Имамо једну занимљиву слику из Јеванђеља. Христос се моли за апостола Петра. Да његова вера не престане. „А ја се молих за тебе да вера твоја не престане; и ти, када се обратиш, утврди браћу своју.“ (Лк. 22, 32). Прејак колорит. Сценски набој. Плус, на другом месту се у Писму каже да Дух твори неизрециве молитвене уздахе (Рим. 8, 26). У оба случаја, видимо молитвено посредовање Свете Двојице (Отац као Трећи није занемарен јер од Њега креће свака иницијатива).
Пред нама је понајмање Бог равнодушности. На страну сада одвећ прастаре оптужбе о Божијој пасивности или Божијем ћутању. Христос каже на једном месту: „Отац мој до сада дела, и ја делам“ (Јн. 5, 17). Бог Делатник. Радник – Непрестаник. Молитвеник – Расадник. Сам Бог Тројични.
До сада се у теологији, нарочито у вишевековној аскетској традицији, али ништа мање у литургијском богословљу, ишло једносмерном улицом молитве која се креће из правца човека према Богу. Сетимо се само чувене Исусове молитве и пренаглашености око људског напора да се она устоличи. Лична молитва, као и саборна (премда св. Јован Златоусти овој другој даје већи примат и значај), поред теолошког инсистирања да је Бог у првом кадру, остаје ипак некако дисонантно искључива – строго антропоцентрична. Као да је човек мера молитве.
У више наврата читали смо и слушали да се Исус често повлачио у осаму на молитву. Да је разговарао насамо са Оцем. Ту не видимо манифестацију оних сабрања на које литургијско богословље ставља акценат као и уџебеници данашње догматике. Сигурно је да је за оце пустиње овај угао Исусовог повлачења резултирао појавом исихазма касније. Ипак, сабрања, сабирања, окупљања (еп. А. Јевтић сабрања на литургију преводи још и као скупштину) нису била непостојећа или мањевредна за Личност Исуса Христа. Видимо да Му долазак у синагогу међу друге вернике није био непознат. Али, видимо и да касније успоставља другачији начин еклисиологије који је углавном познат по Тајној Вечери (други аутори говоре да постоји велика могућност да је сваки обед са Христом био литургијског калибра а не само Тајна Вечера).
Међутим, у свим тим брзацима Исусовог трогодишњег деловања и кретања (за само три године своје мисије, „неуспешне каријере“, направио је револуцију која не престаје да одзвања вековима) , измиче нам преокрет перспективе да се Бог непрестано моли за нас. Погледајмо само мало боље, изблиза, акције и реакције Исуса Христа, па ћемо увидети да ниједно дело, реч, чудо, није изведено без претходне молитвене консултације са Оцем. Ипак, велики је знак питања, и постоје основани разлози за скепсу, да ли се уопште може прићи апофатизму оваквог молитвеног облика где се Отац, Син и Дух између Себе молитвено заокупљају у односу према творевини? И на који начин уопште изгледа Њихово Тројично заузимање за сваког човека понаособ, а тако и одржавање света у постојању? Ми уопште немамо увид у начин на који Бог врши неку интервенцију, било да се молимо из захвалности или из неке потребе. Плус што дефинитивно остаје ризик од застрањења да виси у ваздуху, јер човек може уображавати да га је његова вера или нека врлина подигла ка Богу. Није ли писано: „Јер Бог је онај који чиниу вама и да хоћете и да творите по Његовом благовољењу.“ (Фил.2, 13).
Ако се Христос моли да Петрова вера не престане, то значи да није све до Петра. До Петра сваког од нас. Да није акценат на људским напорима. Да лична молитва није једносмерна, нити да је она гарант ни дијалога са Богом, а камоли спасења. Молитва не може испровоцирати или условити Бога да се Он нужно одазове. Ако се Христос моли да Петрова вера не престане, коме се моли? Себи? Неће бити. Оцу. Отвара се широко поље молитве која гледа на дуже стазе, али не из смера човека већ из смера Богочовека. Можда Исусово молитвено заузимање не дејствује тренутно као у сусрету са девијацијама других људи, јер је познато да је Петар био веома колебљива личност, али га некако мистично устројава, припрема, за оно што ће тек бити када Петар ојача. Оставља се, дакле, простор за узрастање.
Шта Отац чини на молитвени призив Исуса Христа? Шаље Духа Светога. Извршитеља. Довршитеља. Оног који уобличава свако тело да поприми божанске обрисе Сина. Исус Га назива Утешитељем. Просветитељем. „Када дође Он, Дух истине, увешће вас у сву истину.“ (Јн. 16, 13). Већ у овим сагледавањима можемо да наслутимо Цркву као мистично Тело Христово ако је Син Првосвештеник који заједно служи са својим народом и који се поистовећује са службама свих присутних на Сабрању. Тако можемо разумети и помало провокативну мисао еп. А. Јевтића да је „сваки човек на литургији мали владика или епископ“. Било би лепо чути шта други епископи мисле о томе, јер верујем да се то многима не би допало.
Пред величином Божије молитве за свет, све молитве људи се чине некако бледим. Не смемо рећи нерелевантним, али је суштина да се са разлогом нагласи да није акценат толико на људским молитвама колико на људском уздању у Бога Живога. У том случају, ако је Бог Главни Заступник, Божија молитва може бити иста она реч која ствара свет и оживљава мртве. Јесте, Бог је дао велику силу и људским речима, и људским молитвама, али опет је Он та иницијална каписла да ли ће кроз неког свештеника или лаика деловати у срцу другог или не а не човек и његова молитва, према којој се, истини за вољу, може заузети погубно и магијски однос. Како? Да се пред Богом читају молитве као да се малом детету незаинтересовано читају приче, или, да се сам Бог перципира као нека „Фонтана Жеља“.
Дакле, Бог није статичан. Бог свештенослужи за свет. Увек се полази од човека као онога који служи Богу, али се нигде не помиње да и Бог служи човеку. Ако Бог на реч ствара свет, молитвом га одржава у постојању. Ако пак Дух не користи реч, јер му је уздах сам облик молитве, онда даје утеху и савет иако Му речи нису непознате. Заправо, ми не можемо ни наслутити шта уздах у случају Духа Светога заиста јесте и које импликације по цео свет има. И да ли се уопште сме упоредити са уздасима људским, у којима је често више неке агоније, а да се не упадне у својеврсни антропоморфизам? А тек вредност сваке речи, а нарочито молитвене? „А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју кажу људи дати одговор у дан Суда“. (Мт. 12, 36)
Христос свештенослужи видљиво јер је Бог постао Човек уобличавајући се и поистовећујући се са сваким човеком који Њега, Оца и Духа признаје и исповеда. Видљиво, на начин Цркве. Невидљиво, на боготројичан начин. Тројично постојање, због оваквог унутарбожанског дијалога заједничке молитве, подсећа на храм. Рецимо, св. Максим Исповедник је отишао тако далеко да је и самог човека поредио са храмом указујући на мистичне компоненте и компарације са устројством храма. Отац служи Сину и Духу; Дух Оцу и Сину; Син Оцу и Духу. Увек Друга Двојица Оном Трећем а да се не полази од тога ко је Први. Увек некако кружно, динамично, непрестано. Једна Личност је усмерена на Друге Две. И Друге Две на Ону Једну. Свака Личност је универзална само ако је у односу на Друге Две. А изнутра нико не може приступити „светињи над светињама“ осим првосвештеника Христа. Изнутра другог сведока осим Њега нема. Од људи и анђела – нико, ниједан.
Бог остварује Своје постојање у синергији са свим створеним, али је Он Сам независтан од свега створеног. Бог није еманципован, јер је Тројичан унутар Себе и јер није безличан у односу према свету. Од како је Бог постао Човек не смемо више говорити о радикалној трансцендентости када је Бог постао Човек неповратно иманентан нашој природи.
Христос се моли. Дух се моли. Отац се моли. Сигурно је да постоји неки вид, спекулативно речено, брзоумне и прећутане консултације, чије молитвено посредовање остварује, уобличава одређено дело. На који начин то бива, од свега што дише је сакривено. Промисао, икономија, брижност, план, постају конкретно отеловљење и посредовање Бога тамо где Он, а не човек, бира искорачење. Чак ни Литургија није гаранција да Бог пошто-пото мора деловати, јер, како рече св. Никола Кавасила, „Бог може и да не освешта принос због неваљалства свештеника и народа“. На реч Исус чини чуда. На реч Исус засађује семе Царства у срца људска. Ту почиње разгранавање. Узрастање. Уподобљавање (занимљиво је приметити да се ова реч не преводи само као усличњавање, него по речи еп. А. Јевтића, још и као истоветност са Богом, о чему су и други говорили указујући да човек у односу са Богом постаје на неки начин нестворен и беспочетан иако је створен и има тачку постојања). То је уобличавање. Стицање благодатне целовитости. Тако и овде, Бог Својом Тројичном молитвом чини да Петрова вера не малакше. Да му удахне снаге. Издахом Духа да му удахне снаге. Из таквог угла кажемо да можда није све ни до Петра сваког од нас. Не гледамо на дуже стазе, јер нас време и простор компресује. Лимитира. Заварава. Бог види наш сутрашњи пад који ми сада не видимо, али опет од нас не одустаје. Пример? Нису ли се сви апостоли прво причестили на Тајној Вечери а онда недуго затим после „прве литургије“ Га одбацили? А опет видимо, према мери покајања и накнадног стицања снаге, да је Исус у њиховом случају прескочио Своју меру Суда: “ Јер ко се постиди Мене и Мојих речи, постидећу се и Ја Њега пред Оцем Својим Који је на небесима.“ (Мт. 10, 33). Исус се није постидео оних који су се Њега постидели пред људима.
Бог се моли да наша вера не престане. То личи на неко изливање силе коју Бог свакако осећа налик сили која излази из Христа када га вера крвоточиве жене дотиче. Нема ту фокуса на сили људске молитве. Вера је претежнија макар и без молитве. Петра није одржала реч када је ходао по води. Вера му је била потребна. Бог се моли за човека. Бог се моли Богу на свакоме месту како сведоче Јеванђеља. Без Бога у нама, све су молитве само шупље речи. Не може лична молитва изазвати Бога или га истог трена фиксирати као присутног. А ако Њега у себи имамо (ево опет димензије Причешћа, а неко од светих рече да када пуноћа дође није пожељно више молити се), онда Он најбоље у нама зна за шта и за кога треба молити се. Заправо, Он Сам у нама моли се. А када молитва достигне врхунац јер је призвано већ присутно онда остаје у Њему живљење.
И шта ако су сва наша неименована и неопојмљена уздисања плод Духа када о томе не мислимо? Иако смо нагласили да постоји ризик да се уздах људски и уздах Духа неправедно поистовете. Не препознајемо ли неко Божије деловање тек накнадно када Он мистично испари пред нама? И како се тада осећамо? Уздах са једне стране представља израз бола, неке нелагодности, а опет, са друге стране, растерећења које сведочи неку смирену утеху иако пред нама можда неки проблем ни у наговештају није решен. Сада смо пред тим петровским ишчекивањем снаге да наша вера не престане у будућности која још није дошла.
Бог се моли? Незамисливо! А опет, пред многобројним молитвеницима, као да је Он Сам, игром ироније, управо највише занемарен премда се таксативно или рутински највише спомиње било у личним, било у саборним молитвама. Занимљиво је сведочанство једног свештеника који се исповедао свом духовнику да од уроњености у поредак литургије и мислећи на милион ствари које треба да се по поретку изврше, да није стизао ни да се помоли и да му је концентрација ужасна. Духовник се само насмејао рекавши му да му молитва није ни потребна, јер сада жртвује чак и своју концентрацију у циљу служења заједничке молитве.
Ипак, неке опомене остају на снази. Личне молитве нису безвредне али могу бити пренаглашене, антропоцентричне, које на Бога гледају само као на безличног и пасивног извршитеља одређене радње, док се о Божијој молитви, као показатељу Његовог мистичког наличја и присуства, не размишља уопште. Да сам Бог може бити парадоксално укинут као присутан иако се заједничко дело врши са Његовим призивањем. Зато је Исус могао изрећи тако оштре речи: „Неће сваки који ми говори: Господе! Господе; ући у царство небеско“ (Мат. 7, 21). А ова прозивка се не односи само на неке суморне и беживотне молитваре у њиховим забаченим собама, него може бити ништа мање опасније ако се односи на оне који конституишу Цркву сада и овде и који саборно призивају Име Господње на свакој Литургији.
