Foto: Wikipedia
Javni diskurs celog srpskog govornog područja, u šta se ubrajaju i govornici crnogorskog jezika, koji takođe doprinose raspravi, ispunjen je od upokojenja blaženopočivšeg mitropolita Crnogorsko-primorskog Amfilohija sporom o njegovom mogućem nasledniku. Sfera politike i duhovna sfera isprepletale su se po ovom pitanju, što je teorijski nepoželjno, a u praksi neizbežno, jer se politika preliva na crkvena pitanja od kada je hrišćanstvo ozakonjeno u IV veku.
Takođe treba imati u vidu izmenjenu svest savremenog evropskog čoveka koji tendira ka demokratiji, što znači da smatra da njegovo mišljenje mora biti barem saslušano, ako ne i uvaženo (a on svakako potajno želi da bude i uvaženo). Realna politika i diskurs se u savremenosti razmimoilaze. Zvanični Beograd zaista nema nikakve teritorijalne pretenzije prema teritorijama suverenih i međunarodno priznatih susednih država, niti bi to mogao da ima jer bi momentalno bio sankcionisan od strane EU i SAD-a, koji ostvaruju dominantan politički i ekonomski uticaj na Balkanu.
Drugim rečima, Republika Srbija nema apsolutno nikakvih namera da na bilo koji način ugrozi nezavisnosti Republike Crne Gore. U domenu javnog diskursa, međutim, lansirana je sintagma „srpski svet“ koja za cilj ima da posluži kao nagoveštaj za potajnu podršku velikosrpskom projektu izgradnje jedne srpske države na Balkanu. Takvog projekta u stvarnosti nema, niti je ostvariv, ali se zbog nacionalistički nastrojenog biračkog tela u Republici Srbiji ove tvrdnje koriste za podizanje popularnosti vlastima od kojih i potiču.
Kako je povezan diskurs o „srpskom svetu“ sa izborom novog mitropolita Crnogorsko-primorskog? Blaženopočivši mitropolit Amfilohije bio je jarka ličnost i delimično je bio aktivan i u sferi politike. U okviru tog svog pomalo neobičnog angažmana, ali koji je odgovarao duhu vremena, mitropolit Amfilohije je istupio kao žestoki kritičar politike predsednika Srbije Aleksandra Vučića po pitanju Kosova i Metohije.
Ova se politika ukratko može sažeti kao nastavak politike prethodnih beogradskih vlasti na čelu sa Borisom Tadićem, što označava učestvovanje u pregovorima pod kontrolom EU i postepenim odricanjem suvereniteta Republike Srbije nad Kosovom i Metohijom. Briselski sporazum iz 2013. je bio flagrantan primer takve politike, jer je potpisivanjem tog sporazuma čitav sistem političkih institucija Republike Srbije na Kosmetu jednostavno prestao da postoji, a tamošnji Srbi integrisani u kosovsko-albanski politički sistem.
Pošto je blaženopočivši mitropolit Amfilohije bio najglasniji kritičar ove politike aktuelnog predsednika Srbije, on se našao na meti njegove propagandne mašinerije, ali i mreže zakulisnog uticaja koja ispunjava sve sfere srpskog društva, uključujući nažalost i Srpsku Pravoslavnu Crkvu. Upravo zato se u tabloidima bliskim režimu u Beogradu vodila žustra kampanja protiv mitropolita Amfilohija, a ona je dobila svoj logični produžetak u kampanji protiv njegovog najprirodnijeg naslednika – vladike Budimljansko-nikšićkog Joanikija.
Iz tog korena izniče i čitava plejada argumenata protiv vladike Joanikija, kako bi se dokazalo da on nije podoban da bude izabran za mitropolita Crnogorsko-primorskog. Prvi argument je bio da vladika Joanikije baštini „dualističi“ srpsko-crnogorski identitet. Docnije će, kako izgledi za izbor vladike Joanikija na presto Svetog Petra Cetinjskog budu rasle, ovaj argument biti sužen na „delove Mitropolije crnogorsko-primorske sa dualističkim identitetom“. Sama ova tema je u okviru Pravoslavne Crkve neprihvatljiva. Misija Crkve nije da širi ili utemeljuje određenu nacionalnu pripadnost kod svojih vernika, već da omogući spasenje njihovih duša. Štaviše, ukoliko je jedno društvo podeljeno po nekom društvenom principu, kao što je crnogorsko podeljeno po pitanju nacionalne pripadnosti, potenciranje upravo tog faktora razdora stvara prepreke za duhovno spasenje.
Na stranu to što i nema argumenata da vladika Joanikije uopšte pripada nekakvoj „dualističkoj“ struji, sam je ovaj argument po sebi opasan jer prejudicira da nacionalna pripadnost episkopa igra važnu ulogu u okviru njegovog izbora na crkvenu dužnost, što je nedopustivo, osim ukoliko zaista ne doživljavamo Srpsku Pravoslavnu Crkvu, kao Crkvu isključivo srpske nacije, pa samim tim i Boga posmatramo kao nekog samo nama bliskog srpskog boga.
Drugi argument je bio da Mitropolija crnogorsko-primorska sve vreme teži ka „autonomaštvu“, a da bi izbor vladike Joanikija još više utvrdio Mitropoliju na tom putu. Svi priznaci „autonomaštva“ blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija mogu se objasniti kao pastirski pokušaj da se u lono Crkve, kao velike lađe spasenja, uvedu i oni ljudi koji sebe smatraju Srbima, kao i oni koji se deklarišu kao Crnogorci. Ni manje, ni više od toga. Mitropolit Amfilohije i njegov sabrat vladika Joanikije nikada nisu pokrenuli temu izdvajanja svoje dve eparhije iz jurisdikcije Srpske Pravoslavne Crkve, u stvari, teritorija mitropolije Crnogorsko-primorske je prepolovljena stvaranjem eparhije Budimljansko-nikšićke, čime je mitropolit Amfilohije umanjio svoju vlast.
Ne zaboravimo da u teritoriju Republike Crne Gore pored ove dve crkvene administrativne jedinice ulaze još i eparhija Zahumsko-hercegovačka i Mileševska, čiji su velikodostojnici zajedno sa mitropolitom Amfilohijem i vladikom Joanikijem učestvovali u radu Episkopskog saveta. Podsetimo da nijedan crkveni organ nikada ni za kakvu nepodobnu ili nekanonsku delatnost nije osudio ni mitropolita Amfilohija, ni vladiku Joanikija.
Na kraju krajeva, svako traženje autonomije iz duhovnih krugova Crne Gore moralo bi da bude odobreno od strane same Srpske Pravoslavne Crkve, a svaka samostalna odluka u tom pravcu bi vodila u raskol. Pošto su i mitropolit Amfilohije i vladika Joanikije dugogodišnji borci protiv raskola u čitavoj pravoslavnoj vaseljeni, a ne samo u Crnoj Gori, nema apsolutno nikakvih naznaka za tako nešto.
Čemu onda narativ o „autonomašenju“? On potiče od nesaglasnosti sledbenika ideologije srpskog nacionalizma, kojih ima i u redovima SPC, da Crkva treba da se brine i o vernicima crnogorske nacionalnosti, a ne da pred njih stavi preduslov da se odreknu svojih političkih uverenja kako bi mogli da se spasu.
Treći argument se tiče sociološko-političkog stava da crnogorsko društvo nije na nivou srpskog, te da u njemu dominira „plemenska svest“. Interesantno je da ova kultur-rasistička teorija dolazi upravo od krugova čija politička uverenja propovedaju da su svi Crnogorci Srbi, čak i oni koji to ne žele da budu, dok se istovremeno Crnogorci predstavljaju kao ljudi na nižem stupnju civilizacijskog razvoja od Srba iz Srbije. Sudeći po ovom argumentu vernici iz dve eparhije u Crnoj Gori podržavaju vladiku Joanikija za naslednika mitropolita Amfilohija jer je rodom iz Crne Gore.
Ovom tvrdnjom se negira proces posleratne (nakon 1945) urbanizacije u Crnoj Gori, koji je stavio tačku na relikte plemenske društvene organizacije, koja je na tim prostorima u periodima slobode od Osmanskog Carstva egzistirala kao način raspodele oskudnih ekonomskih resursa. U savremenoj Crnoj Gori plemensko poreklo igra istu onu ulogu kao što kod Srba iz Srbije ili Republike Srpske ima „zavičaj“. Budući da je Crna Gora teritorijalno i demografski mala država, mnogi ljudi iz jednog mesta se poznaju, te ta poznanstva sigurno utiču i na njihovu privrženost određenim političkim funkcionerima. To se ne zove „plemenska svest“, već socijalni kapital, koji se nalazi kao običan deo organizacije svih evropskih društava. Argumentom da verni narod želi da vladika Joanikije postane mitropolit samo zato što je iz Crne Gore odriče se i njegova životna misija kao duhovnika i predvodnika vernog naroda, što je mnogo važnije za parohijane u Crnoj Gori nego mesto rođenja vladike ili od koga plemena potiče.
Četvrti argument se nadovezuje na prethodni i može se sumirati sintagmom „kult ličnosti“. „Predpolitička plemenska svest“ Crnogoraca logično upućuje na kult ličnosti. U realnosti, širom današnje Evrope primetan je populistički trend u kome političke figure nastoje da personifikuju državu, da je poistovete sa samim sobom. Republika Srbija i Mađarska su eklatantni primeri ovog trenda, ali niko ne optužuje Mađare i Srbe iz Srbije za „predpolitičku plemensku svest“. Kult ličnosti je, međutim, zanimljiv argument, jer za razliku od ostalih pokušava da se poveže sa teološkim poimanjima sabornosti i hijerarhijske crkvene vlasti.
Prateći logiku ovog argumenta, kako bi „kult ličnosti“ vladike Joanikija bio srušen među vernim narodom u Crnoj Gori, on ne sme biti izabran za novog mitropolita. Štaviše, kako bi bila potvrđena crkvena vlast na prostoru Crne Gore, novi mitropolit ne sme da ima nikakvih dodirnih tačaka sa tamošnjim vernim narodom.
Prvo, ovaj argument pretpostavlja da ni mitropolit Amfilohije, ni vladika Joanikije nisu duhovnici najvišeg reda, čim sami nisu shvatili da su predmet „kulta ličnosti“, a ne privrženosti i ljubavi svoje pastve. Drugo, po ovom argumentu je jasno da verni narod u Crnoj Gori želi vladiku Joanikija, koga poznaje i sa kim živi dugi niz godina, za mitropolita, te da zato treba da bude kažnjen izborom nekog drugog vladike, bilo kog osim onog sa kim se narod već duhovno povezao. I pod tri, iz ovog argumenta se logički može zaključiti da je Srpska Pravoslavna Crkva na neki način već izgubila primat u Crnoj Gori i da treba da ga potvrdi odstranjivanjem vladike Joanikija od izbora za mitropolita.
Ako pažljivo sledimo argument „kulta ličnosti“, neminovno dolazimo do zaključka da centar SPC mora da dokazuje i potvrđuje svoju vlast, što je unapred prikazuje kao jednu slabu instituciju. Dalje, ovaj argument poriče pravo vernom narodu da se sa Crkvom poveže celom dušom, već se sugeriše da Crkva treba da postane bezlična ustanova, poput banke, u koju ljudi dolaze da završe neki posao. Ljubav prema svom duhovnom pastiru, pa i poštovanje vernika prema živim svecima jesu deo pravoslavne tradicije, a verni narod bi svuda burno reagovao da se zarad političkih interesa njegov duhovni predvodnik skrajne na crkvene margine.
Staviti jedan čitav verni narod pred iskušenje slično onom sa kojim se suočio i koje je pretrpeo mnogostradalni Jov, nije pastirski i pokazuje nedostatak ljubavi i brige o pravoslavnim vernicima u Crnoj Gori. Ispred njihovih duhovnih interesa tako bi bili stavljeni principi dokazivanja rigidne vlasti i prava prvenstva.
Tačno je da postoji jedna viševekovna tradicija da su mitropoliti Crnogorski uglavnom bili rodom iz Zete ili docnije Crne Gore počevši od Mardarija Kornećanina, koji je na tu dužnost stupio 1637. godine, pa sve do 1947. godine kada je jedini put u novijoj istoriji mitropolit Crnogorski, Arsenije Bradvarević, bio rodom iz Banata. Tada se od tradicije odstupilo ne iz nekih političkih razloga, već zbog toga što je komunistički teror opustošio Crkvu u Crnoj Gori i desetkovao njeno tamošnje sveštenstvo, a osobito je postradalo monaštvo. Moguće je da su i raniji mitropoliti pratili ovu tradiciju, ali se ne može sa sigurnošću tvrditi gde su rođeni, jer su podaci o većini njih šturi. Primera radi, istoriji je poznato da je već četvrti po redu episkop Zetski Sveti Jevstatije, rođen u Budimljanskoj župi, a da je stolovao u Zeti do 1279. godine.
Da li je u ovom političkom trenutku kada je Crna Gora još uvek u stanju previranja, politički i nacionalno razjedinjena, mudro odstupiti od ove istorijske tradicije po kojoj su i u Srednjem veku zetski episkopi bili poreklom odatle? Da li bi bilo mudro zaobići vladiku Joanikija, čije nameštenje očekuje velika većina vernog naroda pod jurisdikcijom Mitropolije crnogorsko-primorske? Smatram da ne bi, te da bi takav jedan potez prouzrokovao gubitak ugleda Srpske Pravoslavne Crkve među vernim narodom u Crnoj Gori, što nikako ne može biti dobro po samu Crkvu, duše njenih vernika, a indirektno ni za pobornike ideologije srpskog nacionalizma u Crnoj Gori, jer bi dovođenje bilo koga sa strane mimo vladike koga uvažava i voli verni narod samo poslužilo kao odličan argument crnogorskim nacionalistima, koji bi mogli da kažu kako je Beograd ovaj put izdao vladiku Joanikija, kao što je svojevremeno izdao i kralja Nikolu. Kome je i zašto to potrebno, ako već postoji zaslužan kandidat za presto Mitropolije na Cetinju i šta bi se time dokazalo?