Марта и Марија разговарају са Христом пред Витанијом (©БЛАГО Фонд)
А кад путоваху он уђе у једно село, а нека жена по имену Марта прими га у своју кућу. И у ње бјеше сестра по имену Марија, која седе код Исусових ногу и слушаше његову беседу. А Марта се заузела да га што боље услужи, и приступивши рече му: Господе, зар ти не мариш што ме моја сестра остави саму да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне. А Исус одговарајући рече јој: Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много. А само једно је потребно. Али је Марија добри део изабрала, који јој се неће одузети. (Лк 10, 38–42)
Овај догађај се описује само у Лукином јеванђељу. Не знамо ко је све путовао са Исусом. Да ли свих седамдесет апостола, који су се управо вратили са своје успешне мисије (Лк 10, 17) или можда само дванаесторица најближих. Нису поближе одређени ни време („док су они тако путовали“) ни место („једно село“), али од јеванђелиста Јована сазнајемо да су ове две сестре, живеле у Витанији, отприлике три километра удаљеној од Јерусалима. Оне су вероватно сестре оног Лазара (мада се он овде уопште не помиње) кога је Исус из мртвих вратио поново у овај живот (Јн 11, 17–44), што је у хришћанској традицији познато као његово васкрсење, мада је то потпуно погрешно будући да је васкрсење нешто радикално друкчије. А Марија је можда она иста Марија која је помазала Исусове ноге скупоценим мирисним уљима и обрисала их својом косом (Јн 12, 13). Овде пажњу привлачи то што главна поента ове приче, изражена у Исусовој примедби на Мартино делатно служење и давање предности Марији која само седи и слуша, чини да се ова прича уопште не уклапа у општи тон Лукиног јеванђеља у којем Исус непрестано инсистира управо на делатној љубави према потребитима.
Као и обично, Исус овом посетом крши уобичајена друштвена правила: 1) посећује жену у њеној кући (очигледно је Марта, можда удовица, домаћица куће) и 2) дозвољава Марији да седи до његових ногу и учи од њега, што је било место резервисано за ученике, дакле за мушкарце. По ондашњим мерилима, ни на једно ни на друго се није гледало са одобравањем. И кад је Марта увела Исуса у кућу одмах је почела да спрема послужење, што је традиционално женска улога, док је Марија села код Исусових ногу и слушала његово учење, што је традиционално мушка улога. (Сетимо се апостола Павла: „Ја сам… одшколован [одгојен]… код ногу Гамалилових“, Дап 22, 3). Седење код Исусових ногу подразумевало је смирење и спремност да се прихвати оно што Исус подучава. Штавише, оно је подразумевало веру у то ко и шта Исус заиста јесте као и потпуно поверење у њега. С друге стране Марта је радила управо оно што би се од ње традиционално и очекивало, понудила је гостопримство и спремала је вечеру. Можда, по њеној процени, свечанију и захтевнију за госта какав је био Исус. У сваком случају она је вршила своју дужност. Из њеног угла, који је угао тадашњег друштва, Марија је занемарила своју дужност чиме је све пало на Мартина плећа. Било је природно да она због тога негодује. Можда је и она хтела да чује коју Исусову реч. Да јој је Марија мало помогла и да су поделиле посао, можда би и она научила понешто од Исуса. Овако све је пало на њу. Да не помињемо непријатност коју је могла осетити видевши Марију крај Исусових ногу где седи попут мушкарца (јеврејског ученика) који учи од свог учитеља (рабина). Тако ова ситуација изгледа на први поглед.
Но, на други поглед цела ствар се може посматрати и мало друкчије. Пре свега, Лука нам не даје ни најмању назнаку да је Марта заиста хтела да слуша шта Исус има да каже, али да због презаузетости није успевала, због чега је била огорчена на сестру. Јер, Марта је могла негодовати из два разлога: 1) или само није хтела да сама спрема вечеру, док за Исусову подуку није ни марила, или је 2) и она хтела да чује Исусову реч али није стизала од послова. Не знамо шта је од тога случај. На први поглед je ово друго. Али немамо ни најмањи доказ да није оно прво. Но, у оба случаја Мартина узнемиреност и ужурбаност очигледно није оставила места за најважнији аспект гостопримства – љубазну пажњу према госту. У ствари, кад мало боље погледамо, Марта је прекршила сва правила гостопримства: покушала је да обрука своју сестру пред гостом, а од госта је тражила да се умеша у породичну расправу, и то на њеној страни. И на крају, отишла је толико далеко да је оптужила Исуса да уопште не брине о њој („Зар тебе уопште није брига…“). Она се Исусу, иако га назива Господом, обраћа са прекором тражећи од њега да каже Марији да јој помогне („Реци јој да ми помогне“), тј. да изврши своју дужност коју патријархална традиција захтева од ње. Дужност која се подразумева. Мартина забринутост и заокупљеност спремањем спречила ју је да се заиста посвети Исусу на начин на који је он мислио да треба (поред тога што је подигла ограду и између себе и своје сестре и између себе и Исуса). Тако се поставивши она је пропустила једину ствар која је потребна за право гостопримство, а то је слушати свог госта, поклонити му сву своју пажњу. А колико пре кад је гост сам Исус. Јер њему више поштовања указујемо слушајући га, него претерано се бринући да га угостимо. То потврђује и он сам опомињући нас речима: „Трудите се не за јело које пролази, него за јело које остаје за вечни живот, а које ће вам дати Син Човечији, јер њега потврди Бог Отац“ (Јн 6, 27).
На њен захтев њему упућен Исус јој одговара: Марта, Марта… Двапут понављајући њено име (што је реторичка фигура conduplicatio) он као да је благо и саосећајно укорава. Такорећи с разумевајућом љубављу. Није њему мрска храна, али учеништво му је још драже. Зато јој и каже да је Марија одабрала бољи део (дословно и са алузијом на храну – одабрала је „бољу порцију“ = ἀγαθὴν μερίδα), а то је бити ученик Христов, хранећи се његовом речју. (Исус у ствари каже „добру“ а не „бољу“ порцију, зато што се у то време компаратив користио ретко; чешће се поређење изражавало позитивом који је играо улогу компаратива на основу контекста, као што је то овде случај – Марија је у односу на Марту изабрала не „добру“ него „бољу“ порцију.) Сетимо се да су се хришћани, пре него што су у Антиохији били названи хришћанима (вероватно погрдно), међусобно називали „ученицима“ (Дап 6, 1). Исус, дакле, не жели да каже да ће Мартина порција бити лоша, него да је Маријина (одабравши да буде ученица) засигурно боља. Јер, „не живи човек само од хлеба, него од свега [= од сваке речи] што излази из уста Господњих (Јахвеових)“ (Понз 8, 3). И док се ти Марта, наставља Исус, грозничаво бринеш око толико тога, у ствари „само једно је потребно.“ А то једно није једно јело (насупрот многим јелима које је Марта хтела да спреми), како су то тумачили они аскетици склонији оци цркве (попут св. Василија или св. Теофилакта, али и неких данашњих тумача – Марта непотребно спрема много јела, јер довољно је само једно). То једно није ни вера (како су држали Лутер, његов сарадник Меланхтон и многи други протестанти). Овде се боље од свега тога уклапа да се то једно схвати као брига за душу (насупрот телу). То је „жеља за мудрошћу“ и „за познањем небеског света“, како умесно каже св. Амброзије. Или најсажетије и најтачније – то је љубав према Богу. И тај се „бољи део“ неће одузети од ње, додаје Исус. Ово је драгоцено обећање, будући да нам се готово све може одузети, па чак и семе саме небеске Речи, уколико се покаже да је посејано на наше неплодно тле (Мт 13, 3–9).
Овом Исусовом поуком прича се нагло завршава. Не знамо шта је било после. Шта је урадила Марта, а шта Марија. Наравно, можемо се запитати, и то с правом, шта би било да је на те, на први поглед прекорне и чак неправедне, Исусове речи Марта скинула прегачу, угасила ватру и села и она код његових ногу да слуша поуку. Да му је рекла: Имаш право и држим те за реч. Шта се ја ту бакћем са толиком храном да те угостим кад ти велиш да је „само једно потребно“ – да седнем и слушам шта говориш. Па ево села сам и слушам. Колико би времена прошло док би тако говорећи и слушајући сви они огладнели и сетили се да ни Мартина „порција“ није за одбацивање? Штавише, Марта је и требало да тако уради. Тиме би не само послушала Исуса, него би од тог послушања и сама профитирала уживајући у духовној гозби, чиме би ствари дошле на своје место: прво би се сви нахранили речју Господњом, а онда би могли и нешто презалогајити. Тада би сигурно и Марија заврнула рукаве и радо помогла својој сестри, а можда би и сам Исус припомогао – као што је до тада распаљивао ватру њихове душе, могао би сада распалити ватру на којој ће сестре зготовити вечеру. А можда се све и завршило управо тако. Јер Исусово обраћање Марти смисленије је разумети не као прекор, него као позив. Да се Марта том позиву заиста и одазвала знамо на основу јеванђеља св. Јована где она једном потоњом приликом Исусу каже: „Господе, верујем да си ти Христос [Месија], Син Божији, који долази на свет“ (Јн 11, 27). И она је дакле прихватила Исусово благотворно присуство, слушање његових спасоносних речи и сазнање да је вредна не због онога што тако вредно чини, него због тога шта она јесте као дете Божије.
Дакле, прича о Марти и Марији нас не учи да је боље седети него радити. Ко би тада нахранио или обукао децу, укућане, просјаке или избеглице? Све оне који су потребити. И шта би наше цркве радиле без својих „Марти“ које својим несебичним трудом омогућавају црквама да буду тако уредне и гостољубиве заједнице? Јер сам Исус управо то тражи од нас, па неће бити да оваквим својим ставом према Марти он противречи самом себи. Јер у суштини Исус и није против Мартиног ангажовања око угошћавања (уосталом свуда је оно потребно, а у његовом окружењу на блиском Истоку оно је уздигнуто до свечане обавезе), него је он против њене грозничаве ужурбаности, забринутости, сметености и стреса који јој све то проузрокује. То је онај лошији део који треба избегавати. Ако је ово тумачење тачно, онда нас ова прича у ствари учи да треба да разабирамо, да пажљиво одређујемо приоритете, да увек трагамо за оним бољим или важнијим (first things first). Да нам прво и најважније буде небеско, а да ће потом и земаљско доћи на ред: „Иштите најпре Царство Божије и његову правду, а остало ће вам се све додати“ (Мт, 6, 33). Додуше, и ово се, као и све, може погрешно протумачити, као што су то протумачили монаси у средњем веку наводећи воду на своју воденицу: по њима, манастирски живот је онај „бољи део“ који је изабрала Марија, док је живот сељака који чувају стоку, обрађују поља и подижу децу онај мање вредан, делатни, Мартин. Но, кад бисмо ствар заиста заоштрили (као поменути монаси који нису разумели ову параболу) и запитали Исуса: Који пример да следимо, делатни (Мартин или доброг Самарићана) или контемплативни=сазерцатељски (Маријин), Исус би их засигурно разочарао рекавши – оба (а можда би чак онај делатни и више нагласио). И заиста, као што је раније збуњеном правнику рекао „Иди и чини [то и то]“, тако је сада Марти рекао „Седи и слушај“. Отуда је изгледа св. Амброзије у праву када тврди да „врлина нема један једини вид: у примеру Марте и Марије ужурбана посвећеност једне додаје се побожној пажњи према Речи Божијој [оне] друге.“ Врлина је, дакле, и пожртвовано делање и контемплативно промишљање. Не или–или, него и–и. Јер, у овој причи нису супротстављени практично деловање и сабрано медитирање (који и те како могу ићи заједно), него презаузетост свакодневним обавезама и слушање јеванђеља (који се изгледа готово никако не могу ускладити).
Исти апостол Лука нам приповеда да су се са сличном ситуацијом сусрели и Дванаесторица апостола када су хеленизирани Јевреји почели пребацивати домаћим Јеврејима у Јерусалиму да занемарују њихове удовице приликом раздељивања сакупљених добара (Дап 6, 1–6). Зато решише да није добро да они (апостоли) напусте предвођење молитве, проповедање и тумачење Писма како би праведније раздељивали сакупљене донације, него да за тај посао треба пронаћи одговарајуће људе и тако себе ослободити да могу вршити свој примарни задатак. Но, захтевали су да за тако одговоран посао не може бити изабран било ко, него само они који су на добром гласу и који су пуни мудрости и Светога Духа (Дап 6, 3). И тако изабраше седам ђакона или (по)служитеља који ће се бавити овим осетљивим послом чије ће добро (тј. праведно) вршење смањити тензије у заједници. Тако се ђаконска служба разлучила од апостолске. (Овде се нећемо бавити не тако ретким жалосним неразумевањем и извитоперивањем ове службе њеним претварањем у келнерску, код које се од ђакона захтева вешто баратање тањирима и шерпама, чашама и флашама, приликом послуживања око богатих епископских трпеза, а не испуњеност мудрошћу и Светим Духом приликом доношења правичних одлука. Апостоли су од ђакона тражили ово друго, епископи, међутим, инсистирају на оном првом.)
Дакле, и у Јеванђељу и у Делима апостолским Лука нас извештава практично о истој опасности – да брига за материјално, телесно (у којој по себи нема ничег лошег), испредњачи пред бригом за духовно или душевно. Човеку је обоје потребно, и Бог то добро зна јер је он сам човека створио телесним, али душа мора имати предност над телом. Јер ако предност дамо телу, на потребе душе можемо лако заборавити. Али ако предност дамо души, телесне потребе ће нас већ и саме подсетити на своје присуство. Дакле, ради се само о давању првенства духовном, о приоритету духовног, а не о занемаривању или одбацивању телесног. Духовно јесте важније, али је и нежније и крхкије. Зато на њега треба стално изнова обраћати пажњу. Телесно се намеће само од себе, силином природе. Отуда треба послушати Исуса који нас непрестано наговара да оном духовном дајемо првенство, да прво мислимо на Бога и божанско, па нас онда ни телесна добра неће заобићи. Јер ако првенство дајемо телесном, оно духовно лако можемо сасвим испустити из вида.
Ова Исусова поука можда никада није била актуелнија него данас. Јер данас живимо изузетно ужурбан, обавезама пренатрпан живот у коме се готово грозничаво трудимо да будемо што продуктивнији, мерећи своју вредност својом упосленошћу и резултатима свог рада. Многи од нас се радо идентификују са Мартом, грабећи послове који их развлаче на све стране, забринути како ће успети да их све посвршавају, притом бивајући расејани, деконцентрисани и одсутни из већег дела живота својих најближих и највољенијих. А што је најгоре – све то чине из племенитих разлога: да обезбеде своје породице, да пруже деци све оно што они сами нису имали, да буду од користи својим суседима или целом друштву и наравно да служе и Господу. Али ту се крије једна замка: ако (имитирајући апостола Павла) покушамо да свима будемо све, на крају највероватније нећемо бити никоме ништа.
Зато нас је Исус и упозорио да свом том ужурбаношћу, бригом, стрепњом и секирацијом нико од нас не може додати ни један једини сат свом животном веку или педаљ својој висини (Лк 12, 25). Штавише, он нас опомиње да „бриге овога света“ могу отежати и отврднути наша срца, тј. могу да нас учине неосетљивима на људску патњу, а исто тако и на оне најсуптилније а истовремено и најдрагоценије шапате којима нас Бог призива к себи (Лк 21, 34). Исус хоће да нас увери да нам брига, стрепња и стрес заиста не чине никакво добро, поготово што се на крају испоставља да много тога о чему смо бринули и није било толико важно, само да смо умели да погледамо мало ширу слику. Па ипак, по правилу тешко излазимо на крај са душевном узнемиреношћу и грозничавим поступањем. Уз то, све ове активности не остављају нам времена да у миру и тишини будемо у присуству Господњем и да чујемо његову благотворну реч. Ако тако наставимо врло је вероватно да ћемо завршити мрзовољни, узнемирени и фрустрирани и да ће на крају наше служење другима постати супротност од онога што смо хтели – биће лишено љубави и радости а испуњено нервозом и горчином. Јер покушати другима служити а истовремено не бити храњени Божијом речи, исто је што и очекивати да добар плод израсте из дрвета које је ишчупано из корена.
Видевши да поступамо погрешно Исус позива све нас који се за исувише ствари бринемо и секирамо, да застанемо и размислимо да ли су оне вредне тога и да отпочинемо од њих у његовом присуству, да саслушамо његове речи милости, истине и утехе које нам кажу да смо вољени не зато што се грозничаво трудимо да нешто постигнемо, него зато смо деца Божија која вером треба да буду обновљена и учвршћена. А ако учинимо све да наша душа буде плодно тле, онда слушање његове речи неће остати неделотворно него ће увек водити несебичном и племенитом делању. Овог пута једноставном, у којем нећемо никога оптуживати низашта. На крају, кад ствари рашчланимо, заиста се показује да је потребно само једно – пажња према нашем госту, Господу који свакодневно куца на наша врата, поготово кад схватимо да је тај наш гост уједно и наш домаћин са изобиљем дарова које је спремио за нас. Амин!
