Наталија Русецка, Распеће
Од свих апостола, међу којима није потребно уводити неко поређење или рангирање, најзанимљивија је личност апостола и јеванђелисте Јована познатог још као свети Јован Богослов. Осим што је његов стил писања Јеванђеља несумњиво најузвишенији по богословском излагању, и што је био међу најмлађим следбеницима, упадљиво је да је за разлику од других апостола показивао већу доследност према лику и делу Исуса Христа. Једино је њему Христос открио Јудино издајство; једини је он био присутан током процесуирања Христа пред синедрионом, мада се помиње и Петар у чијем друштву је био сведок многих Христових чуда; једини он био под крстом пратећи последње моменте живота Распетога; једино је њему поверено старање о Богородици Марији (у чему треба сагледавати дубљу преданост Исуса Христа, јер уместо да по свим логичким законима овога света мисли на своју агонију, Он се усмерава на Јована и Марију, не мисли на Себе него да они једно крај другог буду).
Ипак, данас ћемо се задржати на једној нетипичној сцени која нам у светлости лика и дела Јована Богослова може више дочарати нашу позицију која за почетак може да нас ослободи од неких евентуалних богофобија.
Тајна Вечера. Прва Литургија. Христос је Онај Који приноси и Који се приноси. Доксологија је централни моменат. Бог Син прославља Бога Оца. Не помиње цео свет већ само оне који су се одазвали („Ја се за њих молим, не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји“). Мистичан моменат. Можда свесна алузија на предстојећи Суд и одвајање у којој не видимо злурадост ни презир. Још загонетније место је да Христос хлеб и вино назива Својим Телом и Крвљу јер још не беше убијен и још се крв Његова није пролила. Оно што је будуће Он чини присутним као садашње. Христос се не причешћује Својим Телом и Крвљу. Он причешћује. Улазимо у нестворену реалност богослужења заједно са апостолима.
Јован Богослов седи поред Христа. Нема нелагодног притиска. Осећа се да је поред Личности која му уноси толики ниво поверења да не мора да брине о свом понашању. Није извештачен. Не мора да брине о манирима као што неки данас брину како ће се понашати пред људима који их премашују титулом, звањем, положајем. Заправо, његова природност лежи у чињеници понирања и самопредавања у лик и дело Исуса Христа. Ту је његова база. Нема чак ни фамозног страхопоштовања. Није фиксиран, укрућен. Учествује. Сведочи. Богослужи. Један покрет га посебно открива какав је изнутра. У питању је ослањање на Богочовека. На Његово раме и груди. У том гесту видимо сву величанственост безазлености. Приступа Богу као дете родитељу. Поверење је подешено на максималу. Осећања заузимају главно место. Није заведен неком „индоктринацијом чуда“ којих је био сведок и сарадник већ, просијан Духом Светим, у тоталности уроњен у Бога поред себе имајући Га најпре у самом себи. „Беше наслоњен на наручје Исусово“ (Јн 13, 23, 25). Овде не видимо формалност. Нема „узимања благослова“ и сличних перипетија какве затичемо међу неким епископима и клирицима данас а које грче могућност односа. Неусиљеност се показује топлом климом у којој је присутна одомаћеност пред Самим Богочовеком. Стиче се утисак да је Христос посебно волео Јована (Јн 19, 26; 13, 23) али није реч о томе да га је издвајао од осталих, него да се Јован сам више истицао у томе ко ће Бога волети више. Ипак, централни мотив целе слике није у неком „јовановском својатању Христа“ само за себе, већ Литургија на којој учествују сви присутни.
Овај поступак св. Јована треба да нас открави од непотребних страховања. Сувише често се прва асоцијација побожности своди на ниво осећања кривице, док се Бог, директно или индиректно, перципира као могући Диктатор ако се не чини по Његовој вољи. Оба приступа су погрешна. У Јовановом понашању нема тога. Он себи даје толико смелости да не ствара никакав зазор, ни растојање од Бога. Можда несвесно али сигурно безазлено наслања своје биће, своје месо и крв, на јединствено Место Светиње. На Самога Христа. Не видимо никакав укор Божији. Нема онога: „Не дотичи Ме се!“ (Јов. 20, 15-17) . Мада Христос има регуларно право да демонстрира Своју Личност као несумњив Божански ауторитет, Он се на то право не позива. Не ограђује Себе због Своје светости. Не забрањује Себе другоме због онога што Он Јесте. Дозвољава Јовану да приђе, да Га додирне, да се на Њега наслони. Као што другим апостолима дозвољава да се причесте иако ће Га веома брзо после тога сви до једнога напустити.
У овој топлини додира свако од нас треба да се запита какву односност са Богом негује у себи. Какав ниво поверења и непарализованости пред Божијим Бићем. Колико свештеници добро чине што препречују потенцијалним причасницима приступ Једино Светоме. Колико ми грешимо што немамо јовановску смелост да се тако Богу посветимо ненаоружани бројним предрасудама. Колико ми полажемо своје тело и биће ослањањем на све што Бог није. Јер, ни мање ни више – Црква нам је дата. И још више – да њеној светости приступамо смело, у јовановом маниру, као што је писано: „Приступајмо смело престолу благодати да примимо милост и нађемо благодат…“ (Јев. 4, 15-16). А ово је за Литургију речено.
Ако је Јован могао тако да чини, то није било зато што је био „изабран“, или што га је Христос посебно волео, већ јер је он Бога волео више. Није га Христос издвојио као „посебног“, „специјалног“, него се он сам истакао висином самопреданости Богочовеку. Нама није ништа мање дато. Можда би се пре требало забринути колико су се богофобичне психозе у нама наталожиле да немамо овакво владање пред Богом и да уместо ослањања на Њега тражимо изговоре и покрића на другим нивоима стварности. Јер, Божије наручије се није повукло. Још увек нас чека да се наслонимо на Њега…
