O slobodi

Savremeni čovek ni u šta ne veruje i u sve sumnja – indiferentnom i besplodnom sumnjom; i stoga, sve čega se dotakne njegova sumnja gubi za njega svoju vrednost. Tako on sumnja i u slobodu; i usled toga je izneverava i lišava je se.

Ali, mi u slobodu ne sumnjamo i znamo, pouzdano i tačno, zašto nam je ona neophodna: bez nje nema puta ka dostojnom životu, ka duhu i ka Bogu.

Dok uživa slobodu, čovek malo razmišlja o njoj. On diše, živi i naslađuje se njome; on neposredno pliva u njenoj laganoj bujici. Sloboda je slična vazduhu: čovek diše vazduh, ne razmišljajući o njemu. Vazduh kao da se sam udiše i sam nas napušta, sve vreme se šireći i šireći. Mi ga se setimo obično samo onda kada ga nema dovoljno, kada postane težak ili smrdljiv – kada čovek počinje da se guši. Tada se setimo, ponekad sa užasom koji nas odjednom obuzme, da se bez vazduha ne može živeti, da smo na njega zaboravili i da ga nismo dovoljno cenili, da je on apsolutno neophodan, da nam preti smrtna opasnost…

Tako je i sa slobodom. Čovek bez nje ne može da živi; ona mu je, kao i vazduh, apsolutno neophodna… Zašto?

Zato što čovek može da voli samo slobodno. Jer, prava ljubav je iskrena i potpuna, ona ne može biti iznuđena i licemerna; ona se slobodno javlja i slobodno diše… ili se pak uopšte ne javlja i, u tom slučaju, se nema čime zameniti… Ko je voleo, taj to zna iz sopstvenog iskustva. I stoga se sa uverenošću može reći da čovek koji prezire i guši tuđu slobodu, ne zna šta je to ljubav: njegovo srce je okamenjeno i mrtvo.

Samo se slobodno može verovati i moliti se. Jer prava, živa vera uvek obuzima najdublje slojeve duše do kojih ne dopiru nikakve tuđe zapovesti i zabrane, gde čovek samostalno sazrcava, vidi, voli i veruje: gde je slobodan. Ukoliko, pak, toga nema, onda je njegova vera neiskrena i uopšte je i ne treba zvati verom. Molitva verujućeg slična je dubokom uzdahu, ili pojanju srca, ili svetom plamenu: ona uzdiše, peva i plamti sama, i nju je nemoguće propisati… Stoga treba priznati da čovek koji guši slobodu vere i molitve – bio on bezbožnik ili „religiozni“ fanatik – ne zna ni za molitvu, ni za veru; u njemu „nema Boga“, i od njega je uzaludno očekivati nešto dobro.

Slično ovome – čovek može jedino slobodno da misli i istražuje: zato što je pravo mišljenje samostalno i svako autentično naučno istraživanje samoinicijativno; ono ne trpi nametnuti autoritet i ne priznaje naredbe i zabrane. Nametnuti način mišljenja ubija mišljenje, tako da od njega ostaju samo prazne reči. „Slepo istraživanje“ je živa protivrečnost, naučna nemogućnost. Upravo stoga, misleći čovek priznaje drugima pravo na glupost i na zabludu: jer, on čuva slobodu kao neophodno i dragoceno stanište u koje će se zatim, jednom, useliti umna istina. Nasuprot tome, ko nameće ropski epigonski šablon, taj ne shvata prirodu misli; njemu su daleki i istina i um.

Da bi čovek doživeo očiglednost i stekao uverenje – neophodna mu je sloboda; samo slobodno uverenje ima duhovnu snagu i životnu težinu; samo ono zadire u poslednju dubinu ličnosti; samo ono formira čovekov karakter; samo ono može biti verno, čak do smrti… Onaj ko to ne razume, onaj ko smatra da je ljudima moguće nametati uverenja, taj nikada nije doživeo očiglednost i nije odmakao dalje od slepe opsednutosti.

Svako ljudsko stvaralaštvo zahteva slobodu: dobrovoljno samoulaganje, sazrcavajuću inicijativu, lični podsticaj, ljubav i nadahnuće. Stvaralaštvo nastaje iz unutarnje, nesputane, tajne pobude u kojoj učestvuje individualni instinkt i kojom upravlja lični duh. Ova lična inicijativa dragocena je u svim sferama kulture: u umetnosti i u privredi, u nauci i u politici, u vaspitanju i u svakoj životnoj borbi.

Svako ljudsko stvaralaštvo nastaje iz nevolja i stradanja i svaka kulturna tvorevina nije ništa drugo do prevladano i uobličeno stradanje. Da bi ovo prevladavanje bilo moguće, čovek mora sam da prihvati svoje stradanje, da sam traži izlaz, da sam sazrcava, da se moli, da pročišćuje i prosvetljava svoje srce. Niko to ne može da uradi umesto njega; pomoć spolja može doći samo u vidu saveta, a ne u vidu naredbe ili zabrane. Nema stvaralaštva bez slobode. Onaj ko to ne shvata, taj nikada ništa nije stvarao, niti je ikad osetio nadahnuće.

Čovek samo slobodno može da doživi akt savesti: da otvori svoje srce, da čuje apel savesti, da ga voljno prihvati i realizuje kroz postupak. Ovaj dragoceni akt ne može biti ni zabranjen ni naložen. On je, istovremeno, i duhovan i organski celovit, tajanstveno dubok i samoinicijativan. Narušiti njegovu slobodu, značilo bi pokušati lišiti čoveka savesti, a na to su spremni jedino ljudi bez savesti…

Ali, zar ljubav, vera i molitva, mišljenje i istraživanje, očiglednost i duhovni karakter, stvaralačko nadahnuće i akt savesti, nisu ono najvažnije u životu čoveka, zar nije u tome smisao njegovog ovozemaljskog života? Zar se time ne stvara kultura? Pa, naravno, upravo time!

Ali tada je život bez slobode – besmislen ili nemoguć. Tako to, u stvari, i jeste. Sve duhovno i veliko pojavljuje se u životu na tajanstven način samo iz sebe i samo kroz sebe; u bićima se tajanstveno pali plamen života, koji je u njih umetnuo Bog; on se slobodno rasplamsava, stremeći uvis, ka Bogu. Tako se razbuktava ljubav; tako se čovek moli; tako se stvara umetnost; tako se gradi nauka; tako se prevazilaze duhovne krize; tako jača duhovni karakter čoveka; tako se izvršavaju herojski postupci.

Ovo je neophodno shvatiti, u ovo je neophodno uveriti se jednom zauvek: naloženo mišljenje je lažno mišljenje; to je simulacija misli, neodgovorno praznoslovlje. Iznuđena ljubav nije ljubav. Nametnuta molitva, koja se izgovara bez učešća slobodnog srca, samo je žalostan privid molitve, licemerje kojim se nastoje obmanuti i Bog i ljudi. Čovek lišen slobode duhovno odumire; on samo ostvaruje naloženu mu banalnost: on vodi podvojen, bezvredan i neiskren život; on živi od obmana i samoobmana; i ceo život stoji na ivici izdajstva. Ili – u najboljem slučaju – njegov zdrav instinkt i njegov živi duh napuštaju sferu spoljašnjeg licemerja i povlače se u duhovnu dubinu, sazdajući sebi, tamo, katakombni život, gde on brine o svojim slobodnim pobudama i sledi glas slobodnog nadahnuća…

Tako stvari stoje u ljudskom životu uopšte; ne samo u duhovnoj kulturi, već i u privredi. Samo slobodan rad ne ponižava čoveka; baš zato je on produktivan i konstruktivan; samo neiznuđena, dobrovoljna, radosna prilježnost može biti smatrana instinktivno-zdravom i duhovno-verodostojnom. Prinuda ni u čemu ne može da zameni slobodni interes i stvaralaštvo. Svi slični pokušaji su besmisleni, ma gde se oni javljali i kakvim god ciljevima težili.

Ko to ne zna i ne shvata, jednom će se u to uveriti na svom sopstvenom, verovatno mučnom iskustvu; jer se svako odstupanje od zakona duha i prirode kažnjava stradanjem.

Dve velike opasnosti prete ljudskoj slobodi: kao prvo, potcenjivanje slobode koje vodi lakomislenom odricanju slobode; i, kao drugo, zloupotreba slobode, koja vodi razočaranju u slobodu i gubitku slobode.

Svakom čoveku i svakom narodu može se desiti da potcene zdravu i blagoslovenu slobodu ili, pak, da podlegnu preterivanju i neobuzdanosti i zloupotrebe je. U tom slučaju, oni će je izgubiti. U ovome još nema ničeg sramotnog; ali to jeste velika greška koja vodi nesreći, a može da dovede i do sramoćenja. Tad počinje dobrovoljno ili nedobrovoljno porobljavanje koje može dugo da potraje i da dovede do prave – lične ili svenarodne – tragedije: tada se mora proći surovi put stradanja, trpljenja, naukovanja i oslobađanja.

Onaj ko gubi slobodu usled toga što je lakomisleno potcenjuje, možda u početku neće ni primetiti svoj gubitak i svoj nedostatak; ali, ubrzo će početi poniženja i nevolje i on će morati da pati sve dotle dok ne postane svestan čega se, zapravo, lišio, i dok ponovo ne zažudi za slobodom. Međutim, vratiti izgubljenu slobodu nije nimalo lako: neophodno je boriti se za nju, treba shvatiti smisao dobijene životne lekcije, treba shvatiti neminovnost borbe i pripremiti se za nju. Izbavljenje će doći tek onda kada onaj ko je porobljen oseti da mu je sloboda dragocenija od života; kada shvati da slobodu treba ceniti kao vazduh, i da se ona ne sme zloupotrebljavati. U njemu će tada, pod pritiskom prinude, buknuti istinska žudnja za slobodom: instinktivna potreba i duhovna volja sjediniće se u toj borbi i u čoveku će sazreti sposobnost ne samo da se izbori za slobodu, već i da je učvrsti u dostojnim formama, radi pravilnog životnog ispunjavanja…

Sloboda se ne „daruje“ prosto odozgo: ona mora biti prihvaćena, uzeta i verodostojno realizovana odozdo. Darovana odozgo, ona može postati „uzaludan dar“: dole je potcenjuju, nepravilno tumače i zloupotrebljavaju. Čovek mora da shvati njenu prirodu, njenu pravnu formu, njene pravne granice, njenu uzajamnost i opštost, njen cilj i zadatak; i ne samo to – on mora da sazri da bi pravilno shvatio njene moralne i duhovne osnove. Ako toga nema, on će slobodu pretvoriti u samovolju, u „rat svih protiv sviju“ [Bellum omnia contra omnes] i u haos. I, tragedija gubitka slobode – počeće iz početka.

Sloboda je duhovni vazduh za čoveka; ali za neduhovnog čoveka ona može postati sablazan i opasnost. Kultura bez slobode je lažna kultura; ali nekulturan čovek slobodu obično shvata kao pravo na razuzdanost, ili kao poziv na samovolju. Narodi sporo sazrevaju za istinsku slobodu. Istorija čovečanstva slična je beskonačnom smenjivanju porobljavanja, stradanja, trpljenja i oslobađanja.

A mi, posmatrajući to tragično smenjivanje, ne sumnjamo u slobodu, pošto ispravno i tačno shvatamo njen duhovni smisao.

 

Izvor: Ivan A. Iljin, Pogled u daljinu: Knjiga promišljanja i nadanja, Stari Banovci: Bernar, 2010.
Prevod: Radoslav Božić