Autografi

Obnavljanje Evrope: Crkva i EU uoči izbora za Evropski parlament

Evropski parlament

Uvodne napomene

Izbori za Evropski parlament su svakako najvažniji politički događaj u 2019. Za njih su zainteresovani svi, od SAD do Rusije. O samim izborima, kao i o kandidatima postoje različita mišljenja. Stav koji svakako ima težinu, jeste i stav crkve, ovde, u prvom redu Vatikana, kao najmnogoljudnije hrišćanske zajednice. Iskreno govoreći, lično sam očekivao da taj stav bude jedna vrsta papine poruke, no, on je izgleda mnogo više od toga. Deklaracija Veća biskupskih konferencija Evropske Unije, koja se pojavila dosta ranije od zvaničnih poruka evropskih lidera (npr. Makronovog pisma), pokazala je model teološkog obraćanja vernicima 21. veka, za koje su politički izbori važna stvar. Pitanje ovih izbora svuda je označeno kao početak obnove Evrope. Čitajući pomenutu Deklaraciju, čini mi se da se u hrišćanskom svetu pali alarm za jednu obnovu teologije koja će govoriti o životu koji se nalazi u tom rasponu ne samo od Nedelje do Nedelje, već i između toga. U tom prostoru i vremenu, mi, koji „nismo od sveta“, „živimo u svetu“. Deklaracija biskupa EU govori o tome, o našoj odgovornosti da budemo aktivni hrišćani i žive poslanice!

Sve do 1979. godine nacionalni parlamenti su delegirali predstavnike pri Evropskom parlamentu. Od pomenute godine održavaju se direktni izbori ovog tipa. Izborni zakoni su raličiti od države do države, ali je opšteprihvaćena stvar da cenzus za ulazak u parlament ne sme biti ispod 5 %. Nacionalne partije koje pripadaju evropskim grupama izabraće svoje kandidate, a onda će na izborima, koji će se održati od 23. do 26. maja u različitim danima, izaći birači i svojim izabranicima poveriti mandate u trajanju od pet godina. Narednu priliku za glasanje Evroljani će imati 2024. 

Ovde se krije osnovna problematika. Zamislimo Evropu 2024.? To je prilično težak zadatak, po mom skromnom mišljenju nemoguć. Upravo iz ovog razloga, ovi, za države članice Evropske Unije, drugorazredni (i dalje su ovi izbori manje popularni od izbora za nacionalne parlamente), a za one koje to nisu (kao što je to slučaj sa našom državom) trećerazredni izbori, jesu ipak izbori kojima će, hteli mi to ili ne, pripasti primat ovog puta. 

Politička pozadina

Za same aktere, bolje reći glavne aktere, ovi izbori su prelomni za budućnost Evrope. Tako je francuski predsednik, Emanuel Makron, nakon povlačenja nemačke kancelarke, Angele Merkel, sa čela partije i njenih poslednih godina na mestu kancelarke, preuzeo inicijativu da objasni važnost izbora. To pojašnjenje dobilo je bukvalno formu poslanice, koju je Markon uputio na adrese svih članica EU, a koja nosi naziv „Pour une Renaissance européenne“. U njoj je između ostalog rekao: “Nikada posle Drugog svetskog rata Evropa nije bila toliko potrebna. Pa ipak, Evropa nikada nije bila u tolikoj opasnosti. […] Ovo je odlučujuća prekretnica za naš kontinent; trenutak u kome zajednički moramo, i politički i kulturno, ponovno osmisliti oblike naše civilizacije u svetu koji se menja. Ovo je trenutak evropske obnove. Stoga, odupirući se iskušenjima povlačenja i podela, predlažem da zajedno pokrenemo obnovu Evrope kroz tri strateške vizije: slobode, zaštite i napretka.“

Ubrzo nakon toga, stigao je odgovor koji su svi očekivali. Anegret Kramp-Karenbauer, predsednica nemačke Hrišćansko-demokratske Unije, jasno je stavila do znanja da Evropa mora biti jača, ali da se ona protivi evropskom centralizmu Makronovog tipa, evropskom etatizmu, kolektivizaciji dugova, evropeizaciji socijalnih sistema i minimalnih zarada. Ona, jednostavno, ne želi da Nemci trpe zbog evropskog projekta, imajući, verovatno, na umu kampanju koju vodi krajnja desnica tzv. Alternativa, koja svim silama želi da ubedi svoje građane da im Evropa samo oduzima novac. 

U ovom neslaganju najmoćnijih svoju šansu vide oni manje moćni, a to su desni populisti, koji su svoju slavu u Evropi gradili na jakoj kampanji protiv migranata. No, kako je migrantski problem malo pomalo izgubio fokus, desni populisti počeli su da se pozivaju na jačanje svojih nacionalnih ideja i tu svakako traže saveznike u hrišćanskim zajednicama. Ipak, njihov glavni problem tiče se pitanja sopstvenog, nacionalnog identiteta, samo do onog trenutka dok se ne dođe do teme novca. Tu se, jednostavno, razilaze. Italijani počinju da govore kako previše novca daju za evropske fondove i da taj novac mogu upotrebiti za sebe, dok, sa druge strane, Mađarska ili Poljska, koliko god bile antievrospki nastrojene, ne žele ni da zamisle šta bi se njihovim ekonomijama dogodilo bez pomenutih fondova. 

U svakom slučaju, prema ozbiljnim političkim analizama, evropski populisti neće uspeti na ovim izborima, jer, jednostavno, znaju puno toga šta neće, ali malo toga šta hoće i tu, svakako, spada novac EU. Jedno je jasno, na političkom polju još jednom će se potvrditi da svako želi da vrši „obnovu“ u skladu sa sopstvenim interesima.

Glas Crkve

Čuje li se glas crkve u „prelomnim vremenima“ za Evropu? Veće Biskupskih konferencija Evropske Unije (COMECE) izdalo je Deklaraciju posvećenu evropskim izborima, pod nazivom „Rebuilding Community in Europe“, još 12. februara. Ta deklaracija je svojevrsni poziv „vernicima i svim ljudima dobre volje“, da na izbore izađu. Ono što je bitno odmah podvući, dokument biskupa iz EU nema klasičnu crkvenu notu. Kada to kažem, mislim pre svega na floskule koje inače opterećuju izjave ili deklaracije kojima se crkva obraća svetu. Druga, jako bitna stvar, crkva se ne predstavlja kao idealni sistem, kao neka „država Božija“ na koju treba da se ugledaju zemaljske države, već se jasno konstatuju činjenice u kojima se Evropa danas nalazi i crkva sa njom, bez da se crkvena jerarhija podiže na nivo viši od „ostalog sveta“, a još manje da se sa neke visine dele lekcije građanima. To se vidi i po tome što, koliko god ovi izbori bili važni i koliko god i sama Sveta Stolica, kao najmoćnija hrišćanska institucija imala svojih interesa, glasačima i kandidatima se ne obraća sam papa, već biskupi koji deluju u okviru Veća Biskupskih konferencija EU.

Pre nego što je konstatovano stanje u kojem se EU nalazi, biskupi su jasno, nakon upućenog poziva, posebno svoje vernike podsetili na odgovornost koju imaju. Ta odgovornost nije samo politička, već, pre svega, crkvena, odgovornost pred Bogom i bližnjim, pred zajednicom. Zato biskupi konstatuju da izlazak na izbore nije samo pravo, niti samo dužnost, već i mogućnost da se doprinese izgradnji zajednice. Naglašeno je i da učestvujući u izborima, hrišćani direktno daju doprinos demokratskim procesima koji moraju biti i ostati ogledalo Evrope. Ističući da je Evropa krenula putem koji je mimo puta realnog života ljudi, biskupi su pozvali da se obnovi nada u Evropsku Uniju, koja nije neka daleka birokratska stvarnost, već stvarnost zajedničkog života različitih naroda, podsećajući na moto EU „jedinstvo u različitosti“.

Uloga crkve u ovom procesu naslanja se na 17. član Lisabonskog ugovora, gde se evropske institucije pozivaju na otvoren, transparentan i redovan dijalog sa crkvama i verskim zajednicama. U tom dijalogu od hrišćanskih crkva najdalje je otišla Katolička crkva, koja je kroz svoje socijalno učenje jasno definisala svoju političku filosofiju, čiji su osnovni principi poput slobode, solidarnosti i supsidijarnosti ujedno i osnovni principi EU. Deklaracija Veća Biskupskih konferencija EU, ali i plenarna sednica u Briselu održana od 13. do 15. marta, uz prisustvo predsednika Evropske komisije, Žan Klod Junkera, samo su još jedan pokazatelj da Sveta Stolica nastavlja da vodi aktivani dijalog sa državama i nadnacionalnim zajednicama, a, pre svega, sa svojim vernicima, koji su ujedno i građani, i na taj način vodi brigu o njima pozivajući ih i da preuzmu sudbinu u svoje ruke, da izađu i glasaju, da se bave politikom da se politika ne bi bavila njima. 

Ovim interesovanjem za izbore za Evropski parlament Katolička crkva je pokazala nekoliko bitnih stvari. Prva je, svakako, da kao crkva shvata gde joj je mesto u datom istorijskom trenutku i demokratskom poretku. Druga, da je dužna da uputi pastirsku reč svojim vernicima, a ne politički savet, poštujući na taj način njihovu slobodu. Treća, da podseti na odgovornost, koja je srž delovanja teologa, vernika, crkve uopšte, u javnoj sferi. Četvrta, da se i sama institucionalno interesuje za političke tokove, ne u smislu podrške određenim kandidatima i politikama, već svojom prisutnošću i učešćem (dovoljno je podsetiti da npr. Katolici u Evropi imaju dva Veća Biskupskih konferencija, jedno pri čitavoj Evropi i jedno pri Evropskoj Uniji). Peta, da ne osuđuje i ne „popuje“, već da budi nadu svojim vernicima da se i politički bore, jer kako stoji u Deklaraciji, „opšte dobro je veće od Evrope“, a borba za opšte dobro je odgovornost koju od nas traži sam Gospod. 

U ovim prelomnim vremenima za budućnost Evrope, bitan je glas crkve, ali ne bilo kakav, a ponajmanje populistički. Bitan je autentičan jevanđelski glas. Taj glas poziva na dijalog, odgovornost i rasuđivanje. Takav glas se ovog puta čuo od strane biskupa iz Evropske Unije i on nije samo doprinos obnavljanju Evrope, već i obnavljanju teologije, koja je princip odgovornosti potpuno izgubila iz vida. Ova Deklaracija, od desetak pasusa, može biti savršen uvod u ispravnu teologiju dijaloga crkve i sveta, teologije zasnovane na zajednici i ličnosti, koju pored toliko pominjanih slobode i ljubavi, čine još dva neizostavna elementa a to su odgovornost i rasuđivanje. Čini se da evropska teologija ima poseban zadatak da radi na društvenoj aktivnosti da, opet, ne bi morala da daje odgovor na pitanje kako govoriti o Bogu nakon jednog Aušvica ili neke slične katastrofe.