Marta i Marija razgovaraju sa Hristom pred Vitanijom (©BLAGO Fond)
A kad putovahu on uđe u jedno selo, a neka žena po imenu Marta primi ga u svoju kuću. I u nje bješe sestra po imenu Marija, koja sede kod Isusovih nogu i slušaše njegovu besedu. A Marta se zauzela da ga što bolje usluži, i pristupivši reče mu: Gospode, zar ti ne mariš što me moja sestra ostavi samu da služim? Reci joj, dakle, da mi pomogne. A Isus odgovarajući reče joj: Marta, Marta, brineš se i uznemiravaš za mnogo. A samo jedno je potrebno. Ali je Marija dobri deo izabrala, koji joj se neće oduzeti. (Lk 10, 38–42)
Ovaj događaj se opisuje samo u Lukinom jevanđelju. Ne znamo ko je sve putovao sa Isusom. Da li svih sedamdeset apostola, koji su se upravo vratili sa svoje uspešne misije (Lk 10, 17) ili možda samo dvanaestorica najbližih. Nisu pobliže određeni ni vreme („dok su oni tako putovali“) ni mesto („jedno selo“), ali od jevanđelista Jovana saznajemo da su ove dve sestre, živele u Vitaniji, otprilike tri kilometra udaljenoj od Jerusalima. One su verovatno sestre onog Lazara (mada se on ovde uopšte ne pominje) koga je Isus iz mrtvih vratio ponovo u ovaj život (Jn 11, 17–44), što je u hrišćanskoj tradiciji poznato kao njegovo vaskrsenje, mada je to potpuno pogrešno budući da je vaskrsenje nešto radikalno drukčije. A Marija je možda ona ista Marija koja je pomazala Isusove noge skupocenim mirisnim uljima i obrisala ih svojom kosom (Jn 12, 13). Ovde pažnju privlači to što glavna poenta ove priče, izražena u Isusovoj primedbi na Martino delatno služenje i davanje prednosti Mariji koja samo sedi i sluša, čini da se ova priča uopšte ne uklapa u opšti ton Lukinog jevanđelja u kojem Isus neprestano insistira upravo na delatnoj ljubavi prema potrebitima.
Kao i obično, Isus ovom posetom krši uobičajena društvena pravila: 1) posećuje ženu u njenoj kući (očigledno je Marta, možda udovica, domaćica kuće) i 2) dozvoljava Mariji da sedi do njegovih nogu i uči od njega, što je bilo mesto rezervisano za učenike, dakle za muškarce. Po ondašnjim merilima, ni na jedno ni na drugo se nije gledalo sa odobravanjem. I kad je Marta uvela Isusa u kuću odmah je počela da sprema posluženje, što je tradicionalno ženska uloga, dok je Marija sela kod Isusovih nogu i slušala njegovo učenje, što je tradicionalno muška uloga. (Setimo se apostola Pavla: „Ja sam… odškolovan [odgojen]… kod nogu Gamalilovih“, Dap 22, 3). Sedenje kod Isusovih nogu podrazumevalo je smirenje i spremnost da se prihvati ono što Isus podučava. Štaviše, ono je podrazumevalo veru u to ko i šta Isus zaista jeste kao i potpuno poverenje u njega. S druge strane Marta je radila upravo ono što bi se od nje tradicionalno i očekivalo, ponudila je gostoprimstvo i spremala je večeru. Možda, po njenoj proceni, svečaniju i zahtevniju za gosta kakav je bio Isus. U svakom slučaju ona je vršila svoju dužnost. Iz njenog ugla, koji je ugao tadašnjeg društva, Marija je zanemarila svoju dužnost čime je sve palo na Martina pleća. Bilo je prirodno da ona zbog toga negoduje. Možda je i ona htela da čuje koju Isusovu reč. Da joj je Marija malo pomogla i da su podelile posao, možda bi i ona naučila ponešto od Isusa. Ovako sve je palo na nju. Da ne pominjemo neprijatnost koju je mogla osetiti videvši Mariju kraj Isusovih nogu gde sedi poput muškarca (jevrejskog učenika) koji uči od svog učitelja (rabina). Tako ova situacija izgleda na prvi pogled.
No, na drugi pogled cela stvar se može posmatrati i malo drukčije. Pre svega, Luka nam ne daje ni najmanju naznaku da je Marta zaista htela da sluša šta Isus ima da kaže, ali da zbog prezauzetosti nije uspevala, zbog čega je bila ogorčena na sestru. Jer, Marta je mogla negodovati iz dva razloga: 1) ili samo nije htela da sama sprema večeru, dok za Isusovu poduku nije ni marila, ili je 2) i ona htela da čuje Isusovu reč ali nije stizala od poslova. Ne znamo šta je od toga slučaj. Na prvi pogled je ovo drugo. Ali nemamo ni najmanji dokaz da nije ono prvo. No, u oba slučaja Martina uznemirenost i užurbanost očigledno nije ostavila mesta za najvažniji aspekt gostoprimstva – ljubaznu pažnju prema gostu. U stvari, kad malo bolje pogledamo, Marta je prekršila sva pravila gostoprimstva: pokušala je da obruka svoju sestru pred gostom, a od gosta je tražila da se umeša u porodičnu raspravu, i to na njenoj strani. I na kraju, otišla je toliko daleko da je optužila Isusa da uopšte ne brine o njoj („Zar tebe uopšte nije briga…“). Ona se Isusu, iako ga naziva Gospodom, obraća sa prekorom tražeći od njega da kaže Mariji da joj pomogne („Reci joj da mi pomogne“), tj. da izvrši svoju dužnost koju patrijarhalna tradicija zahteva od nje. Dužnost koja se podrazumeva. Martina zabrinutost i zaokupljenost spremanjem sprečila ju je da se zaista posveti Isusu na način na koji je on mislio da treba (pored toga što je podigla ogradu i između sebe i svoje sestre i između sebe i Isusa). Tako se postavivši ona je propustila jedinu stvar koja je potrebna za pravo gostoprimstvo, a to je slušati svog gosta, pokloniti mu svu svoju pažnju. A koliko pre kad je gost sam Isus. Jer njemu više poštovanja ukazujemo slušajući ga, nego preterano se brinući da ga ugostimo. To potvrđuje i on sam opominjući nas rečima: „Trudite se ne za jelo koje prolazi, nego za jelo koje ostaje za večni život, a koje će vam dati Sin Čovečiji, jer njega potvrdi Bog Otac“ (Jn 6, 27).
Na njen zahtev njemu upućen Isus joj odgovara: Marta, Marta… Dvaput ponavljajući njeno ime (što je retorička figura conduplicatio) on kao da je blago i saosećajno ukorava. Takoreći s razumevajućom ljubavlju. Nije njemu mrska hrana, ali učeništvo mu je još draže. Zato joj i kaže da je Marija odabrala bolji deo (doslovno i sa aluzijom na hranu – odabrala je „bolju porciju“ = ἀγαθὴν μερίδα), a to je biti učenik Hristov, hraneći se njegovom rečju. (Isus u stvari kaže „dobru“ a ne „bolju“ porciju, zato što se u to vreme komparativ koristio retko; češće se poređenje izražavalo pozitivom koji je igrao ulogu komparativa na osnovu konteksta, kao što je to ovde slučaj – Marija je u odnosu na Martu izabrala ne „dobru“ nego „bolju“ porciju.) Setimo se da su se hrišćani, pre nego što su u Antiohiji bili nazvani hrišćanima (verovatno pogrdno), međusobno nazivali „učenicima“ (Dap 6, 1). Isus, dakle, ne želi da kaže da će Martina porcija biti loša, nego da je Marijina (odabravši da bude učenica) zasigurno bolja. Jer, „ne živi čovek samo od hleba, nego od svega [= od svake reči] što izlazi iz usta Gospodnjih (Jahveovih)“ (Ponz 8, 3). I dok se ti Marta, nastavlja Isus, grozničavo brineš oko toliko toga, u stvari „samo jedno je potrebno.“ A to jedno nije jedno jelo (nasuprot mnogim jelima koje je Marta htela da spremi), kako su to tumačili oni asketici skloniji oci crkve (poput sv. Vasilija ili sv. Teofilakta, ali i nekih današnjih tumača – Marta nepotrebno sprema mnogo jela, jer dovoljno je samo jedno). To jedno nije ni vera (kako su držali Luter, njegov saradnik Melanhton i mnogi drugi protestanti). Ovde se bolje od svega toga uklapa da se to jedno shvati kao briga za dušu (nasuprot telu). To je „želja za mudrošću“ i „za poznanjem nebeskog sveta“, kako umesno kaže sv. Ambrozije. Ili najsažetije i najtačnije – to je ljubav prema Bogu. I taj se „bolji deo“ neće oduzeti od nje, dodaje Isus. Ovo je dragoceno obećanje, budući da nam se gotovo sve može oduzeti, pa čak i seme same nebeske Reči, ukoliko se pokaže da je posejano na naše neplodno tle (Mt 13, 3–9).
Ovom Isusovom poukom priča se naglo završava. Ne znamo šta je bilo posle. Šta je uradila Marta, a šta Marija. Naravno, možemo se zapitati, i to s pravom, šta bi bilo da je na te, na prvi pogled prekorne i čak nepravedne, Isusove reči Marta skinula pregaču, ugasila vatru i sela i ona kod njegovih nogu da sluša pouku. Da mu je rekla: Imaš pravo i držim te za reč. Šta se ja tu bakćem sa tolikom hranom da te ugostim kad ti veliš da je „samo jedno potrebno“ – da sednem i slušam šta govoriš. Pa evo sela sam i slušam. Koliko bi vremena prošlo dok bi tako govoreći i slušajući svi oni ogladneli i setili se da ni Martina „porcija“ nije za odbacivanje? Štaviše, Marta je i trebalo da tako uradi. Time bi ne samo poslušala Isusa, nego bi od tog poslušanja i sama profitirala uživajući u duhovnoj gozbi, čime bi stvari došle na svoje mesto: prvo bi se svi nahranili rečju Gospodnjom, a onda bi mogli i nešto prezalogajiti. Tada bi sigurno i Marija zavrnula rukave i rado pomogla svojoj sestri, a možda bi i sam Isus pripomogao – kao što je do tada raspaljivao vatru njihove duše, mogao bi sada raspaliti vatru na kojoj će sestre zgotoviti večeru. A možda se sve i završilo upravo tako. Jer Isusovo obraćanje Marti smislenije je razumeti ne kao prekor, nego kao poziv. Da se Marta tom pozivu zaista i odazvala znamo na osnovu jevanđelja sv. Jovana gde ona jednom potonjom prilikom Isusu kaže: „Gospode, verujem da si ti Hristos [Mesija], Sin Božiji, koji dolazi na svet“ (Jn 11, 27). I ona je dakle prihvatila Isusovo blagotvorno prisustvo, slušanje njegovih spasonosnih reči i saznanje da je vredna ne zbog onoga što tako vredno čini, nego zbog toga šta ona jeste kao dete Božije.
Dakle, priča o Marti i Mariji nas ne uči da je bolje sedeti nego raditi. Ko bi tada nahranio ili obukao decu, ukućane, prosjake ili izbeglice? Sve one koji su potrebiti. I šta bi naše crkve radile bez svojih „Marti“ koje svojim nesebičnim trudom omogućavaju crkvama da budu tako uredne i gostoljubive zajednice? Jer sam Isus upravo to traži od nas, pa neće biti da ovakvim svojim stavom prema Marti on protivreči samom sebi. Jer u suštini Isus i nije protiv Martinog angažovanja oko ugošćavanja (uostalom svuda je ono potrebno, a u njegovom okruženju na bliskom Istoku ono je uzdignuto do svečane obaveze), nego je on protiv njene grozničave užurbanosti, zabrinutosti, smetenosti i stresa koji joj sve to prouzrokuje. To je onaj lošiji deo koji treba izbegavati. Ako je ovo tumačenje tačno, onda nas ova priča u stvari uči da treba da razabiramo, da pažljivo određujemo prioritete, da uvek tragamo za onim boljim ili važnijim (first things first). Da nam prvo i najvažnije bude nebesko, a da će potom i zemaljsko doći na red: „Ištite najpre Carstvo Božije i njegovu pravdu, a ostalo će vam se sve dodati“ (Mt, 6, 33). Doduše, i ovo se, kao i sve, može pogrešno protumačiti, kao što su to protumačili monasi u srednjem veku navodeći vodu na svoju vodenicu: po njima, manastirski život je onaj „bolji deo“ koji je izabrala Marija, dok je život seljaka koji čuvaju stoku, obrađuju polja i podižu decu onaj manje vredan, delatni, Martin. No, kad bismo stvar zaista zaoštrili (kao pomenuti monasi koji nisu razumeli ovu parabolu) i zapitali Isusa: Koji primer da sledimo, delatni (Martin ili dobrog Samarićana) ili kontemplativni=sazercateljski (Marijin), Isus bi ih zasigurno razočarao rekavši – oba (a možda bi čak onaj delatni i više naglasio). I zaista, kao što je ranije zbunjenom pravniku rekao „Idi i čini [to i to]“, tako je sada Marti rekao „Sedi i slušaj“. Otuda je izgleda sv. Ambrozije u pravu kada tvrdi da „vrlina nema jedan jedini vid: u primeru Marte i Marije užurbana posvećenost jedne dodaje se pobožnoj pažnji prema Reči Božijoj [one] druge.“ Vrlina je, dakle, i požrtvovano delanje i kontemplativno promišljanje. Ne ili–ili, nego i–i. Jer, u ovoj priči nisu suprotstavljeni praktično delovanje i sabrano meditiranje (koji i te kako mogu ići zajedno), nego prezauzetost svakodnevnim obavezama i slušanje jevanđelja (koji se izgleda gotovo nikako ne mogu uskladiti).
Isti apostol Luka nam pripoveda da su se sa sličnom situacijom susreli i Dvanaestorica apostola kada su helenizirani Jevreji počeli prebacivati domaćim Jevrejima u Jerusalimu da zanemaruju njihove udovice prilikom razdeljivanja sakupljenih dobara (Dap 6, 1–6). Zato rešiše da nije dobro da oni (apostoli) napuste predvođenje molitve, propovedanje i tumačenje Pisma kako bi pravednije razdeljivali sakupljene donacije, nego da za taj posao treba pronaći odgovarajuće ljude i tako sebe osloboditi da mogu vršiti svoj primarni zadatak. No, zahtevali su da za tako odgovoran posao ne može biti izabran bilo ko, nego samo oni koji su na dobrom glasu i koji su puni mudrosti i Svetoga Duha (Dap 6, 3). I tako izabraše sedam đakona ili (po)služitelja koji će se baviti ovim osetljivim poslom čije će dobro (tj. pravedno) vršenje smanjiti tenzije u zajednici. Tako se đakonska služba razlučila od apostolske. (Ovde se nećemo baviti ne tako retkim žalosnim nerazumevanjem i izvitoperivanjem ove službe njenim pretvaranjem u kelnersku, kod koje se od đakona zahteva vešto baratanje tanjirima i šerpama, čašama i flašama, prilikom posluživanja oko bogatih episkopskih trpeza, a ne ispunjenost mudrošću i Svetim Duhom prilikom donošenja pravičnih odluka. Apostoli su od đakona tražili ovo drugo, episkopi, međutim, insistiraju na onom prvom.)
Dakle, i u Jevanđelju i u Delima apostolskim Luka nas izveštava praktično o istoj opasnosti – da briga za materijalno, telesno (u kojoj po sebi nema ničeg lošeg), isprednjači pred brigom za duhovno ili duševno. Čoveku je oboje potrebno, i Bog to dobro zna jer je on sam čoveka stvorio telesnim, ali duša mora imati prednost nad telom. Jer ako prednost damo telu, na potrebe duše možemo lako zaboraviti. Ali ako prednost damo duši, telesne potrebe će nas već i same podsetiti na svoje prisustvo. Dakle, radi se samo o davanju prvenstva duhovnom, o prioritetu duhovnog, a ne o zanemarivanju ili odbacivanju telesnog. Duhovno jeste važnije, ali je i nežnije i krhkije. Zato na njega treba stalno iznova obraćati pažnju. Telesno se nameće samo od sebe, silinom prirode. Otuda treba poslušati Isusa koji nas neprestano nagovara da onom duhovnom dajemo prvenstvo, da prvo mislimo na Boga i božansko, pa nas onda ni telesna dobra neće zaobići. Jer ako prvenstvo dajemo telesnom, ono duhovno lako možemo sasvim ispustiti iz vida.
Ova Isusova pouka možda nikada nije bila aktuelnija nego danas. Jer danas živimo izuzetno užurban, obavezama prenatrpan život u kome se gotovo grozničavo trudimo da budemo što produktivniji, mereći svoju vrednost svojom uposlenošću i rezultatima svog rada. Mnogi od nas se rado identifikuju sa Martom, grabeći poslove koji ih razvlače na sve strane, zabrinuti kako će uspeti da ih sve posvršavaju, pritom bivajući rasejani, dekoncentrisani i odsutni iz većeg dela života svojih najbližih i najvoljenijih. A što je najgore – sve to čine iz plemenitih razloga: da obezbede svoje porodice, da pruže deci sve ono što oni sami nisu imali, da budu od koristi svojim susedima ili celom društvu i naravno da služe i Gospodu. Ali tu se krije jedna zamka: ako (imitirajući apostola Pavla) pokušamo da svima budemo sve, na kraju najverovatnije nećemo biti nikome ništa.
Zato nas je Isus i upozorio da svom tom užurbanošću, brigom, strepnjom i sekiracijom niko od nas ne može dodati ni jedan jedini sat svom životnom veku ili pedalj svojoj visini (Lk 12, 25). Štaviše, on nas opominje da „brige ovoga sveta“ mogu otežati i otvrdnuti naša srca, tj. mogu da nas učine neosetljivima na ljudsku patnju, a isto tako i na one najsuptilnije a istovremeno i najdragocenije šapate kojima nas Bog priziva k sebi (Lk 21, 34). Isus hoće da nas uveri da nam briga, strepnja i stres zaista ne čine nikakvo dobro, pogotovo što se na kraju ispostavlja da mnogo toga o čemu smo brinuli i nije bilo toliko važno, samo da smo umeli da pogledamo malo širu sliku. Pa ipak, po pravilu teško izlazimo na kraj sa duševnom uznemirenošću i grozničavim postupanjem. Uz to, sve ove aktivnosti ne ostavljaju nam vremena da u miru i tišini budemo u prisustvu Gospodnjem i da čujemo njegovu blagotvornu reč. Ako tako nastavimo vrlo je verovatno da ćemo završiti mrzovoljni, uznemireni i frustrirani i da će na kraju naše služenje drugima postati suprotnost od onoga što smo hteli – biće lišeno ljubavi i radosti a ispunjeno nervozom i gorčinom. Jer pokušati drugima služiti a istovremeno ne biti hranjeni Božijom reči, isto je što i očekivati da dobar plod izraste iz drveta koje je iščupano iz korena.
Videvši da postupamo pogrešno Isus poziva sve nas koji se za isuviše stvari brinemo i sekiramo, da zastanemo i razmislimo da li su one vredne toga i da otpočinemo od njih u njegovom prisustvu, da saslušamo njegove reči milosti, istine i utehe koje nam kažu da smo voljeni ne zato što se grozničavo trudimo da nešto postignemo, nego zato smo deca Božija koja verom treba da budu obnovljena i učvršćena. A ako učinimo sve da naša duša bude plodno tle, onda slušanje njegove reči neće ostati nedelotvorno nego će uvek voditi nesebičnom i plemenitom delanju. Ovog puta jednostavnom, u kojem nećemo nikoga optuživati nizašta. Na kraju, kad stvari raščlanimo, zaista se pokazuje da je potrebno samo jedno – pažnja prema našem gostu, Gospodu koji svakodnevno kuca na naša vrata, pogotovo kad shvatimo da je taj naš gost ujedno i naš domaćin sa izobiljem darova koje je spremio za nas. Amin!
