Imamo jednu zanimljivu sliku iz Jevanđelja. Hristos se moli za apostola Petra. Da njegova vera ne prestane. „A ja se molih za tebe da vera tvoja ne prestane; i ti, kada se obratiš, utvrdi braću svoju.“ (Lk. 22, 32). Prejak kolorit. Scenski naboj. Plus, na drugom mestu se u Pismu kaže da Duh tvori neizrecive molitvene uzdahe (Rim. 8, 26). U oba slučaja, vidimo molitveno posredovanje Svete Dvojice (Otac kao Treći nije zanemaren jer od Njega kreće svaka inicijativa).
Pred nama je ponajmanje Bog ravnodušnosti. Na stranu sada odveć prastare optužbe o Božijoj pasivnosti ili Božijem ćutanju. Hristos kaže na jednom mestu: „Otac moj do sada dela, i ja delam“ (Jn. 5, 17). Bog Delatnik. Radnik – Neprestanik. Molitvenik – Rasadnik. Sam Bog Trojični.
Do sada se u teologiji, naročito u viševekovnoj asketskoj tradiciji, ali ništa manje u liturgijskom bogoslovlju, išlo jednosmernom ulicom molitve koja se kreće iz pravca čoveka prema Bogu. Setimo se samo čuvene Isusove molitve i prenaglašenosti oko ljudskog napora da se ona ustoliči. Lična molitva, kao i saborna (premda sv. Jovan Zlatousti ovoj drugoj daje veći primat i značaj), pored teološkog insistiranja da je Bog u prvom kadru, ostaje ipak nekako disonantno isključiva – strogo antropocentrična. Kao da je čovek mera molitve.
U više navrata čitali smo i slušali da se Isus često povlačio u osamu na molitvu. Da je razgovarao nasamo sa Ocem. Tu ne vidimo manifestaciju onih sabranja na koje liturgijsko bogoslovlje stavlja akcenat kao i udžebenici današnje dogmatike. Sigurno je da je za oce pustinje ovaj ugao Isusovog povlačenja rezultirao pojavom isihazma kasnije. Ipak, sabranja, sabiranja, okupljanja (ep. A. Jevtić sabranja na liturgiju prevodi još i kao skupštinu) nisu bila nepostojeća ili manjevredna za Ličnost Isusa Hrista. Vidimo da Mu dolazak u sinagogu među druge vernike nije bio nepoznat. Ali, vidimo i da kasnije uspostavlja drugačiji način eklisiologije koji je uglavnom poznat po Tajnoj Večeri (drugi autori govore da postoji velika mogućnost da je svaki obed sa Hristom bio liturgijskog kalibra a ne samo Tajna Večera).
Međutim, u svim tim brzacima Isusovog trogodišnjeg delovanja i kretanja (za samo tri godine svoje misije, „neuspešne karijere“, napravio je revoluciju koja ne prestaje da odzvanja vekovima) , izmiče nam preokret perspektive da se Bog neprestano moli za nas. Pogledajmo samo malo bolje, izbliza, akcije i reakcije Isusa Hrista, pa ćemo uvideti da nijedno delo, reč, čudo, nije izvedeno bez prethodne molitvene konsultacije sa Ocem. Ipak, veliki je znak pitanja, i postoje osnovani razlozi za skepsu, da li se uopšte može prići apofatizmu ovakvog molitvenog oblika gde se Otac, Sin i Duh između Sebe molitveno zaokupljaju u odnosu prema tvorevini? I na koji način uopšte izgleda Njihovo Trojično zauzimanje za svakog čoveka ponaosob, a tako i održavanje sveta u postojanju? Mi uopšte nemamo uvid u način na koji Bog vrši neku intervenciju, bilo da se molimo iz zahvalnosti ili iz neke potrebe. Plus što definitivno ostaje rizik od zastranjenja da visi u vazduhu, jer čovek može uobražavati da ga je njegova vera ili neka vrlina podigla ka Bogu. Nije li pisano: „Jer Bog je onaj koji činiu vama i da hoćete i da tvorite po Njegovom blagovoljenju.“ (Fil.2, 13).
Ako se Hristos moli da Petrova vera ne prestane, to znači da nije sve do Petra. Do Petra svakog od nas. Da nije akcenat na ljudskim naporima. Da lična molitva nije jednosmerna, niti da je ona garant ni dijaloga sa Bogom, a kamoli spasenja. Molitva ne može isprovocirati ili usloviti Boga da se On nužno odazove. Ako se Hristos moli da Petrova vera ne prestane, kome se moli? Sebi? Neće biti. Ocu. Otvara se široko polje molitve koja gleda na duže staze, ali ne iz smera čoveka već iz smera Bogočoveka. Možda Isusovo molitveno zauzimanje ne dejstvuje trenutno kao u susretu sa devijacijama drugih ljudi, jer je poznato da je Petar bio veoma kolebljiva ličnost, ali ga nekako mistično ustrojava, priprema, za ono što će tek biti kada Petar ojača. Ostavlja se, dakle, prostor za uzrastanje.
Šta Otac čini na molitveni priziv Isusa Hrista? Šalje Duha Svetoga. Izvršitelja. Dovršitelja. Onog koji uobličava svako telo da poprimi božanske obrise Sina. Isus Ga naziva Utešiteljem. Prosvetiteljem. „Kada dođe On, Duh istine, uvešće vas u svu istinu.“ (Jn. 16, 13). Već u ovim sagledavanjima možemo da naslutimo Crkvu kao mistično Telo Hristovo ako je Sin Prvosveštenik koji zajedno služi sa svojim narodom i koji se poistovećuje sa službama svih prisutnih na Sabranju. Tako možemo razumeti i pomalo provokativnu misao ep. A. Jevtića da je „svaki čovek na liturgiji mali vladika ili episkop“. Bilo bi lepo čuti šta drugi episkopi misle o tome, jer verujem da se to mnogima ne bi dopalo.
Pred veličinom Božije molitve za svet, sve molitve ljudi se čine nekako bledim. Ne smemo reći nerelevantnim, ali je suština da se sa razlogom naglasi da nije akcenat toliko na ljudskim molitvama koliko na ljudskom uzdanju u Boga Živoga. U tom slučaju, ako je Bog Glavni Zastupnik, Božija molitva može biti ista ona reč koja stvara svet i oživljava mrtve. Jeste, Bog je dao veliku silu i ljudskim rečima, i ljudskim molitvama, ali opet je On ta inicijalna kapisla da li će kroz nekog sveštenika ili laika delovati u srcu drugog ili ne a ne čovek i njegova molitva, prema kojoj se, istini za volju, može zauzeti pogubno i magijski odnos. Kako? Da se pred Bogom čitaju molitve kao da se malom detetu nezainteresovano čitaju priče, ili, da se sam Bog percipira kao neka „Fontana Želja“.
Dakle, Bog nije statičan. Bog sveštenosluži za svet. Uvek se polazi od čoveka kao onoga koji služi Bogu, ali se nigde ne pominje da i Bog služi čoveku. Ako Bog na reč stvara svet, molitvom ga održava u postojanju. Ako pak Duh ne koristi reč, jer mu je uzdah sam oblik molitve, onda daje utehu i savet iako Mu reči nisu nepoznate. Zapravo, mi ne možemo ni naslutiti šta uzdah u slučaju Duha Svetoga zaista jeste i koje implikacije po ceo svet ima. I da li se uopšte sme uporediti sa uzdasima ljudskim, u kojima je često više neke agonije, a da se ne upadne u svojevrsni antropomorfizam? A tek vrednost svake reči, a naročito molitvene? „A ja vam kažem da će za svaku praznu reč koju kažu ljudi dati odgovor u dan Suda“. (Mt. 12, 36)
Hristos sveštenosluži vidljivo jer je Bog postao Čovek uobličavajući se i poistovećujući se sa svakim čovekom koji Njega, Oca i Duha priznaje i ispoveda. Vidljivo, na način Crkve. Nevidljivo, na bogotrojičan način. Trojično postojanje, zbog ovakvog unutarbožanskog dijaloga zajedničke molitve, podseća na hram. Recimo, sv. Maksim Ispovednik je otišao tako daleko da je i samog čoveka poredio sa hramom ukazujući na mistične komponente i komparacije sa ustrojstvom hrama. Otac služi Sinu i Duhu; Duh Ocu i Sinu; Sin Ocu i Duhu. Uvek Druga Dvojica Onom Trećem a da se ne polazi od toga ko je Prvi. Uvek nekako kružno, dinamično, neprestano. Jedna Ličnost je usmerena na Druge Dve. I Druge Dve na Onu Jednu. Svaka Ličnost je univerzalna samo ako je u odnosu na Druge Dve. A iznutra niko ne može pristupiti „svetinji nad svetinjama“ osim prvosveštenika Hrista. Iznutra drugog svedoka osim Njega nema. Od ljudi i anđela – niko, nijedan.
Bog ostvaruje Svoje postojanje u sinergiji sa svim stvorenim, ali je On Sam nezavistan od svega stvorenog. Bog nije emancipovan, jer je Trojičan unutar Sebe i jer nije bezličan u odnosu prema svetu. Od kako je Bog postao Čovek ne smemo više govoriti o radikalnoj transcendentosti kada je Bog postao Čovek nepovratno imanentan našoj prirodi.
Hristos se moli. Duh se moli. Otac se moli. Sigurno je da postoji neki vid, spekulativno rečeno, brzoumne i prećutane konsultacije, čije molitveno posredovanje ostvaruje, uobličava određeno delo. Na koji način to biva, od svega što diše je sakriveno. Promisao, ikonomija, brižnost, plan, postaju konkretno otelovljenje i posredovanje Boga tamo gde On, a ne čovek, bira iskoračenje. Čak ni Liturgija nije garancija da Bog pošto-poto mora delovati, jer, kako reče sv. Nikola Kavasila, „Bog može i da ne osvešta prinos zbog nevaljalstva sveštenika i naroda“. Na reč Isus čini čuda. Na reč Isus zasađuje seme Carstva u srca ljudska. Tu počinje razgranavanje. Uzrastanje. Upodobljavanje (zanimljivo je primetiti da se ova reč ne prevodi samo kao usličnjavanje, nego po reči ep. A. Jevtića, još i kao istovetnost sa Bogom, o čemu su i drugi govorili ukazujući da čovek u odnosu sa Bogom postaje na neki način nestvoren i bespočetan iako je stvoren i ima tačku postojanja). To je uobličavanje. Sticanje blagodatne celovitosti. Tako i ovde, Bog Svojom Trojičnom molitvom čini da Petrova vera ne malakše. Da mu udahne snage. Izdahom Duha da mu udahne snage. Iz takvog ugla kažemo da možda nije sve ni do Petra svakog od nas. Ne gledamo na duže staze, jer nas vreme i prostor kompresuje. Limitira. Zavarava. Bog vidi naš sutrašnji pad koji mi sada ne vidimo, ali opet od nas ne odustaje. Primer? Nisu li se svi apostoli prvo pričestili na Tajnoj Večeri a onda nedugo zatim posle „prve liturgije“ Ga odbacili? A opet vidimo, prema meri pokajanja i naknadnog sticanja snage, da je Isus u njihovom slučaju preskočio Svoju meru Suda: “ Jer ko se postidi Mene i Mojih reči, postideću se i Ja Njega pred Ocem Svojim Koji je na nebesima.“ (Mt. 10, 33). Isus se nije postideo onih koji su se Njega postideli pred ljudima.
Bog se moli da naša vera ne prestane. To liči na neko izlivanje sile koju Bog svakako oseća nalik sili koja izlazi iz Hrista kada ga vera krvotočive žene dotiče. Nema tu fokusa na sili ljudske molitve. Vera je pretežnija makar i bez molitve. Petra nije održala reč kada je hodao po vodi. Vera mu je bila potrebna. Bog se moli za čoveka. Bog se moli Bogu na svakome mestu kako svedoče Jevanđelja. Bez Boga u nama, sve su molitve samo šuplje reči. Ne može lična molitva izazvati Boga ili ga istog trena fiksirati kao prisutnog. A ako Njega u sebi imamo (evo opet dimenzije Pričešća, a neko od svetih reče da kada punoća dođe nije poželjno više moliti se), onda On najbolje u nama zna za šta i za koga treba moliti se. Zapravo, On Sam u nama moli se. A kada molitva dostigne vrhunac jer je prizvano već prisutno onda ostaje u Njemu življenje.
I šta ako su sva naša neimenovana i neopojmljena uzdisanja plod Duha kada o tome ne mislimo? Iako smo naglasili da postoji rizik da se uzdah ljudski i uzdah Duha nepravedno poistovete. Ne prepoznajemo li neko Božije delovanje tek naknadno kada On mistično ispari pred nama? I kako se tada osećamo? Uzdah sa jedne strane predstavlja izraz bola, neke nelagodnosti, a opet, sa druge strane, rasterećenja koje svedoči neku smirenu utehu iako pred nama možda neki problem ni u nagoveštaju nije rešen. Sada smo pred tim petrovskim iščekivanjem snage da naša vera ne prestane u budućnosti koja još nije došla.
Bog se moli? Nezamislivo! A opet, pred mnogobrojnim molitvenicima, kao da je On Sam, igrom ironije, upravo najviše zanemaren premda se taksativno ili rutinski najviše spominje bilo u ličnim, bilo u sabornim molitvama. Zanimljivo je svedočanstvo jednog sveštenika koji se ispovedao svom duhovniku da od uronjenosti u poredak liturgije i misleći na milion stvari koje treba da se po poretku izvrše, da nije stizao ni da se pomoli i da mu je koncentracija užasna. Duhovnik se samo nasmejao rekavši mu da mu molitva nije ni potrebna, jer sada žrtvuje čak i svoju koncentraciju u cilju služenja zajedničke molitve.
Ipak, neke opomene ostaju na snazi. Lične molitve nisu bezvredne ali mogu biti prenaglašene, antropocentrične, koje na Boga gledaju samo kao na bezličnog i pasivnog izvršitelja određene radnje, dok se o Božijoj molitvi, kao pokazatelju Njegovog mističkog naličja i prisustva, ne razmišlja uopšte. Da sam Bog može biti paradoksalno ukinut kao prisutan iako se zajedničko delo vrši sa Njegovim prizivanjem. Zato je Isus mogao izreći tako oštre reči: „Neće svaki koji mi govori: Gospode! Gospode; ući u carstvo nebesko“ (Mat. 7, 21). A ova prozivka se ne odnosi samo na neke sumorne i beživotne molitvare u njihovim zabačenim sobama, nego može biti ništa manje opasnije ako se odnosi na one koji konstituišu Crkvu sada i ovde i koji saborno prizivaju Ime Gospodnje na svakoj Liturgiji.
