Mijalko Đunisijević, Rođenje Hristovo
Božić je dan kada se obično (pa i običajno) prisetimo vrednosti porodičnog života, očinstva i majčinstva. To nije pogrešno, jer Hrista je rodila žena, kao i svakog od nas, u ljudskom telu, u konkretnom društvenom i istorijskom kontekstu u kom je detetu priličilo da bude rođeno u porodici, od zakonitog oca i majke. Ipak, istina Božića nije u rođenju i slavljenju porodice kao smisla života i krune stvaranja, već u spasiteljskoj misiji Bogočoveka i ima svoj smisao ne u ovozemaljskom trijumfu ovog ili onog kulturnog i socijalnog modela, nego u vaskrsenju.
Poštujemo Bogorodicu, ali ne zbog njene reproduktivne sposobnosti, nego zato to je Gospodu rekla „da“. Poštujemo Josifa zato što je Božiji glas pretpostavio ljudskim glasinama i time, na svoj način, pobedio svet, pa i samog sebe. Uostalom, i Sin je Ocu rekao „da“, prihvatajući ulogu sveiskupljujuće žrtve, ličnom odlukom, izborom i pristankom, a ne zato što je bio nateran, teledirigovan, programiran ili nepromenljivom sudbinom uslovljen da tako postupi. Poštujući svako od tih „da“ mi, dakle, slavimo ljudsku, a od Boga darovanu slobodu, kao naše najveće blago, koja u najvećoj meri i određuje ono što jesmo i što bi trebalo da budemo.
Gospod ovapoloćenjem Sina u porodičnom okrilju svog vremena na neki način osvećuje porodicu i potomstvo, ali nipošto se ne može reći da osuđuje one koji porodicu i potomstvo nemaju. Inače bi osudio monahe i tolike svetitelje i pravednike koji nisu imali biološkog potomstva, pa i samog Sina, koji se za svog zemaljskog života nije „ostvario kao roditelj“. I, što je najvažnije, porekao bi onu slobodu prema sopstvenom „obrazu i podobiju“, čoveku datu ne radi ovozemaljskih ciljeva, nego „zadobijanja Carstva Nebeskog“, jer, najzad, spasavamo se kao neponovljive ličnosti unutar evharistijske zajednice, ne kao krvnim srodstvom, državnim zakonima i običajnim normama konstituisane zajednice nazvane porodicama.
Ipak, to ne znači da porodici kao društvenu i kulturnu instituciju, izuzetno dugog trajanja, treba relativizovati. Kao kulturna i društvena jedinica odolela je, uz razne modifikacije, najrazličitijim krizama i iskušenjima, i pokazala se kontekstom pogodnim rastu i afirmaciji ljudske ličnosti, uz sva ograničenja i negativna iskustva, najčešće povoljnijim od većine oprobanih u istoriji. U hrišćanstvu ona je osveštana još u Knjizi Postanja i, kako rekosmo, Hristovim rođenjem, a u okviru crkvenog života eklisijalno osmišljavanje bračne veze je dobilo svetotajinski karakter.
Van svih totalitarnih činova usmerenih protiv porodice, koji pod različitim maskama teže uvećanju kontrole nad čovekom i ljudskim društvom sa perspektivom pretvaranja u „biomasu“, kao i pred ideološkim projektima u ime takozvanih porodičnih vrednosti, porodica je u osnovi najprisniji, najbliži, najneposredniji i time najteži i najizazovniji odnos između ljudskih bića. Svaki ljudski odnos izazov je našoj samozaljubljenosti, samodovoljnosti, egoizmu, samoljublju, sujeti, i od njih nas potencijalno leči, odnosno pomaže nam ili nam daju šansu da se izlečimo.
To veći i za prijateljski, čak profesionalni odnos, a pogotovo važi sa onaj koji nazivamo ljubavnim ili, savremenije, partnerskim. Treba živeti sa nekim fizički najprisnije, biti izložen njegovim manama i ograničenjima, strastima i manama, iz dana u dan, u „dobru i zlu“. Kada se takva veza raskine, mi patimo zato što nismo dobili ono što smo želeli, nekoga ko nas razume i prihvata, ali i zato što imamo utisak, makar i podsvesno, da smo negde promašili, da nismo dovoljno pobedili sebe. Vežbamo se i brusimo kroz odnose, nekad se još više zatvaramo zbog neuspeha i loših iskustava, gubimo poverenje u druge, ali i u sebe same, našu sposobnost da razvijemo dublje ljudske odnose. Brak je, najzad, najveći izazov strpljenju, trpeljivosti, samosavlađivanju, sebedavanju. i zato je toliko težak nama današnjima. Brak je tim više izazov našem sazrevanju, istinskom odrastanju, kad više ne možemo da mislimo samo na sebe i svoje potrebe i želje, nego i na drugog, što nikad nije lako. Naravno da brak nije jedini način i put odrastanja i sazrevanja, ali jeste jedan od važnih i moćnih, nekome možda i neophodnih.
To biva još važnije sa dobijanjem potomstva, jer tada je već smešno i bedno, nedostojno, misliti samo na sebe, stavljati sebe u prvi plan; deca su najveći test naše spremnosti da iskoračimo iz jadnog samoljublja i preuzmemo odgovornost, prestanemo da budemo robovi svojih strasti i hirova, svog biološkog i društveno konformiranog „ja“, i otvorimo se ka slobodi. Nije rađanje dece smisao našeg života, ali nas vežba za sticanje i razumevanje tog smisla, življenje smislom i ka smislu, kao uostalom i svaka askeza. Postoje mnoga postignuća, mnoga dela koja možemo postići, i koja su od velike vrednosti, ali samo je dete to koje smo doneli na svet i za koje imamo veliku odgovornost, i samo je dete – među svim tim što možemo da donesemo svetu – čovek, drugo ljudsko biće. Sva naša dela su samo dela, predmeti i činovi, koji možda mogu pomoći i značiti drugim ljudima, ali samo je dete čovek, jedinstveno i neponovljivo ljudsko biće. Koje nije ni naš proizvod, ni prodžatak, ni sluga, ni rob, ali za koje smo odgovorni, pa i odgovorni da mu dopustimo njegovu Bogom danu slobodu. Ako im je Bog dao slobodu, ko sam ja da im je oduzimam? Ali ipak sam odgovoran za njih, ipak su oni neko najbliži kog imam, i od toga ne mogu i ne smem da pobegnem.
Postoji još jedna stvar: dok nemate decu, teško je doživeti da nekoga zaista volite onakvog kakvog jeste, uz sve njegove mane, zbog samog njegovog postojanja. To vam može pomoći da tako, makar i nekoj meri, prihvatite i druge ljude, bez osude i pokušaja kontrole i potčinjavanja, i to je velika šansa za sve nas, za svakog od nas pojedinačno i za mogućnosti nekih drugačijih ljudskih odnosa, za bolje i drugačije društvo.
Ako to ne umemo sa svojom decom, sa svojim mužem ili ženom, sa kim ćemo onda umeti? Ako ne umemo sa najbližima, kako ćemo sa onim daljima, osim podlegajući samoobmani? Ako ne vidimo čoveka u partneru ili partnerki i našoj deci, u kome ćemo videti? Pre svega čovek, a ne oruđe u našim rukama, u cilju olakšanja sopstvenog života ili u smislu društvenog prestiža. Pravi porodični odnosi u tom smislu moraju da prevaziđu i biološke i društvene kriterijume kao dominantne i delatno usvoje one najvažnije, a koji se tiču ličnosti.
Porodica i potomstvo, upravo, imaju vrednost ukoliko su podvig, askeza, naš put ka pobedi nad samim sobom i time put ka Carstvu Nebeskom, sa sve nas, nas same, našu porodicu i sve ljude, ko god oni bili. Samo ako je to, porodica je istinski osveštana, a to je stvar našeg svakodnevnog truda, od kog nema i ne sme biti odmora. Dok smo u svetu predaha nema, ali predah sebi ne daje ni Duh Sveti, Utešitelj, koji diše gde i kad hoće i koji nas danonoćno podržava u našim borbama, a najviše onima protiv sebe samih, okoštalog i učmalog, ovozemaljskog čoveka u nama.
