Kušanje Hrista, Bazilika Svetog Marka
A kad postite, ne budite sumorni kao licemjeri; jer oni natmure svoja lica da pokažu ljudima kako poste. Zaista vam kažem: primili su svoju platu. A kada ti postiš, namaži svoju glavu, i umij svoje lice. Da te ne vide ljudi gde postiš, nego tvoj Otac koji je u tajnosti; i tvoj Otac koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno.
„A kada postite“ kaže Isus. On nam niti zapoveda niti sugeriše da postimo, nego nam pomaže da, ako iz nekog razloga želimo da postimo, to činimo kako treba. A razloga za post ima više i oni su različiti. Ako samo neke od njih potražimo u Starom zavetu onda ćemo pronaći sledeće. Može se postiti zbog tuge ili žalosti (kao stanovnici Javisa Galadova kad su iz počasti sahranili Saulove kosti i potom postili sedam dana – 1Sam 31, 13; ili kada je iz istog razloga David postio jedan dan: „do večeri“ 2Sam 1, 12). Može se postiti iz pokajanja (kao Samuilo sa Izraelcima u Mispi jedan dan – 1Sam 1, 6; ili Ahav koji je postom izbegao Božiji gnev – 1Car 21, 27). Može se postiti da bi se pripremili za molitvu (kao David da mu dete zbog njegovog greha ne bi umrlo, mada je ipak umrlo – 1Sam 12, 16-17; ili kao isti David moleći se Bogu zbog lažnih svedoka koji su ustali na njega – Ps 35, 13). Može se postiti i kao priprema za otkrivenje (kao Mojsije na Sinajskoj gori četrdeset dana i noći ne jedući hleba i ne pijući vode pripremajući se da primi ploče zaveta – 2Moj 34, 28 i 5Moj 9, 9; ili kada je Danilo postio tri nedelje sve dok nije u viziji ugledao čovekoliku priliku sa licem sjaja munje – Dan 10, 3). Može se postiti i da bi se zadobila Božija naklonost (kada su Izraelci postili jedan dan pred bitku sa sinovima Venijaminovim – Sud 20, 26; ili kada je Josafat proglasio post po svoj Judinoj zemlji pre bitke sa Amoncima i Moavcima – 2dn 20, 3). Mnogi su, dakle, razlozi koje nalazimo u Starom zavetu zbog kojih su ljudi postili.
Jedini post koji je zahtevao judejski Zakon ticao se poštovanja Dana očišćenja (2Moj 16, 29–31; 23, 27). Prorok Joil nam u vezi sa ovim prenosi Božije reči: „Obratite se meni svim svojim srcem i posteći i plačući i tužeći [kukajući]“ (Jl 2, 12) a onda im Bog, kao što će to učiniti i Sin Božiji mnogo vekova kasnije, daje preciznija uputstva o tome kako da poste: „I razderite svoja srca, a ne svoje haljine“ (Jl 2, 13). Dakle, kad postite neka vaše kajanje bude vaša privatna (skrivena i samo vama znana) stvar (razdiranje srca), a ne javno pokazivanje i prikazivanje (razdiranje haljina). I usredsredite se na nevidljivu suštinu (tj. na srce – središte vašeg bića), a ne na površinu (svima vidljivu haljinu). Jedan od najvažnijih svedoka o tome kakav post Bog od nas želi je prorok Isaija koji opisuje situaciju u kojoj se Izraelci žale Bogu: „Zašto postismo, a ti ne pogleda, mučismo svoje duše, a ti ne htje znati?“ (58, 3). Post se često u Starom Zavetu označava kao „mučenje duše“. I da ovo u stvari izuzetno važno pitanje koje se tiče smisla i svrhe posta ne bi ostalo neodgovoreno, Isaija nam odmah prenosi Božiji odgovor: „Zar je meni takav post po volji, da čovek svoju dušu muči vazdan? Da savija svoju glavu kao [što se savija] trska i da prostire poda se kostrijet i pepeo? Zar ćeš to zvati postom i danom ugodnim Gospodu?“ (Is 58, 5–6). Drugim rečima, Bog im direktno kaže da to što oni ne jedu i što metanišu na grubim prostirkama nije ono što on želi od njih. Izraelci su takvim svojim postom nejedenja služili jedino samima sebi, ali ne Bogu. I da ne bi ostalo nedorečeno kakvim se postom služi Bogu (a ne sebi), Bog im nedvosmisleno kazuje ono što zauvek ostaje paradigma istinskog posta: „Ovo je post koji mi je po volji – da razvežeš sveze bezbožnosti [tj. da kidaš okove nepravde], da razdrešiš remenje od bremena [tj. da raskineš omče prisilnih ugovora], da oslobodiš potlačene, i da polomiš sve jarmove [tj. da pocepaš svaki nepravedni ugovor]? Nije li [pravi post] da podeliš svoj hleb sa gladnim, i da beskućnike uvedeš pod svoj krov? Kad vidiš gologa, da ga odeneš, i da se ne skrivaš od svojih rođaka?“ (Is 58, 6–7). Ukratko, ako od svog posta koristi imate samo vi i niko drugi, onda to nije post koji je Bogu po volji.
Bog ovde nije mogao biti jasniji: njemu ništa ne treba to što neko sebe povazdan muči ne jedući ili metanišući na gruboj podlozi. Bog mu, doduše, ne zabranjuje da ovo radi, ali mu kristalno jasno stavlja na znanje da golim asketizmom on možda zadovoljava svoju sujetu ali ne i Božiju volju. Takođe je iz ovog objašnjenja potpuno jasno da pod postom Bog nema u vidu ništa što se tiče uzdržanja od hrane ili pića, nego isključivo uzdržanje od bezosećajnosti i neljudskosti. Pravi post je, barem ako slušamo Boga, udaljavanje od nepravde i bezbožnosti, oslobađanje drugog od teškog bremena kojim je natovaren, lomljenje jarmova onima koji su podjarmljeni, hranjenje gladnih, zbrinjavanje beskućnika – jednom rečju pravi post je pravedno, milosrdno i saosećajno postupanje prema drugima. Kao što se jasno vidi, ništa od onoga što Bog nabraja kao post nema nikakve veze sa hranom koju ćemo jesti ili je nećemo jesti. Šta god da jedemo ili ne jedemo, ako postupamo ovako kako nam sâm Bog opisuje post, mi ćemo vršiti Božiju volju. I obratno, šta god da jedemo ili ne jedemo, ako tako ne postupamo, mi nećemo vršiti Božiju volju. Mada nejedenjem možemo sebi (u potpunom neznanju i zabludi) laskati da je upravo to ono što Bog od nas traži. Premda je, kao što smo videli, on sâm nedvosmisleno rekao da nije.
Isus je bio najbolji tumač Starog zaveta. Mnoga mesta u Jevanđeljima svedoče da su judejski pismoznanci u razumevanju najdubljeg smisla Pisma bili inferiorni u odnosu na njega. Otuda je Isusovo tumačenje posta paradigmatično i za sve nas hrišćane obavezujuće. No, pre nego što vidimo šta on ima da nam kaže o postu, podsetimo se jedne, često nedovoljno shvaćene a neretko i zloupotrebljavane, činjenice iz njegovog života. Pripremajući se na susret sa satanom koji će ga kušati, Isus je postio četrdeset dana i noći. I koliko nam je poznato – nikada više. Kada se interesuju ili mu prebacuju zašto njegovi učenici ne poste (Mt 9, 14), jer u Isusovo doba npr. fariseji su postili dvaput nedeljno, teško je, zapravo nemoguće, zamisliti da se to pitanje odnosi samo na njegove učenike, tj. nemoguće je da Isus posti, a da njegovi učenici koji se trude da ga u svemu slede ne poste. Dakle, ako oni nisu postili, onda sigurno ni on nije postio. Otuda reći da hrišćanski post vodi poreklo od Isusa Hrista, prosto faktički nije tačno. Uostalom, post je postojao u raznim narodima, kulturama i religijama davno pre Isusa, postojao je paralelno sa Isusom i postoji posle Isusa. Isus nije izmislio post a nije ga ni propagirao. Takođe, činjenica je i da hrišćani ne poste kao što je postio Isus. Iako postim više od četrdeset godina, a ponešto sam i pročitao o tome, nisam ni čuo ni video da neki hrišćanin posti tako što ne jede ništa četrdeset dana i noći. A opet bezbroj puta sam video da neki hrišćani, od laika do episkopa, jedući npr. morske rakove i plodove mora, kavijar i nebrojene druge đakonije, uz probrana vina i obavezan konjak kao dižestiv, čvrsto veruju da time poste i da je upravo to jedan od najvažnijih stubova njihove hrišćanske vere. Ništa ne može biti dalje od Isusovog učenja. I, naravno, nikakav problem ne postoji sa ovom divnom hranom kao takvom. I sâm Isus bi, kao i svaki normalan čovek, uživao u njoj. Jedina razlika od nas licemerâ bila bi u tome što uživajući u njoj on ne bi rekao da posti, ma koliko ta hrana ne bila „mrsna“ i ma koliko odgovarala definiciji „posne“ hrane iz popularnih brošura koje se mogu kupiti u svakoj crkvi ili čuti u svakoj drugoj crkvenoj propovedi.
Šta onda Isus ima da nam saopšti u vezi sa postom? Isto ono što je stolećima ranije Bog saopštavao Izraelcima preko Isaije. Ne, dakle, da moramo ili da treba da postimo, nego kako da postimo. Drugim rečima, ako iz nekog razloga (a, kao što smo videli, može ih biti više) želimo da postimo, Isus nam objašnjava kako to treba da radimo: „A kad postite, ne budite sumorni kao licemeri; jer oni natmure svoja lica da pokažu ljudima kako poste.“ Znači, kada postite (iz nekog dobrog i Bogu dragog razloga) nemojte da drugi to znaju, ne budite neraspoloženi i mrzovoljni zato što ne jedete i pogotovo nemojte da to pokazujete drugima kako biste izigravali podvižnike ili askete. Jer to je licemerno, budući da time padate u iskušenje da budete licemeri, tj. glumci koji glume za publiku. A za Isusa nema gore stvari od licemerja. Pa kako onda da postimo, ako imamo neki razlog? Tako što ćemo se upristojiti da spolja nikako nećemo ličiti na isposnike. I ako kojim slučajem to jesmo, to treba da znamo samo mi i Bog. Ljudi koji opšte sa nama ne treba to ni da naslute. Isusovom rečima: „Da te ne vide ljudi gde postiš, nego [samo] tvoj Otac [nebeski] koji je u tajnosti.“ Prema tome, Isusova pouka o postu je da on mora biti potpuno privatna stvar o kojoj niko do Boga ne zna. A ne da se licemerno šepurimo svojom isposničkom pojavom i namešteno ozbiljnim izgledom ne bismo li izazvali divljenje okoline. Čak i da uspemo da ga izazovemo (a hoćemo, jer ljudi su skloni divljenju licemerima) time smo, veli Isus, primili svoju platu za svoj post. Glumci su dobili aplauz i nema potrebe da platu dobiju od Boga, jer su je već (u vidu divljenja) dobili od svoje publike. Kao kad npr. uđemo u restoran i konobara sa superiornih visina naše vere upitamo: Šta imate posno za jelo? Ili kad se zateknemo u nekom društvu pa nas ponude npr. parčetom sira, a mi dostojanstveno s visine to odbijemo rečima: Hvala, ali ja postim. Zaista smo tada primili platu za taj naš nazovi-post. Barem ako je verovati Isusu.
Ranohrišćanska literatura nam pokazuje da u prvim vekovima po Hristu još uvek nije bio zaboravljen pravi smisao posta. Upravo onaj o kome nas Bog podučava u Starom zavetu preko Isaije, a u Novom preko Isusa. Tako npr. u Delima apostolskim čitamo da su neki od prvih hrišćana postili duhovno se pripremajući da donesu neke važne odluke (Dap 13, 2–3; 14, 23). Ili čak četiri stoleća kasnije kada npr. Jevsevije Aleksandrijski kaže:„Hrišćanin koji posti … treba da poda onima koji nemaju. Onaj ko posti ali ne deli svoj hleb sa onim ko je gladan, uzalud posti. Takav post je besplodan, zato što je nekomunikativan [tj. zato što nema ništa sa drugima]“(PG 86, 316A). Onaj, dakle, koji ne vodeći ni najmanjeg računa o onima koji nemaju, i ograničivši se samo na to da pomno pazi na sastav hrane koju će pojesti, tvrdo verujući da Bog nikada ne gubi iz vida sadržaj njegovog tanjira, i pritom još misleći da upravo pažljivim biranjem onoga što jede umilostivljuje inače nemilosrdnog Boga, daje sve od sebe da postane specijalista sopstvenog spasenja. Pritom, naravno, od usredsređenosti na sebe i prehrambene uslove sopstvenog spasenja, takav ne primećuje nikog drugog, a ponajmanje gladne, beskućnike, unižene i obespravljene. Takav post kao brižljiva usredsređenost na jedenje nekih vrsta hrane a izbegavanje drugih, neretko se doživljava kao kriterijum vere. Ništa ne može biti dalje od onoga što Bog u vezi sa postom traži od nas.
U istom duhu Jermin spis Pastir, koji su neki sveti oci čak svrstavali u Sveto Pismo, razlikuje bogougodan od beskorisnog ili čak sujetnog post (54, 3–5). Čini se da je uobičajen post kao prosto uzdržavanje od hrane tu označen kao beskoristan, jer „posteći na taj način, ti ništa ne činiš za pravdu [Božiju].“ Dakle, ponovo je prosto uzdržavanje od hrane označeno kao beskorisno. Pa kako onda treba postiti a da to bude Bogu ugodno? Tako što ne treba učiniti ništa zlo (loše) u svom životu (nego npr. treba držati Božije zapovesti). „I neka ni jedna zla [loša] želja ne dođe u tvoje srce“ (54, 5). I dalje: „Ako se uzdržavaš od svake zle [loše] stvari…tek onda činiš velik i Bogu ugodan post“ (54, 5). „A ovako ćeš održati taj post koji imaš da držiš. Pre svega, čuvaj se od svake zle reči i od svake zle želje, i očisti svoje srce od svih taština ovoga veka. Ako to sačuvaš, taj [će ti]post biti savršen.“ Primetimo da ono najvažnije u postu (ovde označeno izrazom „pre svega“, jer ono najvažnije dolazi „pre svega“ ostalog) nema nikakve veze sa hranom, nego sa otrovnim rečima, ružnim željama i taštinom. A to su sve stvari koje se tiču našeg srca, a ne stomaka, najdublje umutrašnjosti, a ne nutricionističke hemijsko-biološke spoljašnjosti. Pisac Istorije Lavsaika (5. vek) će, sledeći ovakvo razumevanje posta, ići dotle da će reći da je „Razumno pijenje vina mnogo bolje nego arogantno pijenje vode“. Jer se pravi post ne tiče hrane, nego našeg unutrašnjeg stava naklonosti ili nenaklonosti prema bližnjem, tj. povezan je isključivo sa našim odnosom prema drugima, a ne sa sadržinom našeg tanjira. Naravno, legitimno je, posle svega, zapitati se: zašto se onda stav brige o drugima i nastojanje da ih prigrlimo i utešimo, jednom rečju da ih volimo, uopšte naziva postom kad nema nikakve veze sa hranom. Možda je odgovor u tome što čulno-fizički svet u Bibliji često ima ulogu slike duhovnog sveta i služi da ga što plastičnije objasni. Zbog toga se uzdržavanje duha od licemerja, od zlih reči i dela, od nemilosrdne odbojnosti i neljudske arogantnosti prema bližnjem slikovito označava uzdržavanjem tela od hrane. Zato se fizički post može shvatiti kao refleks duhovnog, kako bismo ovaj drugi, do koga je Bogu jedino stalo, bolje razumeli i prihvatili. Jer onaj ko nema ljubavi prema drugom, ne samo da uzaludno posti, nego i uzaludno veruje i uzaludno se nada.
I pošto od sutra pa do Vaskrsa treba da postimo, onda učinimo to kako treba. Nemojmo se razmetati svojim postom, štaviše, nemojmo da iko zna da postimo. Nadalje, vršimo pravdu, što je mnogo više nego – izbegavajmo nepravdu. Ako možemo oslobađajmo potlačene, ili bar nemojmo druge tlačiti, i to ne samo fizički nego ni verbalno ni psihički (što ponekad može biti tlačenje gore od fizičkog). Podelimo svoju hranu sa drugima. Nije, dakle, potrebno da ne jedemo, nego da od toga što jedemo damo i drugima koji nemaju da jedu. Dakle, nahranimo gladnog, zbrinimo beskućnika, prigrlimo izbeglicu. Jednom rečju, saosećajmo sa drugima, previjajmo im rane, i telesne i duševne, volimo ih i brinimo se o njima. Pokažimo da smo ljudi. Ako nam to na ovom putu na bilo koji način pomaže, uzdržavajmo se od jela i pića, ali neka naš istinski post bude uzdržanje od licemerja, oholosti, bezosećajnosti, mržnje i neljudskosti. To je jedini način da postanemo Isusovi učenici u ovom a njegovi prijatelji u onom svetu. Amin!
