Nikolaj A. Berđajev (1874–1948)
Postali ste mali i bićete sve manji: do toga je dovelo vaše učenje o poniznosti i poslušnosti. (Parafraza iz Ničeove knjige Also sprach Zarathustra)
Dolazi vreme kada je nužno prekinuti dvosmislenost i ćutanje i dati otvoren i jasan odgovor, priznaje li Pravoslavna crkva slobodu misli i savesti? Da li je ispravno stalno optuživanje katolika od strane pravoslavnih da kod njih nema slobode, optuživanje koje se zasniva na pretpostavci da ta sloboda postoji samo kod pravoslavnih. Postavlja se još jedno pitanje: da li je pravoslavlje povezano sa određenim političkim sistemom, npr. sa monarhizmom, nacionalizmom, klasnim društvenim poretkom, današnjim fašizmom, ili ono dozvoljava različite tačke gledišta? Može li pravoslavac, bivajući profesor pravoslavnog bogoslovskog učilišta, biti demokrata, socijalista, biti zaštitnik slobode, socijalne pravde, čovekovog dostojanstva? Ovo pitanje vrlo oštro postavlja bolni slučaj Georgija Petroviča Fedotova.
Na predlog mitropolita, profesori Bogoslovskog instituta [Svetog Sergija Radonješkog] dali su Fedotovu ultimatum: ili će napustiti mesto profesora na Bogoslovskom institutu, ili će prestati da piše tekstove na političke teme u „Novoj Rusiji“ i drugim glasilima leve orijentacije. Ovu odluku su doneli ljudi koji nisu čitali članke G. P. Fedotova, i koji su se rukovodili isključivo navodima zlonamerno izvrnutog smisla iz jednih novina koje predstavljaju najgori primer žute štampe. Neću se zadržavati na analizi ove neslavne povesti koja svedoči o poražavajućem odsustvu hrabrosti i ropskim osećanjima koja su, nažalost, vrlo tradicionalna.
Mene ovde interesuje pitanje principa. U pitanju nisu tekstovi na teološke teme, nego politički tekstovi. Optužba je bila da su članci „levičarski“ i da se autor ne može svrstati u „nacionalne mislioce“. Smatra se nedopustivim da se profesor Bogoslovskog instituta bavi politikom. Ali to nije tačno. Profesorima Bogoslovskog instituta dozvoljeno je da se bave politikom koliko god žele, ali isključivo desnom politikom. Niko ne bi predložio profesoru Bogoslovskog instituta da napusti profesuru ako bi napisao članak u odbranu obnove monarhije i ekstremne nacionalne politike. Jedan od profesora je čak predvodio desničarsku nacionalističku organizaciju. Crkva u emigraciji kroz svoje jerarhe je neprestano vršila političke činove demonstrativnim molebanima, zaupokojenim službama i propovedima. Time je nanela teške rane Crkvi u Rusiji. Crkva nije izvršila veliki čin prekidanja veze sa starim režimom, nije se očistila. Ne, zabrana bavljenja politikom odnosi se isključivo na „levičarsku“ politiku.
Georgije Petrovič Fedotov je hrišćanski demokrata, humanista, branitelj slobode čoveka. Ne trpi komunizam. Takođe je nesporni ruski rodoljub što je mnogo vrednije od „nacionalnog mislioca“. Uopšte mu nisu svojstveni ekstremistički pogledi. Izgleda da je odbrana hrišćanske demokratije i ljudske slobode nedopustiva za profesora na Bogoslovskom institutu. Pravoslavni profesor bi trebalo da brani Franka iz Španije, koji je izdao svoju otadžbinu strancima i u krvi utopio svoj narod. Savršeno je jasno da je osuda G. P. Fedotova od profesora Bogoslovskog instituta bio upravo politički čin, čin koji duboko kompromituje ovu instituciju, bacajući senku reakcije na nju.
Od G. P. Fedotova se zahteva da bude „nacionalno misleći“, iako se on najmanje može sumnjičiti za simpatije prema internacionalizmu. Nema ničeg odvratnijeg od samog izraza „nacionalno misleći“. Znamo šta znači biti nacionalni mislilac: u praksi to znači biti nečovečan, koristoljubiv, mrzitelj, podstrekač rata, a često i rata protiv sopstvenog naroda. Svet sada strada od nacionalizma, davi se u krvi od onih koji „nacionalno misle“. Crkva bi trebalo da osudi nacionalizam kao jeres života, a Katolička crkva je, na svoju čast, blizu ove osude. Nacionalizam je paganizam unutar hrišćanstva, razuzdani nagon krvi i rase. Hrišćani koji ne izdaju Hrista i Jevanđelje (veliki deo hrišćana izdaju) nemaju pravo da budu „nacionalno misleći“, oni moraju biti „univerzalno misleći“, u saglasnosti sa jevanđeljskim moralom i u svakom slučaju sa čovečanskim moralom.
I zaista, kod savremenih „nacionalnih mislilaca“ ne postoji ništa nacionalno, oni uopšte ne cene nacionalnu kulturu; npr. ruski nacionalni mislioci uopšte ne cene tradiciju ruske književnosti, nemački nacionalni mislioci ne cene tradiciju nemačke filozofije. O nacionalno mislećim među Rusima u emigraciji bolje je ne govoriti, jer bi oni s velikom lakoćom predali Rusiju njenom smrtnom neprijatelju Hitleru. General Franko se takođe smatra „nacionalnim misliocem“ iako je vodio istrebljujući rat protiv svog naroda uz pomoć Italijana i Nemaca. Sramotno je izgovarati reči „nacionalno misleći“, „nacionalna politika“ zbog niskih stvari koje se kriju iza toga.
Za hrišćanski odnos prema politici postoji samo jedan kriterijum – humanost, tj. sloboda, pravda, milosrđe, dostojanstvo ličnosti. Komunizam je podložan hrišćanskoj osudi ne zato što su oni koji ga osuđuju desničari i „nacionalno misleći“, već zbog njegovog uskraćivanja ljudskosti i slobode, odsustva milosrđa i zbog okrutnosti. „Nacionalno misleći“ bi sami spremno uništili svaku slobodu, uopšte ne bi imali obzira prema dostojanstvu čoveka i verovatno bi pokazali ništa manje surovosti. Za užasne plodove ruske komunističke revolucije krivi su, pre svega, desničari i nacionalni mislioci starog režima.
Postoji još jedna optužba protiv G. P. Fedotova: on je inteligent [odnarođeni intelektualac]. Očigledno je da se njegovo „nenacionalno mišljenje“ i njegova „levičarska sklonost“ objašnjavaju njegovom prirodom intelektualca. Mračnjačka reakcija protiv revolucije pretvorila je reči ‘intelektualac’ i ‘inteligencija’ u uvredljive pojmove. Naročito neobrazovani deo omladine koji ne zna ni smisao ni istorijat upotrebljene terminologije nema nikakve sumnje u to da je veoma loše biti intelektualac. Ali vreme je da se prekine s ovom sramotom.
Šta se suprotstavlja inteligenciji? To su, pre svega, organske društvene klase: plemstvo, sveštenstvo, trgovci, sitna buržoaazija i činovnici. Ruska inteligencija je imala mnogo nedostataka i u svoje vreme sam je neretko kritikovao, kada to nije bilo „udaranje onoga ko je oboren“. Ali ove klase društva branile su svoje sebične interese, bile su pogružene u svoj ograničeni način života i odlikovale su se ropskom pokornošću pred silama ovoga sveta. Inteligencija je na svoj način tražila istinu i pravdu, borila se za dostojanstvo čoveka, za slobodu naroda, nije štitila nikakve klasne interese i uzdizala se iznad klasnih podela. Istina je da je rusko plemstvo XIX veka iznedrilo ljude upečatljive po svojoj nesebičnosti, koji su prevazilazili predrasude i interese svoje klase i koji su bili učesnici oslobodilačkog pokreta. Iz plemstva su proizašli i tvorci velike ruske književnosti. Ali onda su prišli intelektualcima, spojili su se s inteligencijom kojoj su prilazili i ljudi iz drugih klasa. Imam više razloga da se ponosim time što sam „inteligent“, nego da se ponosim svojim plemićkim poreklom, jer to znači da sam tražio istinu i pravdu.
Kada kažu da pravoslavni treba da budu nacionalno orijentisani, a ne da intelektualizuju, oni tada uvek žele da zaštite ono staro paganstvo koje je ušlo u pravoslavlje, koje je sraslo s njim i od koga pravoslavlje ne želi da se očisti. Ljudi takve formacije mogu biti „veliki pravoslavci“, ali vrlo malo hrišćani. Oni čak smatraju Jevanđelje baptističkom knjigom. Ne vole hrišćanstvo i smatraju ga opasnim za njihove instinkte i emocije. Običajno, svakodnevno pravoslavlje jeste paganizam unutar hrišćanstva.
Ovo paganstvo koje je izgubilo svoju drevnu poetičnost, brani se kao stara tradicija i upravo je suprotstavljeno humanizmu. U hrišćanskom smislu, ova tradicija nije mnogo drevna; u svakom slučaju ona se ne vraća izvorima hrišćanskog otkrivenja, ranom hrišćanstvu, periodu grčke patristike. Ali u paganskom smislu ona jeste veoma drevna, vraća se plemenskim kultovima, kultovima ognjišta, čak i totemizmu primitivnih klanova. Bilo kakve predrasude, bilo kakve svakodnevne navike zaštićene su kao sveta tradicija. Ali neosnovano je tvrditi da je svaka tradicija dobra. Tradicija može biti izdaja počinjena u prošlosti, konformizam sa najgorim ljudskim ropstvom prošlosti. Jevanđelje uopšte nije tradicionalno, ono je usmereno protiv tradicionalizma, ono je revolucionarno.
U istoriji su svakakve gadosti bivale sakralizovane pod pritiskom „carstva Ćesara“ i pohlepnih društvenih uticaja. Ropstvo, kmetstvo, uključeno u katihizis mitropolita Filareta, despotski oblik države, zaostalost naučnog znanja – sve je to bilo sveštena tradicija. Ne postoje oblici ropstva, despotizma i mračnjaštva koji nisu bili tradicijom posvećeni. Ne postoji ništa gore od zaključaka istorijskog pravoslavlja o ideji poniznosti i poslušnosti. U ime poniznosti zahtevala se poslušnost zlu i bezakonju. To se pretvorilo u školu servilnosti. Formirane su ropske duše, lišene svake hrabrosti, drhteće pred silom i moći ovoga sveta. Građanska hrabrost i osećaj časti bili su nespojivi s ovakvim shvatanjem poniznosti i poslušnosti. Otuda licemerno udvorištvo u sovjetskoj Rusiji. Rusko sveštenstvo, crkveni jerarsi oduvek su drhtali pred državnom moći, prilagođavali su joj se i pristajali da joj podrede crkvu. To ostaje i sada, kada više nema, hvala Bogu, lažne „pravoslavne države“. Sada crkveni ljudi gledaju sa trepetom u desnu emigraciju koja igra ulogu državne vlasti, podvrgavaju se njenim diktatima u pitanjima crkvene politike, umesto da propovedaju hrišćanstvo.
To vidimo u zbivanjima sa Georgijem Fedotovim, što mu služi na veliku čast. Takvi izvanredni ljudi poput oca Sergeja Bulgakova žrtve su vladajuće atmosfere. Sa gorčinom se mora priznati da se oficijelno pravoslavlje pokazuje kao najmračniji i najinertniji oblik hrišćanstva. Postojala su samo dva izuzetka: grčka patristika i ruska religijska misao XIX i početka XX veka. Iz grčke patristike, od Origena, Sv. Grigorija Nazijanzina, Sv. Grigorija iz Nise, Sv. Jovana Zlatoustog i drugih mogli bi se skupiti citati koji bi poslužili kao odličan razlog za isključenje iz profesure Bogoslovskog instituta. Tako je, na primer, sveti Jovan Zlatousti bio istinski komunista svog vremena, predstavnik carigradskog proletarijata. Zlosrećna ruska religijska misao nije zvanično priznata, optužena je za nepravoslavnost i sada je izopštena više nego ikada. Ali samo u ruskoj religijskoj misli, kod Homjakova, Dostojevskog, Vladimira Solovjova, mislilaca XX veka, postojala je sloboda savesti i mišljenja. Toga nikada nije bilo u oficijelnom pravoslavlju, u oficijelnoj crkvenosti. Ljudi poput Nila Sorskog ili Tihona Zadonskog bili su izuzeci.
Zapadne hrišćane, koji su naklonjeni ekumenizmu, više od svega zanima upravo ruska religijska misao, često mešajući ovaj pravac ruske misli sa zvaničnom crkvenošću, ne poznajući našu unutrašnju borbu. Na toj osnovi ponekad dolazi do prave mistifikacije. Desni pravoslavci čekaju cara koji će ih zaštititi, biti im pokrovitelj i mačem istrebljivati njihove neprijatelje. Ovo očekivanje uništava pravoslavlje. Čeka se car ne u ime Carstva Božijeg, već u ime carstva Ćesara kome su se davno poklonili umesto Bogu. Neka se uspokoje, željeni car se može pojaviti ako se hrišćanske duhovne sile tome ne usprotive, ali on će biti preteča antihrista. Tada će zažaliti za slobodoljubivim demokratijama. Lažno, ropsko učenje o grehu, lažno poimanje smirenja i poslušnosti dovešće do konačnog carstva zla, do trijumfa antihristovog duha u svetu.
Najviše od svega, potrebna nam je neustrašiva istinitost, konačno svrgavanje uslovne laži u kojoj trune oficijelna crkvenost, trune i svet. Treba reći istinu. U autoritativnom katolicizmu ima više slobode nego u pravoslavlju koje i dalje samo na rečima poštuje Hrista kao svog jedinog poglavara. Navešću primer. Žak Mariten, najistaknutiji katolički mislilac u Francuskoj, profesor Katoličkog instituta, brani hrišćansku demokratiju, hrišćanski humanizam, dostojanstvo i slobodu čovekove ličnosti, raskrinkava antihrišćansku laž antisemitizma, posebno vatreno raskrinkava generala Franka koji se skriva iza katolicizma, on govori i piše gotovo isto što i G. P. Fedotov, i niko ga ne dira, ne predlažu mu da napusti visoko katoličko učilište u Francuskoj. A šta je govorio papa Pije XI? Branio je slobodu duha, dostojanstvo čovekove ličnosti, osudio je diktature, osudio rasizam i antisemitizam, branio je mir naroda. U pravoslavlju emigracije njegovo mišljenje bi verovatno držali za neadekvatno položaju profesora više bogoslovske škole. Potpuno je jasno da oni žele pravoslavlje u egzilu da pretvore u poslušni instrument reakcionarne politike, pritom politike koja izdaje ruski narod. Neka otvoreno kažu da li pravoslavlje priznaje slobodu lične savesti, kojom su se kod nas toliko hvalili pred katolicima?
U stvari, savest je preneta na kolektiv, baš kao u komunizmu, na jezive, demonski mračne reakcionarne kolektive i njihovu žutu štampu. Ali nikakav kolegijum ne bi smeo da udara na sveta ljudska prava, na čovekovu slobodu. Sloboda kod nas realno postoji samo u modernizmu, samo na putu reformi, počev od Homjakova, a nažalost ugušenih od strane trenutne reakcionarne zvanične crkve, državnog pravoslavlja. Vreme je govoriti istinu na trgovima, bez prikrivanja i skrivanja bilo čega, istinu koja nije kalkulantska. Pravoslavlju su neophodne reforme i bez reformi će početi da se raspada i da zaudara na leš. Ono što nazivaju istinitim, tvrdokornim pravoslavljem, i jeste to rastakanje, odumiranje. Reforma uopšte ne mora da označava reformu poput luteranske ili kalvinističke, ona treba da bude drugačija. Ona će braniti slobodu duha, slobodu savesti, slobodu misli više od Lutera i Kalvina, koji su je branili nedovoljno i nedosledno. Reforma će započeti priznavanjem prvenstva lične savesti, koja ne podleže otuđenju i ospoljenju, prvenstva slobode duha i nezavisnosti duhovnog života od carstva ovoga sveta. Sabornost nema nikakvog smisla ako ne sadrži u sebi slobodu duha i ličnu savest. Bez slobode, sabornost je spoljašnji autoritarni kolektivizam.
Sada se širom sveta događaju podele u hrišćanstvu i te podele treba produbiti. Stiže se do katastrofičkog puta čišćenja hrišćanstva od onih istorijskih naslaga koje nemaju ničeg zajedničkog sa izvorima hrišćanstva, naslaga stvorenih društvenim interesima carstva Ćesarovog. Ovo je oduhotvorenje hrišćanstva, ono deluje iznutra, iskreno, više je povezano sa Hristovim zavetima, više je stvaralačko. Bliži se kraj običajno-svakodnevnom, paganskom hrišćanstvu, dolazi do raskida sa paganskim tradicijama u hrišćanstvu, sa lažnom sakralizacijom istorijskih tekovina, čiji nastanak treba objasniti sociološki. Okončava se carstvo uslovno-retoričkog, deklarativnog hrišćanstva. Ali pre svog kraja, ono može učiniti mnogo ružnog, može pokazati veliku zlobu. Hrišćani novog kova, novog osećanja života, stvaralački nadahnuti hrišćani svih konfesija, imaju mnogo zajedničkog i više bliskosti među sobom, nego unutar svojih veroispovesti. Oni treba da se sjedinjuju.
Hrišćanstvo koje je pročišćeno, oslobođeno ropstva, na koje neće moći padati sumnja da štiti klasne interese i društvene nepravde, suočava se s novom društvenom stvarnošću i dužno je dati stvaralački odgovor na socijalne probleme današnjice. Pre svega, hrišćani bi trebalo da se oslobode loše i dvosmislene navike odgovaranja na drugo pitanje od onog koje im se postavlja. Na pitanje, kakav je vaš stav o ovom sukobu radnika sa kapitalistima ili o kolektivnim ugovorima, neprimereno je odgovoriti: „Mi verujemo u besmrtnost duše“; ili: „Mi verujemo u bogočoveštvo Hrista“. Prikladno je upravo dati konkretan odgovor na postavljeno pitanje. Ovi izbegavajući odgovori uvek su stvarali utisak da brane svaku nepravdu.
Najbliže hrišćanskoj istini su takve struje kao što su komunitarni personalizam grupe „Esprit“, religijski socijalizam Ragaca, Andrea Filipa i dr. U politici L. Bluma vidim veću hrišćansku čovečnost nego kod desničara koji sve vreme pozivaju na ubistva i nasilje. Ali ovde je ono što mi se čini suštinskim. Vreme je da prestanete da pričate o rečima i počnete da govorite o realnosti. „Desni“ i „levi“ su uslovne oznake i reči koje u našoj epohi gube stvarni smisao. Važno je utvrditi koje se stvarnosti kriju iza reči i slogana. Zahteva se da pravoslavni budu desničari i u tome se vidi suštinski znak pravoslavnosti. Šta se u stvari krije iza ovoga?
U stvarnosti, iza desničarstva se skriva politički amoralizam, odricanje slobode i dostojanstva čoveka, kult brutalne sile, praktikovanje nasilja u međuljudskim i međunacionalnim odnosima, izrugivanje jevanđeljskom moralu u društvenom životu. Ne vidim kod desničara plemenite uzlete duše, oni uvek brane despotsku vlast, nacionalno neprijateljstvo i rat, kapitaliste i bankare protiv radnika, nepoštene privilegije, okrutne kazne, nasilje nad savešću i gušenje slobodne misli. Desničari lako postaju izdajnici svoje otadžbine i svog naroda. Romantičari konzervativizma, ljudi ideja, čine beznačajnu grupu koja nema nikakav praktični značaj; realni delatnici dominiraju. Levica takođe često biva lažna, koristoljubiva i deklarativna. Iz činjenice da postoje levičari koji izdaju slobodu i čovečnost, na primer komunisti, nikako ne sledi da su sloboda i humanost loši principi. Desničari nemaju nikakav problem sa lažima komunizma, sa nečovečnošću i nasiljem, čak im se to dopada i izaziva zavist. Oni mrze „istinu“ komunizma, princip besklasnog, bratskog društva koje ne poznaje eksploataciju čoveka čovekom, ideal mira među narodima.
Hrišćanstvo se može zalagati samo za politiku koja prepoznaje vrhovnu vrednost čovekove ličnosti, njenu slobodu i dostojanstvo, bratsku organizaciju društvenog života, i biti protiv idolopoklonstva pred državom, nacionalnošću, spoljašnjom crkvenošću i nečovečnim kolektivitetima, koji obično prikrivaju prave interese vladajućih klasa. Pročišćeno hrišćanstvo mora vratiti moralnom životnom načelu njegovo dostojanstvo protiv mode pravoslavnog amoralizma, protiv psudo-mističkog i pseudo-sakramentalnog amoralizma, koji nije viši, nego niži tip morala.
Vrhovni princip dostojanstva čoveka uništava se lažnom i beskarakternom teorijom poslušnosti, omogućavajući tako ružne priče kao što je ova sa Bogoslovskog instituta. Pritom treba reći da je nivo profesora Bogoslovskog instituta prilično visok i značajan deo profesora ne mogu biti nazvani opskurantima. Ali njih je učaurila tradicionalna sredina. Zaključujemo da bi bila greška braniti pravo hrišćanina da zastupa kakvu god političku ideju. Hrišćanin nema pravo da zastupa političku opciju koja gazi slobodu i humanost, protivno jevanđeljskom duhu ljubavi, milosrđa i bratstva ljudi. Hrišćani bi trebalo da se ujedine u borbi za ljudsku slobodu.
Izvor: Nikolaй A. Berdяev, „Suщestvuet li v pravoslavii svoboda mыsli i sovesti?“, Putь, br. 59 (1939), 46–54 (online: rus i eng); srp. izd. Nikolaj Berđajev, Dva shvatanja hrišćanstva, Beograd: Biblos, 2021.
Prevod: Pavle Karastojković
