Преводи и преписи

Нема духовног програма

У наше време велика је помама за духовним програмима (spiritual programs). Ти духовни програми имају тенденцију да буду веома линеарни. Они приказују духовни живот као путовање са низом етапа. Свака етапа има своју методологију, мањкавости и могућности. Такав један програм често постане сам себи циљ. Он наше природно присуство противставља нама самима. Такав нас програм може удаљити и раздвојити од онога што је најинтимније наше. Прошлост се напушта као непоправљива док се садашњност користи као тачка ослонца за будућност која обећава светост, целовитост или савршенство. Када се време сведе на линеарно напредовање, у њему нема присутности. Мајстер Екхарт је радикално преправио свеукупну идеју духовних програма. Он је казао да духовно путовање не постоји. Иако је ово помало шокантно, заправо освежава. Уколико би било духовног пута, он би био дугачак свега неколико милиметара премда километрима дубок. Био би то преокрет унутар ритма твоје дубље природе и присуства. Мудрост је овде тако утешна. Не мораш ићи далеко изван себе да би ступио у истински разговор са својом душом и са тајнама духовног света. Вечно је код куће – унутар тебе. 

Вечно није негде друго, оно није удаљено. Нема ничега тако блиског попут вечности. Ово је забележено у дивној келтској изреци: „Tá Tír na nÓg ar chúl an tí, Tír álainn trína chéile“, односно: „Земља вечне младости је иза куће, прекрасна земља преиспуњена.“ Вечни и смртни свет нису паралелни, пре се прожимају. Диван израз на шкотском гелском језику fighte fuaighte „испреплетено“, исказује управо то. 

Иза фасаде наших нормалних живота вечна судбина уобличава наше дане и наше путеве. Пробуђени људски дух се враћа кући. Иронично пак наш осећај блискости често се бори против нашег повратка кући. Када смо са нечим упознати, губимо енергију, границу и узбуђење због тога. Хегел је рекао: „Das Bekannte überhaupt ist darum, weil es bekannt ist, nicht erkannt“, односно: „Уопштено, оно што нам је блиско, управо зато што је блиско, не познајемо“. Ово је моћна реченица. Иза фасаде блиског, чекају нас необичне ствари. То је истинито у вези са нашим домом, местом у коме живимо и, заиста, са онима са којима живимо. Пријатељства и односи пате од неизмерне обамрлости кроз механизам блискости. Ми сводимо оно непознато и тајанствено у једној личности и пределу на онај спољашњи, познати лик. Ипак познато/блиско често је фасада. Блискост нам омогућава да припитомимо, контролишемо и коначно заборавимо на тајну. Постижемо свој мир са површином лика и остајемо далеко од Другости и дубоке узнемирености коју она прекрива. Блискост је једaн од најсуптилнијих и најраспрострањенијих видова човековог отуђења.

У књизи разговора са П. А. Мендозом колумбијски писац Габријел Гарсија Маркес, упитан о својој тридесетогодишњој вези са супругом Мерцедес, казао је: „Толико је добро сада познајем да немам благу представу ко је она заиста“. За Маркеса, блискост је позивница за авантуру и тајну. Супротно томе, људи који су нам блиски постају понекад тако блиски да се изгубе у даљини која више не позива нити изненађује. Блискост може бити тиха смрт, нагодба која допушта да се рутина настави без икаквог новог изазова или старања. 

Ово се, такође, догађа са нашим искуством неког места. Сећам се своје прве вечери у Тибингену у Немачкој. Провешћу тамо више од четири године проучавајући Хегела, али те прве вечери Тибинген ми је био потпуно стран и непознат. Сећам се да сам размишљао: „Посматрај веома пажљиво Тибинген ове вечери јер га више никада нећеш видети на исти начин“. И ово је било тачно. Након недељу дана тамо проведених, упознао сам пут који води до учионица и семинара, кантине и библиотеке. Након што сам мапирао своје руте на овој непознатој територији, постао ми је познат и више га нисам видео самог по себи. 

Људи имају потешкоће да пробуде свој унутрашњи свет посебно када им њихови животи изгледају превише познато. Наилазе на потешкоће да открију нешто ново, интересантно или изазовно у својим укоченим животима. Па ипак, све што нам је неопходно за наше путовање већ нам је дато. Сходно томе, велика је непознаница унутар примрака нашег сопственог душевног света. Треба се више упознати са притајеном светлошћу наше душе. Први корак у буђењу твог унутрашњег живота и први корак ка дубини и обећавајућој усамљености јесте да о себи мало размишљаш као о странцу до највећих дубина. Одлука да себе сагледаш као потпуног странца, као некога ко је тек закорачио у твој живот, јесте ослобађајуће искуство. Ова медитација помаже разбијању обамрлог самозадовољства и фамилијарности. Почећеш постепено да осећаш тајну и чаролију сопства. Схватићеш да ниси беспомоћан власник живота који се окончава смрћу, већ пре привремени гост изобилно дарован благословима и могућностима које нити можеш да измислиш нити да завредиш. 

 

Извор: Одломак из књиге John O’Donohue, Anam Cara. A Book of Celtic Wisdom, Harper Perennial, 2004, 89-92. Више о књизи можете пронаћи на блогу који пише др Јулија Видовић, Сањаоница, на ФБ
Превод: Андријана Младеновић