Pit Mondrijan, Njujork I, 1942.
Pre nekoliko godina u jednoj sam priči napisao ovu rečenicu: „U današnje vreme umetnost je stvarnija od stvarnosti.“ Namera mi je bila, moram priznati, niska: hteo sam da proizvedem retorički efekat. Ni manje ni više od toga. Ali, u međuvremenu, đavo je odneo šalu, ispremetao mnoge stvari, pa sada iza te rečenice mogu stati i reći potpuno uveren: umetnost jeste stvarnija od stvarnosti. Naravno ne mislim ovde na konačnu stvarnost koja je nedostupna disoluciji: mislim na „stvarnost“ koja nalikuje pozorišnim kulisama, na simulakrum zbilje koju više ne određuje ljudska aktivnost, već koja – neshvatljivom snagom iluzija – određuje šta će ljudi činiti. Čak i ontološki posmatrano, traganje za izgubljenim vremenom, recimo, na višem je stupnju realnosti nego „empirija“ unutar koje se krećemo. Da i ne govorimoo estetskoj provaliji koja tu zjapi. Mi, naime, živimo u visokoorganizovanom stripu. Ako je u antici teorijski predložak života bio mythos i filozofija proistekla iz njega; ako je taj predložak, sve do renesanse, bila Biblija; ako su to kasnije bile ideologije; danas je to svakako – ali ne i očigledno – strip.
Da bismo stekli uvid u takav poredak stvari, sprečava nas čudna inertnost. Bez ikakvog osnova mi još uvek svet percipiramo trodimenzionalnim, a u tome nam više na ruku ide slikarska perspektiva i tehničko crtanje nego iskustvo. Svakako, to je i stvar politike. Možda najpre politike. Nisu slučajno totalitarne doktrine sa takvim žarom proganjale nefigurativnu umetnost. Kada kažem nefigurativna, mislim na sve oblasti, ma šta pod tim podrazumevao. Ali totalitarizam je uznapredovao; u ovom trenutku ceo svet je koncentracioni logor… Sve je pod kontrolom i ubuduće ne treba očekivati intervencije establišmenta; zašto bi se trošile pare na aparat represije ako već logoraši mogu besplatno mučiti jedni druge? Šta tu umetnost može promeniti? Projekat je priveden kraju, sve ide svojim tokom. Svako može da govori, da piše i da slika šta hoće.
Strip, dakle.
Kako reče Rene Genon: renesansa je značila smrt mnogih stvari. Od renesanse naovamo najkonjunkturniji pojmovi uvek će značiti svoju suprotnost. Ali okanimo se sociologije. Put globalnoj ekspanziji stripa utrla je upravo renesansa time što je iz slike sveta uklonila vertikalnu osu. Zbog praktičnih potreba, ona je ostavljena u matematici, ali u duhu je uklonjena. Ostaju krajnje relativni pojmovi levo–desno i protežu se kao prebijeno pseto do današnjih dana. Samo, ako nema Y ose, kako znati gde je središte? Gde je axis mundi? Kako možemo znati penjemo li se u nebo ili propadamo – najpre u kvadratiće stripa – potom u pakao. Međutim, mi smo pisci, ne teolozi; nije na nama da rešavamo probleme takve prirode. Rekosmo već: živimo u stripu i to neprofesionalno urađenom. Većina tipova oko nas razlikuje se od Bena Bolta ili Korto Maltezea samo utoliko što imaju metabolizam, što nas – budući da nismo biolozi – takođe ne zanima. Dvodimenzionalne individue sa crno-belom optikom muvaju se tamo-amo iz epizode u epizodu, u borbi za stvari čijeg se početka više niko i ne seća. S vremena na vreme, kada se jedan scenario iscrpi, ubacuje se novi motiv. Uostalom, rečnik strip junaka našeg doba vrvi od strip – terminologije: zavere, gnusni neprijatelj, pravda, istina, snaga, odvažnost… Da ne nabrajamo. Ima tu još otpadaka realnosti: patnja i smrt, uglavnom. Ali, to znamo, unutar stripa to nikoga ne uzbuđuje. Njegovi junaci nemaju emocije ili, ako ih imaju, one su više poza ili gluma. Jedina stvar bitna za strip jeste – prostor. Što više prostora. Nimalo čudno: njegova nazovi – egzistencija moguća je samo na horizontalnoj ravni.
San oca svakog strip – naroda je da se strip kojim vlada pretvori u geografsku kartu.
Na sreću, verovatno nepažnjom scenarista, u stripu još postoje biblioteke. A u bibliotekama knjige. Bezbroj tekstova u kojima je vreme pohranjeno na sigurno mesto. Generacije teologa, pesnika, pisaca, strpljivo su stolećima sve što je vredno na ovom svetu krijumčarile preko granice zdravog razuma, onostrano koje još uvek prosijava kroz crnilo štamparske boje.
U tom smislu, čitati u ovom vremenu nije više stvar razbibrige niti žeđi za obrazovanjem. Ono je mnogo više od toga: potreba za spasenjem.
Izvor: Svetislav Basara, Drvo istorije i drugi eseji, Beograd: Službeni Glasnik, 2008, 110-112.
