музику преко радија. Најдубље је примала свирање виолинисте Јехудија Мењухина; сматрала је да у његовом свирању има нечег натприродног, магичног.

У време пре Првог светског рата Исидора се затекла у једном пансиону у Ници, где је боравио један пољски господин, тежак срчани болесник, Стремницки, који је са усхићењем слушао како Исидора свира у салону хотела. Прича је даље текла овако: господин Стремницки је био толико усхићен свирањем младе даме да јој је понудио да се уда за њега. Одмах је рекао да је он тежак срчани болесник и да неће дуго живети, али да би му много значило кад би она пристала да се назове његовом супругом. Млада списатељица је пристала (подразумева се – из самилости), и Исидора је убрзо отпутовала на свој већ испланирани пут у Норвешку из које је свом супругу писала писма. Од њих је касније настала књига Писма из Норвешке. У међувремену је господин Стремницки умро. Дошао је и Први светски рат. Београд под првом окупацијом овога века. Исидора позива брата свог покојног супруга, који је у Београду као аустроугарски официр, да је посети, и враћа му драгоцени прстен који је добила као свадбени поклон од свог покојног супруга. Није хтела да га задржи. У Београду је кружила касније прича како су за време рата госпођу Секулић посећивали аустријски официри. Она је за ту причу знала, и зато ми је испричала разлог ове посете једног Пољака у аустријској униформи.

Добио сам од Исидоре на поклон све њене фотографије које је још сачувала, са молбом да их после извесног времена уништим. То овлашћење ми није било изводљиво. И зашто би било? Интересовање за личност и дело Исидоре Секулић добило је код нас већ поодавно позитиван предзнак, после дугих периода у којима је Исидора била драстично оспоравана, не само пре оног рата и између два рата, него и у првој деценији послератних година. Иако је по свом духовном устројству била изнад свега дневног, ипак је чувала и показала ми чланак из Политике тридесетих година у којем је нападнута као „културтрегер”, доносилац туђих културних добара која нам, по народњачком принципу, нису нимало потребна. После последњег рата кад је објавила у СКЗ прву књигу своје опсежне студије о Његошу доживела је груб напад једне амбициозне политичке личности, која је осетила потребу да напише ”утук” на Исидорину књигу под насловом Легенда о Његошу. Исидоре се тај напад, по њеним речима, дубоко коснуо. Решила је да други део свог рукописа, посвећен Горском вијенцу, спали. Тиме је казнила и кривца и невине и самог Његоша, мислим. Никад ми није рекла да се можда покајала због тога. Таква њена освета, спаљивање рукописа, била је некакво самоосакаћивање. Покушао сам да је наведем да по сећању ипак напише поново своју студију о Горском вијенцу, али о томе није хтела да чује. Спремала се да напише књигу о Бајрону, који је био њен други вољени песник, али прилике нису допустиле да се пројект њеног студијског путовања у Енглеску, оствари.

Није била рођена под срећном звездом, тако је и сама мислила. Чини ми се да је заиста било тако. Око ње је увек било препрека и тешкоћа, мада је било људи од утицаја који су били према њој предусретљиви и желели са њом да сарађују; пре свега критичар Ели Финци. И сам сам једном предузео нешто да се одштампа књига њених изабраних есеја: обратио сам се новосадском издавачу „Братство-јединство”, али сам добио писмо да они то не могу да прихвате. Писмо још увек чувам. Пред сам почетак Другог светског рата, тако ми је причала Исидора, она је о свом трошку дала да се одштампају три књиге њених есеја под заједничким насловом Аналитички тренуци и теме, као и књига под насловом Записи. Али кад је штампање ових књига било завршено, избио је рат. Она је сама изнела из штампарије један део тиража и делила га својим пријатељима. Није било иницијативе да штампа свој једини роман – Ђакона.

Исидора је имала крупне, широко постављене очи, сиве боје. Сребрнасто-сиви преливи су били њена боја у одевању, у коси. Па и у дискретном понашању: увек је гледала према саговорнику, никад право у очи. Гледала је пажљиво, никад испитивачки. Слушала је исто толико колико је и сама говорила. Па ипак, млађа генерација је избегавала да је походи. Неки пријатељи су ми наводили као разлог што не одлазе код ње то што је она, причало се, умела да изгрди, умела да се љути. Данас верујем да су они више избегавали да се суоче са Исидориним свезнањем. Врло паметни, салонски, разговори у то време нису били у моди. Занимљивији су били разговори о односима међу књижевним групацијама и, као и увек, о политици. О политици је Исидора ретко говорила, о чаршијским односима није се изјашњавала. Довољно је било оно што је сама од чаршије морала да претрпи, почев од најранијих година њеног присуства у књижевној јавности.

О својим религиозним уверењима није тражила прилику да говори, али је радо скретала разговор на дисциплину свакодневног живота. Правила те дисциплине, пре свега унутрашње, била су узета из примера монашких прописа. Често је помињала правило из прописа бенедиктинског реда, на латинском: Ora et labora – моли се и ради. Којим се молитвама молила Исидора, у својој вишеструко дубокој усамљености, не знам. Но била је очигледно озбиљан и свакодневни радник. Своје огледе и чланке, по сопственој изјави, прекуцавала је у осам верзија. Читала је редовно часописе које је примала и писала приказе књига и коментаре културних догађаја. Од тог писања једино је и хтела да живи. Њен рад је био, пре и после свега, рад на култури. Култура је за њу оно најљудскије у човеку чему вреди посветити своје мисли и делатност свеукупног, дугог живота. И кад смо у два или три маха разговарали о смртном часу и о нестајању, она је говорила да је за смрт сасвим спремна и да јој је једино жао што ће је смрт одвојити од књига и часописа, који су увек лежали на писаћем столу, тамо где је био њен радио, и њена постеља.

Духовност за Исидору то су били „спратови” које је сваки човек био дужан да изграђује и да надодаје, у висину, докле год живи. Шта је све спадало у „спратове”? Нисам могао да упутим директно питање. Могао сам да закључим да је реч о степенима самоодрицања. Самоодрицање је било главни вид духовног усавршавања. Одрицати се амбиције, славољубља, потребе за признањем, осећања извесне надмоћи, дакле строгост према себи. Свакако и учвршћивање оних сазнања која добијамо студијом теолошке литературе, хришћанске пре свега, источне и западне. Мислим да је била реч и о једној осећајности која се стално усавршавала, профињавала. У њу је спадала и осетљивост за језик у којој, међу нашим писцима, Исидора није имала премца. Сусретање језичких злоупотреба у штампи, на радију или у позоришту, били су узрок њених патњи и, понекад, правог гнева. Гнев је показивао да је постојао и један педагошки, али не довољно сублимисани, део Исидориног карактера.

О нашој историји, о српској историјској судбини, мало је говорила и мислим – нерадо. Имала је још тада (крајем педесетих година, кад смо разговарали) неке тмурне мисли о облацима који се над нас надносе, и говорила је о продужавању неких непријатељских намера према нама, одраније. Ја сам је гледао прилично зачуђен; изгледало ми је да заступа нека застарела гледишта, али сам њена изречена гледишта ипак памтио, с намером да их кад-тад проверим, ако буде било прилике. Питао сам се такође, ако мисли то што говори, зашто негде и не напише, саопшти, него само помиње у приватном разговору. Али таква су била времена, па и навике јавног понашања. Чешће је говорила о нашим манама и недостацима које би требало исправити. Но и та мишљења није износила у јавности, осим оних која се тичу језичких злоупотреба и застрањивања. Србе је сматрала у сваком случају за целину која се разликује од осталих јужнословенских сродника. Шта је од тога што ми је говорила било намењено каснијем заједничком памћењу, а шта мени лично, нисам могао да разазнам. Остављено ми је, верујем, било да сам о томе просудим. Просуђујем да је Исидора као прави космополит по образовању и васпитању, била и прави патриот старог кова, чак пркосан на неки древни, женски начин.

О раним успоменама, дакле о свом детињству и односима у породици у којој је одрасла, причала ми је Исидора у склопу своје аутобиографске исповести. Било је у тим причама доста горчине и неких непревазиђених непријатних сећања. И то је опет било, вероватно, само мени намењено, па ипак, питам се после четрдесет и више година које су прошле од наших разговора вођених у блискости и поверењу, шта би од тога требало забележити, и у коју сврху? У времену када у нашој новинској јавности тријумфује међусобно непоштовање, и најоскуднији подаци о приватном животу ове велике личности могу, са великом вероватноћом, бити злоупотребљени. Ипак, у прилици сам да наговестим неке чињенице из Исидориног породичног романа, које су биле увод у њену целоживотну усамљеност, дакле и употпуњују ову овлашну контуру њеног (неизбежно) приватног лика.

Говорила је о меланхоличној природи свог оца од којег мисли да је доста наследила. Причала је о годинама студија свог оца у Бечу, из чега могу да закључим да јој се отац исповедао, до интимних детаља. Био је, према овим причама, заљубљен у једну аустријску принцезу и рано јутром је излазио да је види како одлази на јахање и како се њена пламено-риђа коса на ветру лепрша. Други разлог за горки хлеб сећања било је искуство болести које је непоштедно харало породицом. Од туберкулозе је умрла мајка, затим браћа, један за другим. Отац се поново оженио, неком обичном, просечном женом, и кћер, Исидора, то му никако није праштала, ни у годинама своје дубоке, и иначе узвишене, старости. Довођење припросте, необразоване жене у њихов дом Исидора је сматрала личним оштећењем и увредом. Али и касније, одсуство ближих и даљих сродника био је суморан знак под којим је велика списатељица морала да прелази свој животни пут.

Ако није имала сродника и рођака који би јој помагали током живота, имала је доста ривала, супарника, споритеља. Но, то је можда и главни знак да припадамо једном културном кругу. Онај простор у којем имамо своје двојнике, противнике, у којем нас узимају као повод за сукобљавање, заиста је наш културни круг и подразумева неопходност нашег присуства у њему. Исидорин живот је у том погледу имао своју драматику која је почела бурном увертиром Скерлићевог напада (уз признања) на њена прва дела. Но ја данас мислим да тај напад једног моћника није био главни чин једног тмурног животног заплета; чињеница да ју је Скерлић напао и убрзо затим умро, била је права драма ове списатељске егзистенције. Она више није могла да му покаже да у својим оспоравањима није био у праву, није могла да му покаже шта заиста вреди и колики је њен космополитски патриотизам. Прилике су хтеле да је касније Исидора, поред све своје усамљености и повучености, постала угледна јавна личност, члан Српске академије наука, уредник најугледније издавачке едиције страних писаца, стални и утицајни сарадник Српског књижевног гласника, била је дакле на свим местима на којима би се Скерлић нашао да је дуже живео.

Није искључено да је мноштво напада од стране књижевних посленика било упућено Исидори јер је имала толико интелектуалне надмоћи, а била жена. Такво уверење данас, чини ми се, узима све више маха. То што је била жена имало је за саму Исидору изгледа удесну страну. Говорити о природи полова, о односима мушког и женског увек захтева извесну деликатност, па се и у друштвима пуним обзира та тема најрадије избегава. Исидора се, међутим, сама од себе, без нарочитог повода, у разговорима са мном на ту тему враћала. Било је то увек у истом кључу, а тај кључ је у мени изазивао не мало чуђење. Уместо да узме себе као пример за то шта све може женски појединац да постигне ако је довољно талентован и упоран, и ако наиђе на релативно повољне услове у раном васпитању, Исидора је говорила како су мушкарци надмоћни, како у памети, тако у страсти. Слушао сам то разрогачених очију. Мислио сам на толике легионе безначајних, бестрасних мушкараца. Ко зна из каквих њених интимних поређења су произашла оваква закључивања. За њу су мушкарци били Његош и Бајрон, Достојевски и Толстој, и ко зна који све музичари, сликари, мислиоци. Она није предвиђала да ће се те пропорције стваралачких моћи променити већ у наше време. Избегавао сам да јој противречим и овим поводом. Онда се долазило до дубљег слоја њених исповести: била је уверена да је требало да се роди као мушкарац, и да је као мушкарац била већ на путу. Обрт се десио, на митски начин, готово као у Орланду Вирџиније Вулф… Ту прича постаје толико невероватна и лична, да, иако сам је записао одмах после разговора са њом, не верујем да је треба износити. Колико знам, ово њено уверење није оставило никаквог трага у њеном делу: има тих представа митског карактера у дубини наше психе које се ни у стваралачком акту писања не откривају.

Њен однос према неправдама које су јој биле нанесене, такође је имао призвук ирационалности, али се бар могао довести у везу са оним што су и неки други велики људи мислили о људским напорима и о признањима која треба да стигну. Више пута је понављала фаустовско: alles wird ausgetragen. Све ће бити надокнађено, стављено на своје место. И са својим тада невеликим животним искуством нисам веровао у то. Напротив: био сам уверен да онај ко победи, сеје неправду, и да се никакво разарање, убиство, спаљивање књига, не може надокнадити. Опет сам ћутао; видео сам да јој је то уверење било преважно. Без њега није хтела да закључи свој живот. Но ако погледам оно што се са Исидориним делом догађа, уважења са којима се то дело данас третира, рекао бих да она постаје пример како се поменута изрека о завршној правди на њој самој остварује и доказује. У ком облику, и преко којих људи, готово да је свеједно. Њен пример, њен књижевни и људски подвиг, добија касну накнаду, неким чудом стиже до ње она правда за коју сама није хтела да се бори. У то чудо желим и сам да верујем.

Извор: Мириобиблос: Блог о религијским издањима, 04.07.2021.