Natalija Rusecka, Raspeće
Od svih apostola, među kojima nije potrebno uvoditi neko poređenje ili rangiranje, najzanimljivija je ličnost apostola i jevanđeliste Jovana poznatog još kao sveti Jovan Bogoslov. Osim što je njegov stil pisanja Jevanđelja nesumnjivo najuzvišeniji po bogoslovskom izlaganju, i što je bio među najmlađim sledbenicima, upadljivo je da je za razliku od drugih apostola pokazivao veću doslednost prema liku i delu Isusa Hrista. Jedino je njemu Hristos otkrio Judino izdajstvo; jedini je on bio prisutan tokom procesuiranja Hrista pred sinedrionom, mada se pominje i Petar u čijem društvu je bio svedok mnogih Hristovih čuda; jedini on bio pod krstom prateći poslednje momente života Raspetoga; jedino je njemu povereno staranje o Bogorodici Mariji (u čemu treba sagledavati dublju predanost Isusa Hrista, jer umesto da po svim logičkim zakonima ovoga sveta misli na svoju agoniju, On se usmerava na Jovana i Mariju, ne misli na Sebe nego da oni jedno kraj drugog budu).
Ipak, danas ćemo se zadržati na jednoj netipičnoj sceni koja nam u svetlosti lika i dela Jovana Bogoslova može više dočarati našu poziciju koja za početak može da nas oslobodi od nekih eventualnih bogofobija.
Tajna Večera. Prva Liturgija. Hristos je Onaj Koji prinosi i Koji se prinosi. Doksologija je centralni momenat. Bog Sin proslavlja Boga Oca. Ne pominje ceo svet već samo one koji su se odazvali („Ja se za njih molim, ne molim se za svet, nego za one koje si mi dao, jer su tvoji“). Mističan momenat. Možda svesna aluzija na predstojeći Sud i odvajanje u kojoj ne vidimo zluradost ni prezir. Još zagonetnije mesto je da Hristos hleb i vino naziva Svojim Telom i Krvlju jer još ne beše ubijen i još se krv Njegova nije prolila. Ono što je buduće On čini prisutnim kao sadašnje. Hristos se ne pričešćuje Svojim Telom i Krvlju. On pričešćuje. Ulazimo u nestvorenu realnost bogosluženja zajedno sa apostolima.
Jovan Bogoslov sedi pored Hrista. Nema nelagodnog pritiska. Oseća se da je pored Ličnosti koja mu unosi toliki nivo poverenja da ne mora da brine o svom ponašanju. Nije izveštačen. Ne mora da brine o manirima kao što neki danas brinu kako će se ponašati pred ljudima koji ih premašuju titulom, zvanjem, položajem. Zapravo, njegova prirodnost leži u činjenici poniranja i samopredavanja u lik i delo Isusa Hrista. Tu je njegova baza. Nema čak ni famoznog strahopoštovanja. Nije fiksiran, ukrućen. Učestvuje. Svedoči. Bogosluži. Jedan pokret ga posebno otkriva kakav je iznutra. U pitanju je oslanjanje na Bogočoveka. Na Njegovo rame i grudi. U tom gestu vidimo svu veličanstvenost bezazlenosti. Pristupa Bogu kao dete roditelju. Poverenje je podešeno na maksimalu. Osećanja zauzimaju glavno mesto. Nije zaveden nekom „indoktrinacijom čuda“ kojih je bio svedok i saradnik već, prosijan Duhom Svetim, u totalnosti uronjen u Boga pored sebe imajući Ga najpre u samom sebi. „Beše naslonjen na naručje Isusovo“ (Jn 13, 23, 25). Ovde ne vidimo formalnost. Nema „uzimanja blagoslova“ i sličnih peripetija kakve zatičemo među nekim episkopima i kliricima danas a koje grče mogućnost odnosa. Neusiljenost se pokazuje toplom klimom u kojoj je prisutna odomaćenost pred Samim Bogočovekom. Stiče se utisak da je Hristos posebno voleo Jovana (Jn 19, 26; 13, 23) ali nije reč o tome da ga je izdvajao od ostalih, nego da se Jovan sam više isticao u tome ko će Boga voleti više. Ipak, centralni motiv cele slike nije u nekom „jovanovskom svojatanju Hrista“ samo za sebe, već Liturgija na kojoj učestvuju svi prisutni.
Ovaj postupak sv. Jovana treba da nas otkravi od nepotrebnih strahovanja. Suviše često se prva asocijacija pobožnosti svodi na nivo osećanja krivice, dok se Bog, direktno ili indirektno, percipira kao mogući Diktator ako se ne čini po Njegovoj volji. Oba pristupa su pogrešna. U Jovanovom ponašanju nema toga. On sebi daje toliko smelosti da ne stvara nikakav zazor, ni rastojanje od Boga. Možda nesvesno ali sigurno bezazleno naslanja svoje biće, svoje meso i krv, na jedinstveno Mesto Svetinje. Na Samoga Hrista. Ne vidimo nikakav ukor Božiji. Nema onoga: „Ne dotiči Me se!“ (Jov. 20, 15-17) . Mada Hristos ima regularno pravo da demonstrira Svoju Ličnost kao nesumnjiv Božanski autoritet, On se na to pravo ne poziva. Ne ograđuje Sebe zbog Svoje svetosti. Ne zabranjuje Sebe drugome zbog onoga što On Jeste. Dozvoljava Jovanu da priđe, da Ga dodirne, da se na Njega nasloni. Kao što drugim apostolima dozvoljava da se pričeste iako će Ga veoma brzo posle toga svi do jednoga napustiti.
U ovoj toplini dodira svako od nas treba da se zapita kakvu odnosnost sa Bogom neguje u sebi. Kakav nivo poverenja i neparalizovanosti pred Božijim Bićem. Koliko sveštenici dobro čine što preprečuju potencijalnim pričasnicima pristup Jedino Svetome. Koliko mi grešimo što nemamo jovanovsku smelost da se tako Bogu posvetimo nenaoružani brojnim predrasudama. Koliko mi polažemo svoje telo i biće oslanjanjem na sve što Bog nije. Jer, ni manje ni više – Crkva nam je data. I još više – da njenoj svetosti pristupamo smelo, u jovanovom maniru, kao što je pisano: „Pristupajmo smelo prestolu blagodati da primimo milost i nađemo blagodat…“ (Jev. 4, 15-16). A ovo je za Liturgiju rečeno.
Ako je Jovan mogao tako da čini, to nije bilo zato što je bio „izabran“, ili što ga je Hristos posebno voleo, već jer je on Boga voleo više. Nije ga Hristos izdvojio kao „posebnog“, „specijalnog“, nego se on sam istakao visinom samopredanosti Bogočoveku. Nama nije ništa manje dato. Možda bi se pre trebalo zabrinuti koliko su se bogofobične psihoze u nama nataložile da nemamo ovakvo vladanje pred Bogom i da umesto oslanjanja na Njega tražimo izgovore i pokrića na drugim nivoima stvarnosti. Jer, Božije naručije se nije povuklo. Još uvek nas čeka da se naslonimo na Njega…
