Poverenje

Veoma teško je pratiti hronološki život Bogočoveka Isusa Hrista. Ako uzmemo u obzir da takoreći ništa osim nekoliko fragmenata od njegovog detinjstva gotovo da ni nemamo osim rođenja, susreta sa sv. Simeonom, iznenadnim i kratkim napuštanjem roditelja oko njegove dvanaeste godine ostankom u hramu da bi razgovarao sa drugima – ostaje samo kratka, trogodišnja, misija, koja je, igrom paradoksa, ipak bila dovoljna da za samo tri godine „neuspešne karijere“ napravi diskretnu revoluciju koja traje preko 2000 godina nadahnjujući i tešeći mnoge ljude nezavisno od njihovog životnog porekla, socijalnog statusa, i talenta. I danas volim da kažem da su hrišćani najveći skandal za svet, jer verujemo u Boga kojeg niko nije video; ispovedamo vaskrsenje mrtvih za koje ne znamo ni da li će se dogoditi; ulažemo veru u večni život i Carstvo Nebesko za koje ne znamo ni da li postoji; i glavno – više od 2000 godina kasnije još uvek izgrađujemo svoj identitet na nekome za Koga ne znamo ni da li je postojao ili da li je bio ono za šta se predstavljao. Ako nismo ludi, onda sve ovo nabrojano je sasvim dovoljan argument da pokaže koliku dozu poverenja mi ulažemo u celoj priči i da nije nimalo naivno.

Pa ipak, nisam mislio da danas pišem o nama ljudima. Hrišćanima. Ne. Danas bih se umešao u dozu poverenja koje Bog Sin pokazuje Bogu Ocu. Locirao bih se na njihovom unutrašnjem nivou uz naravno rizik da mogu preći dozvoljene granice ili reći nešto što ne stoji na svom mestu. Možda neko misli da je tema nebitna ili problem veštački izazvan, ali jednostavno, meni kao autoru, čini se veoma zanimljivo da se približimo Bogu i na ovaj način osim tipičnih, samim tim ništa manje bitnih, predstava o Bogu kojih imamo putem Biblije i Crkve.

Verujem da je svima poznato Hristovo ponašanje u Getsimanskom vrtu pred njegovo privođenje. Da ne kažem „hapšenje“, mada se ne bismo udaljili od suštine. Hristos drhti. Čudi me, primera radi, da je veliki Kjerkegor bio toliko fasciniran starozavetnim patrijarhom Avraamom i njegovim žrtvovanjem sina, da je toliko opširno pisao o tome u delu „Strah i drhtanje“ (neki smelo navode da je žrtvovao i svoj odnos sa ljubljenom da bi mogao taj ideal da pretoči u praksu) a da ga nije puno zanimao Hristov strah. Bog koji drhti, koji se koleba, koji traži drugi scenario spasenja od Oca. Bog, dakle, koji se u potpunosti lišio svoje svemoći. Neki polaze od toga da se ispraznio od božanske svemoći na krstu, ali treba ostaviti prostora da se lišio od trenutka Očovečenja. Jeste On bio čudotvorac, ali nijedno čudo nije činio bez konsultacije sa Ocem. Ne znam zašto, ali čini mi se da se to uporno previđa. Duh Sveti, Utešitelj, se pojavljuje kasnije, ali to ne znači da mistično sve vreme nije prisutan, samo nije eksplicitno pomenut do određenog vremena, barem po onome kako jevanđelja izveštavaju.

Dakle, u vrtu, u tom strašnom drhtanju koje sluti smrt – Bog Sin nije ravnodušan, jer treba da umre Onaj koji je izvor života. Totalni paradoks! Samo ovo treba sagledavati godinama! Čoveku je smrt već nekako svojstvena, premda svakako neprirodna, nenamenjena, ali je svaki čovek na neki način upoznat sa njenim prisustvom koje će ga pre ili kasnije zadesiti i koje zadešava one sa kojima jeste ili nije u kontaktu. Za Boga Sina je veći skandal, jer njemu ontološki, linijom božanskog autoriteta i božanske svemoći koju poseduje, smrt nije poznata, ni prirodna budući uzročnikom svega što živi i diše kako na planetarnom tako na kosmičkom i nebeskom nivou.

Ako polazimo od toga da je po mišljenju nekih poslednje Hristovo iskušenje bilo na krstu, teško da ga možemo odvajati od svih momenata, uključujući predfinalni getsimanski stadijum, koji su do krsta vodili. Na krstu, svakako, problem nije ništa manje periferan. Ali i na putu do Golgote, počev od svih mogućih mučenja kroz koje je Sin prošao, nije zanemarljivo Hristovo Sebedavanje. Ako polazimo od toga da po rečima Hristovim, On ima mogućnost da projavi silu, otpor, da mu Bog Otac pošalje vojsku, odbranu, a On to ne koristi, ne želi da iskoristi, onda vidimo usaglašavanje sa voljom Oca i nezamislivi ponor nesebičnosti koji trijumfuje do momenta da preda svoj život (govorimo o Božijem životu) za život sveta. Mnogi su dali svoj život nesebično rukovođeni brojnim idealima, na kraju krajeva vidimo i u životinjsvom svetu da se jedna životinja može žrtvovati za svoje mladunče, ali nijedno od tih umiranja ne može da obezbedi večni život za svoje naslednike. Tu je suštinska razlika između Božije smrti i smrti svakoga od nas. Uostalom, mogla bi teologija malo više da zalazi u to šta znači da je Otac dao Sina za život sveta, jer koliko bi roditelja dali život svog deteta čak za istu stvar? Ali, na krstu, dakle nakon svih agonija, bičevanja, ruganja, udaranja (setimo se samo one tako mučnopodmukle reakcije nekoga ko je stavio pokrivalo preko Hristove glave a onda ga udario, pa ga terao da prorekne ko je to učinio?!), Hristova agonija i sramoćenje se ne zaustavlja. On sa krsta gleda protivnike. Ne one koje ne voli, nego one koji njega ne vole. Ne one kojima se On kao neki revolucionar ili pobunjenik protivi, nego onima koji se njemu protive. Izazivaju ga. Draže dodatno. Nastupaju logično u skladu sa svojom percepcijom: “Ako si Sin Božiji, siđi sa krsta, pa ćemo vjerovati”. Dakle, provociraju ga da pokaže silu. Svemoć. A opet, on iako ima tu mogućnost – bira drugi put. Put apsolutne nemoći. Pored svih fizičkih bolova, možemo reći da nastavlja da preživljava, uslovno govoreći, „psihičko nasilje“. A ne buni se! Pati, ali ne buni se! Ide do kraja.

Na krstu, dakle, možemo donekle ali oprezno reći da se „iskušava“ vera Hristova. Ne iskušava ga Otac. Sin je Sam pred ambisom Vlastitog ništavila. To je, dakle, horor sa kojim se Bog kao Životodavac svega susreće. Ne spram svoje tvorevine, nego spram onoga što on nije stvorio. Da se Jedan od Trojice doslovno uništi. Moralo je, makar na tren, šta god taj tren značio, doći do neke promene u životu Druge Dvojice. Ako se ta promena dogodila na bogotrojičnom nivou time što je Jedan od Trojice postao čovekom ne prestajući biti Bogom, moguće je, dakle, da se zbog privremene smrti, ali ipak smrti, dogodila promena zbog smrti Boga Sina u odnosu na Druge Dve Ličnosti. Ako se sva tvorevina uznemirila tokom njegove smrti na krstu (zemljotres, pomračenje, pucanje hrama, ustajanja nekih iz mrtvih…), zar će Druga Dvojica, Otac i Duh Sveti, biti ravnodušniji da ne osete promenu? Teško. Bez obzira na količinu unapred pozicionirane sigurnosti koja je obezbeđena Božijim Promislom i delovanjem. Dakle, Sin se nalazi Sam pred svojom „sudbinom“. Od njega zavisi da li će pasti u iskušenje da prizove Boga Oca sa vojskom koja bi ga odbranila, čak i tu, na krstu, i da li će na taj način doneti drugačiji tok spasenju čovečanstva. Ako polazimo od još neslućenije paradoksalnosti da je bogoostavljenost usledila tako što je samog Sina zadesila („Bože moj, zašto si me ostavio?“), onda zluradi interpretatori mogu i na tom temelju reći da je Sin poklekako iskušenju na tom nivou, jer mu Otac nije poslao odbranu. Ipak, Sin nije galamio na krstu ljuteći se na drugačiju odluku Oca, jer pred svoju smrt postavlja još dva iskaza: „Oprosti im jer ne znaju šta čine!“ i: „U tvoje ruke predajem svoj duh!“. Ovo predavanje života Boga Sina Bogu Ocu je izraz skandaloznog poverenja koje želim da istaknem u prvi kadar.

Vratimo se na hronološki tok, opet na scenu koja je, kažem, neodeljiva i od tajne krsta sutradan. Hristovo kolebanje, dakle, nije naivno. Možda je pretenciozno reći, ali možda na neki način i sam Trojični Savet dolazi pod pitanje. Može li Jedan prihvatiti da umre sa potpunim poverenjem da će ga Otac podići? Apostolska himna o ljubavi govori između svih vrlina da ljubav “sve veruje“, ali Hristos se, kao nosilac ljubavi jeste kolebao. Nije to stvar sumnje da li njegov Otac postoji, nego da li mora baš tim putem stradanja ići. Nije li to, na kraju krajeva, pitanje koje svakoga od nas žulja, jer ne dovode neki pitanje veru u Boga, nego zašto moraju da stradaju u nečemu. Vratimo se na problem poverenja. Nesumnjivo da Bog postoji kao Trojična Ljubav. Ali, ljudski i hipotetički gledano: koliko bi sada neko od nas mogao da prihvati svoju smrt a da mu drugi kaže da ne brine i da će ga podići iz mrtvih? Da li bi danas neko sa takvom dozom poverenja prema drugom čoveku mogao pristupiti u smislu da prihvati svoju smrt a da će ga taj drugi čovek odmah nedugo zatim oživeti čak i pored bogatstva današnje medicine? Koliko bi neko rizikovao, znajući da se možda iz takve reanimacije ne probudi? Treba imati takvo poverenje!!! Uprkos logici koja se buni, Bog Sin pokazuje takav vid poverenja u Oca i zato ide do kraja na krst. A da bi neko pokazao takvo poverenje, mora neizmerno da voli Oca čak uz rizik da Otac može zloupotrebiti vlastiti način postojanja i da Sina ne podigne uopšte iz mrtvih!!! Jer, ako je veličanstveni pokazatelj ljubavi to što Otac podiže Sina (nije Sin sam sebe podigao iz mrtvih), onda ništa manje veličanstveniji pokazatelj nije koliki nivo poverenja Bog Sin pokazuje Bogu Ocu time što ulaže svoje poverenje da ga Otac neće ostaviti u smrti.