Аутографи

(Не)ограничена Црква

Претпоставка је, или су већина особа које су слијепе или глуве у Србији по слободном опредјељењу – невјерујуће, или је заправо проблем у недостатку неопходне структуре која ће олакшати самостално учествовање у Цркви.

Живјети са инвалидитетом

У свакодневном животу се стално сусрећемо са људима који имају неки облик инвалидитета, углавном у пролазу, уколико случајно имамо прилику да размијенимо покоју ријеч, насмијемо се и наставимо даље. Колико смо се заправо пута запитали како то живе људи са инвалидитетом и које су то препреке на које свакодневно наилазе? Код многих се све промијенило једним догађајем, ствари које су се до тада радиле механички сада су постале главна препрека за нормално функционисање.

О свему овоме говоримо са нашим саговорницима Јеленом Костић и Николом Ђурђевићем. Јелена је специјални едукатор и рехабилитатор особа са тешкоћама у развоју, а Никола ради као рачуновођа у дому за одрасла инвалидна лица, поред тога је и кошаркашки тренер, оснивач клуба кошарке у колицима „Деспот“.

Од њих смо сазнали да се стање по питању омогућавања лакшег функционисања и кретања људи са инвалидитетом у посљедњих 20 година промијенило на боље. Али наглашавају да ово не значи да је стање повољно, напротив, и данас имамо велики број институција, архитектонских рјешења који не пружају неопходне услове ради бољег и несметаног кретања. „За оволико година успјели смо да прихватимо и интегришемо инвалидитет као нешто што свакако отежава кретање, али нисмо допустили да нас то апсолутно паралише у процесу развоја квалитета које посједујемо. Себе смо учинили активним чиниоцима друштва и нашли начин да помогнемо и другима који се налазе у сличној ситуацији“ – каже Никола. И додаје да у животу не обраћамо пажњу на поједине ствари све до оног момента када се нама десе.

Навикавање

Навикавање на такав, другачији начин живота није лако, особно ако се томе придода и друштво које није најбоље упућено на који начин треба да изађе у сусрет особама са инвалидитетом. Током њиховог школовања, мало тога је било прилагођено за несметано кретање, тако да је све ово утицало не само на њих, већ и на људе из њиховог окружења. Јелена се присјећа: „Мој отац је често морао да излази са посла како би могао да ме води и враћа из школе, јер није било могућности да то сама чиним.“ За њих, како кажу, изузетну подршку у њиховом прихватању инвалидитета имала је породица која је чинила немале напоре како би се носила са новом ситуацијом на најбољи могући начин.

Важно је поменути и одређени период у животу који свакако представља један изазов више у процесу прихватања/интегрисања неког облика инвалидитета. Прије свега је то период пубертета, који и по њиховим ријечима представља једну од озбиљнијих препрека за здраво функционисање особе са инвалидитетом. Из њиховог искуства највећи проблем који се јавља у овом периоду јесте депресија, схватање да сте управо због инвалидитета мање вриједни и мање важни у односу на друге људе.

Ово је јако важна тема будући да у Србији не постоје релевантни центри који би пружили психолошку подршку, не занемарујући и друге облике подршке, како би дошло до здравог прихватања инвалидитета. Такође, не постоји ни довољан број обука, радионица кроз које би се грађани боље упознали са разним облицима инвалидитета и на тај начин научили како да се опходе према сваком од њих јер различити облици инвалидитета захтијевају и различите приступе.

Ограничена интеграција

Кроз бављење овом темом потребно је скренути пажњу и на додатне аспекте који су важни у циљу подршке особама са неким обликом инвалидитета. На самом почетку треба се осврнути на један проблем о којем можда нисмо ни размишљали, а то је непостојање рампи за особе које су корисници колица у великом броју храмова. То је конкретан проблем који на самом старту представља отежавајућу околност чешћег похађања богослужења. И сами наши саговорници врло често морају да одлазе у неке друге храмове који су удаљенији од мјеста гдје живе, јер храм у њиховој близини нема рампу и друга помоћна средства која би им помогла да самостално учествују у богослужбеном животу.

Управо ово је важно да се нагласи. Јелена и Никола упозоравају да међу људима влада принцип „подразумијевања“, тј. да ће неко увијек бити присутан и моћи ће да помогне, па тако и не видимо потребу за постављањем поменуте рампе. Међутим, превиђа се то да таква помоћ, иако у потпуности вођена најдубљом жељом да помогнемо, у већини случајева на психичком нивоу, утиче негативно на онога коме се помаже. Као што смо раније поменули, код особа са инвалидитетом се јавља осјећај мање вриједности, потреба да увијек зависе од неког другог и тако долази до смањене способности самосталног кретања. Осјећање да вас неко сажаљева је такође у великој мјери присутно и тиме се гуши покрет да саме особе са инвалидитетом себе посматрају као једнаке у односу на друге и све то одмаже процесу навикавања на живот са инвалидитетом.

Када говоримо о особама које су слијепе/слабовиде и глуве/наглуве, јавља се још радикалнији рез у смислу активног похађања богослужења. У разговору са нашим саговорницима наметнуло се питање, колико смо заправо примјетили особа које су слијепе или глуве на Литургији. Чини нам се да је тај број веома низак. Дакле, или су већина особа које су слијепе или глуве у Србији по слободном опредјељењу – невјерујуће или је заправо проблем у недостатку неопходне структуре која ће олакшати самостално учествовање у Цркви. Главна препрека када говоримо о овом проблему јесте непостојање тактилних стаза за слијепе особе како би се могле слободније и сигурније кретати, као и екрана који би били постављени у храмовима на којем би глуве/наглуве особе могле у ствари да учествују у самом богослужењу.

Запитали смо се да ли на овај начин, ненамјерно и несвјесно, постављамо ограничење тим особама за активно учествовање у Литургији? Ово се најрадикалније примјећује када су у питању особе које су глуве и апсолутно су у немогућности да чују садржај богослужења. Присуство тумача знаковног језика представља још један озбиљан изазов у циљу прилагођавања заједнице потребама људи са различитим облицима инвалидитета.

Тема Црква и инвалидитет је јако важна и сами саговорници наглашавају и на личним примјерима свједоче о огромном значају који је Црква имала и има за њихов процес прихватања инвалидитета, за проналажење смисла и утјехе у тешким моментима са којима су се и они, а и читава породица, борили. Због свега овога мора да се повећа активност заједнице у циљу испуњавања неопходних услова за неометано живљење у Цркви особа са инвалидитетом.

Уколико све наведено погледамо кроз статистичке податке ове препреке и изазови дотичу 571.780 грађана Републике Србије или 8% (7.96) укупне популације према посљедњем попису броја становништва из 2011. године (Републички завод за статистику, 2011). Према извјештају Свјетске здравствене организације (WHO, 2020) данас постоји преко милијарду људи, или 15% укупне популације становништва, који живе са неким обликом инвалидитета. Веома поражавајући податак јесте да по мишљењу грађана међу најугроженијим групама које су прилично изложена дискриминацији спадају управо особе са инвалидитетом, чак 61% (Повереник за заштиту равноправности, 2019).

Дјеловање као мјера Цркве

Иако имамо потпунију и јаснију слику ове проблематике, најбитније је да схватимо да такво стање није коначно. Такође, Црква има могућност и потенцијал да уклони те препреке, а самим тим и ограничења која се појављују на свакодневном плану код особа са инвалидитетом.

Поред обезбјеђивања неопходних средстава за лакше функционисање, још једном наглашавамо да је у истој мјери важна и спремност да се што више научи о разним облицима инвалидитета, како бисмо сходно томе и много ефикасније могли да одговоримо на потребе људи у данашњем друштву. Ово су само неки од примјера на који начин би Црква могла да се прилагоди особама са инвалидитетом како би оне могле несметано и активно да учествују у животу Цркве као заједнице, а не да се невољно одлучују на ограничавање свог вјерског живота на неколико пута годишње и то уколико и тада постоје могућности.

Однос Цркве према инвалидитета је важна тема, и ми бисмо морали да поразмислимо о препрекама које стоје пред нама, да утичемо на већи степен свијести о потребама особа са инвалидитетом, који су по свему равноправни чиниоци нашег друштва и наше Цркве. Уосталом, која је разлика између нечијег ограничења хода, вида, слуха, говора и наше ограничености да разумијемо и чујемо оног д/Другог?

error: Content is protected !!