Аутографи

Отворено питање избора новог митрополита Црногорско-приморског – племенска свест или приврженост духовном пастиру?

Фото: Wikipedia

Јавни дискурс целог српског говорног подручја, у шта се убрајају и говорници црногорског језика, који такође доприносе расправи, испуњен је од упокојења блаженопочившег митрополита Црногорско-приморског Амфилохија спором о његовом могућем наследнику. Сфера политике и духовна сфера испреплетале су се по овом питању, што је теоријски непожељно, а у пракси неизбежно, јер се политика прелива на црквена питања од када је хришћанство озакоњено у IV веку.

Такође треба имати у виду измењену свест савременог европског човека који тендира ка демократији, што значи да сматра да његово мишљење мора бити барем саслушано, ако не и уважено (а он свакако потајно жели да буде и уважено). Реална политика и дискурс се у савремености размимоилазе. Званични Београд заиста нема никакве територијалне претензије према територијама суверених и међународно признатих суседних држава, нити би то могао да има јер би моментално био санкционисан од стране ЕУ и САД-а, који остварују доминантан политички и економски утицај на Балкану.

Другим речима, Република Србија нема апсолутно никаквих намера да на било који начин угрози независности Републике Црне Горе. У домену јавног дискурса, међутим, лансирана је синтагма „српски свет“ која за циљ има да послужи као наговештај за потајну подршку великосрпском пројекту изградње једне српске државе на Балкану. Таквог пројекта у стварности нема, нити је остварив, али се због националистички настројеног бирачког тела у Републици Србији ове тврдње користе за подизање популарности властима од којих и потичу.

Како је повезан дискурс о „српском свету“ са избором новог митрополита Црногорско-приморског? Блаженопочивши митрополит Амфилохије био је јарка личност и делимично је био активан и у сфери политике. У оквиру тог свог помало необичног ангажмана, али који је одговарао духу времена, митрополит Амфилохије је иступио као жестоки критичар политике председника Србије Александра Вучића по питању Косова и Метохије.

Ова се политика укратко може сажети као наставак политике претходних београдских власти на челу са Борисом Тадићем, што означава учествовање у преговорима под контролом ЕУ и постепеним одрицањем суверенитета Републике Србије над Косовом и Метохијом. Бриселски споразум из 2013. је био флагрантан пример такве политике, јер је потписивањем тог споразума читав систем политичких институција Републике Србије на Космету једноставно престао да постоји, а тамошњи Срби интегрисани у косовско-албански политички систем.

Пошто је блаженопочивши митрополит Амфилохије био најгласнији критичар ове политике актуелног председника Србије, он се нашао на мети његове пропагандне машинерије, али и мреже закулисног утицаја која испуњава све сфере српског друштва, укључујући нажалост и Српску Православну Цркву. Управо зато се у таблоидима блиским режиму у Београду водила жустра кампања против митрополита Амфилохија, а она је добила свој логични продужетак у кампањи против његовог најприроднијег наследника – владике Будимљанско-никшићког Јоаникија.

Из тог корена изниче и читава плејада аргумената против владике Јоаникија, како би се доказало да он није подобан да буде изабран за митрополита Црногорско-приморског. Први аргумент је био да владика Јоаникије баштини „дуалистичи“ српско-црногорски идентитет. Доцније ће, како изгледи за избор владике Јоаникија на престо Светог Петра Цетињског буду расле, овај аргумент бити сужен на „делове Митрополије црногорско-приморске са дуалистичким идентитетом“. Сама ова тема је у оквиру Православне Цркве неприхватљива. Мисија Цркве није да шири или утемељује одређену националну припадност код својих верника, већ да омогући спасење њихових душа. Штавише, уколико је једно друштво подељено по неком друштвеном принципу, као што је црногорско подељено по питању националне припадности, потенцирање управо тог фактора раздора ствара препреке за духовно спасење.

На страну то што и нема аргумената да владика Јоаникије уопште припада некаквој „дуалистичкој“ струји, сам је овај аргумент по себи опасан јер прејудицира да национална припадност епископа игра важну улогу у оквиру његовог избора на црквену дужност, што је недопустиво, осим уколико заиста не доживљавамо Српску Православну Цркву, као Цркву искључиво српске нације, па самим тим и Бога посматрамо као неког само нама блиског српског бога.

Други аргумент је био да Митрополија црногорско-приморска све време тежи ка „аутономаштву“, а да би избор владике Јоаникија још више утврдио Митрополију на том путу. Сви признаци „аутономаштва“ блаженопочившег митрополита Амфилохија могу се објаснити као пастирски покушај да се у лоно Цркве, као велике лађе спасења, уведу и они људи који себе сматрају Србима, као и они који се декларишу као Црногорци. Ни мање, ни више од тога. Митрополит Амфилохије и његов сабрат владика Јоаникије никада нису покренули тему издвајања своје две епархије из јурисдикције Српске Православне Цркве, у ствари, територија митрополије Црногорско-приморске је преполовљена стварањем епархије Будимљанско-никшићке, чиме је митрополит Амфилохије умањио своју власт.

Не заборавимо да у територију Републике Црне Горе поред ове две црквене административне јединице улазе још и епархија Захумско-херцеговачка и Милешевска, чији су великодостојници заједно са митрополитом Амфилохијем и владиком Јоаникијем учествовали у раду Епископског савета. Подсетимо да ниједан црквени орган никада ни за какву неподобну или неканонску делатност није осудио ни митрополита Амфилохија, ни владику Јоаникија.

На крају крајева, свако тражење аутономије из духовних кругова Црне Горе морало би да буде одобрено од стране саме Српске Православне Цркве, а свака самостална одлука у том правцу би водила у раскол. Пошто су и митрополит Амфилохије и владика Јоаникије дугогодишњи борци против раскола у читавој православној васељени, а не само у Црној Гори, нема апсолутно никаквих назнака за тако нешто.

Чему онда наратив о „аутономашењу“? Он потиче од несагласности следбеника идеологије српског национализма, којих има и у редовима СПЦ, да Црква треба да се брине и о верницима црногорске националности, а не да пред њих стави предуслов да се одрекну својих политичких уверења како би могли да се спасу.

Трећи аргумент се тиче социолошко-политичког става да црногорско друштво није на нивоу српског, те да у њему доминира „племенска свест“. Интересантно је да ова култур-расистичка теорија долази управо од кругова чија политичка уверења проповедају да су сви Црногорци Срби, чак и они који то не желе да буду, док се истовремено Црногорци представљају као људи на нижем ступњу цивилизацијског развоја од Срба из Србије. Судећи по овом аргументу верници из две епархије у Црној Гори подржавају владику Јоаникија за наследника митрополита Амфилохија јер је родом из Црне Горе.

Овом тврдњом се негира процес послератне (након 1945) урбанизације у Црној Гори, који је ставио тачку на реликте племенске друштвене организације, која је на тим просторима у периодима слободе од Османског Царства егзистирала као начин расподеле оскудних економских ресурса. У савременој Црној Гори племенско порекло игра исту ону улогу као што код Срба из Србије или Републике Српске има „завичај“. Будући да је Црна Гора територијално и демографски мала држава, многи људи из једног места се познају, те та познанства сигурно утичу и на њихову приврженост одређеним политичким функционерима. То се не зове „племенска свест“, већ социјални капитал, који се налази као обичан део организације свих европских друштава. Аргументом да верни народ жели да владика Јоаникије постане митрополит само зато што је из Црне Горе одриче се и његова животна мисија као духовника и предводника верног народа, што је много важније за парохијане у Црној Гори него место рођења владике или од кога племена потиче.

Четврти аргумент се надовезује на претходни и може се сумирати синтагмом „култ личности“. „Предполитичка племенска свест“ Црногораца логично упућује на култ личности. У реалности, широм данашње Европе приметан је популистички тренд у коме политичке фигуре настоје да персонификују државу, да је поистовете са самим собом. Република Србија и Мађарска су еклатантни примери овог тренда, али нико не оптужује Мађаре и Србе из Србије за „предполитичку племенску свест“. Култ личности је, међутим, занимљив аргумент, јер за разлику од осталих покушава да се повеже са теолошким поимањима саборности и хијерархијске црквене власти.

Пратећи логику овог аргумента, како би „култ личности“ владике Јоаникија био срушен међу верним народом у Црној Гори, он не сме бити изабран за новог митрополита. Штавише, како би била потврђена црквена власт на простору Црне Горе, нови митрополит не сме да има никаквих додирних тачака са тамошњим верним народом.

Прво, овај аргумент претпоставља да ни митрополит Амфилохије, ни владика Јоаникије нису духовници највишег реда, чим сами нису схватили да су предмет „култа личности“, а не привржености и љубави своје пастве. Друго, по овом аргументу је јасно да верни народ у Црној Гори жели владику Јоаникија, кога познаје и са ким живи дуги низ година, за митрополита, те да зато треба да буде кажњен избором неког другог владике, било ког осим оног са ким се народ већ духовно повезао. И под три, из овог аргумента се логички може закључити да је Српска Православна Црква на неки начин већ изгубила примат у Црној Гори и да треба да га потврди одстрањивањем владике Јоаникија од избора за митрополита.

Ако пажљиво следимо аргумент „култа личности“, неминовно долазимо до закључка да центар СПЦ мора да доказује и потврђује своју власт, што је унапред приказује као једну слабу институцију. Даље, овај аргумент пориче право верном народу да се са Црквом повеже целом душом, већ се сугерише да Црква треба да постане безлична установа, попут банке, у коју људи долазе да заврше неки посао. Љубав према свом духовном пастиру, па и поштовање верника према живим свецима јесу део православне традиције, а верни народ би свуда бурно реаговао да се зарад политичких интереса његов духовни предводник скрајне на црквене маргине.

Ставити један читав верни народ пред искушење слично оном са којим се суочио и које је претрпео многострадални Јов, није пастирски и показује недостатак љубави и бриге о православним верницима у Црној Гори. Испред њихових духовних интереса тако би били стављени принципи доказивања ригидне власти и права првенства.

Тачно је да постоји једна вишевековна традиција да су митрополити Црногорски углавном били родом из Зете или доцније Црне Горе почевши од Мардарија Корнећанина, који је на ту дужност ступио 1637. године, па све до 1947. године када је једини пут у новијој историји митрополит Црногорски, Арсеније Брадваревић, био родом из Баната. Тада се од традиције одступило не из неких политичких разлога, већ због тога што је комунистички терор опустошио Цркву у Црној Гори и десетковао њено тамошње свештенство, а особито је пострадало монаштво. Могуће је да су и ранији митрополити пратили ову традицију, али се не може са сигурношћу тврдити где су рођени, јер су подаци о већини њих штури. Примера ради, историји је познато да је већ четврти по реду епископ Зетски Свети Јевстатије, рођен у Будимљанској жупи, а да је столовао у Зети до 1279. године.

Да ли је у овом политичком тренутку када је Црна Гора још увек у стању превирања, политички и национално разједињена, мудро одступити од ове историјске традиције по којој су и у Средњем веку зетски епископи били пореклом одатле? Да ли би било мудро заобићи владику Јоаникија, чије намештење очекује велика већина верног народа под јурисдикцијом Митрополије црногорско-приморске? Сматрам да не би, те да би такав један потез проузроковао губитак угледа Српске Православне Цркве међу верним народом у Црној Гори, што никако не може бити добро по саму Цркву, душе њених верника, а индиректно ни за поборнике идеологије српског национализма у Црној Гори, јер би довођење било кога са стране мимо владике кога уважава и воли верни народ само послужило као одличан аргумент црногорским националистима, који би могли да кажу како је Београд овај пут издао владику Јоаникија, као што је својевремено издао и краља Николу. Коме је и зашто то потребно, ако већ постоји заслужан кандидат за престо Митрополије на Цетињу и шта би се тиме доказало?

error: Content is protected !!