o. Vjačeslav Rubski
Hristos vaskrse! Na današnjem bogosluženju još uvek jedni druge pozdravljamo usklicima „Hristos vaskrse!“, ali ovo je poslednje takvo bogosluženje za ovu godinu, zato što nam predstoji sreda odanja praznika Vaskrsenja Hristovog i hteo bih da kažem nešto o tome.
Kakav je to praznik, kakav je to dan – odanje praznika Vaskrsenja Hristovog? Zbog čega mi, hrišćani, u jednom trenutku odajemo, to jest, na neki način, „otkazujemo“ taj praznik, zašto u jednom trenutku želimo da to više ne bude tako važno, kao da Hristos više i nije vaskrsao? Istini za volju, praznik Vaskrsenja Hristovog odajemo tek kobajagi. Verujemo u Hristovo vaskrsenje, ali u jednom trenutku ipak više ne želimo da ga praznujemo. Zatim ćemo reći: evo, Gospod se vazneo, a Sveti Duh još nije došao. A onda, u periodu između Vaznesenja i Pedesetnice, kao što znate, ne prizivamo Svetoga Duha, kao da ga ni nema. Naravno, i to je kobajagi.
Ipak, i ono što se radi kobajagi ima duboke korene u stvarnosti. Kada se deca igraju raznih igara, za njih je to, kako je govorio Avgustin, zbilja, deca kroz reči i kroz igru proživljavaju ono što su sposobna da prožive. Isto tako i mi kroz praznik Vaskrsenja proživljavamo naše odbijanje Hrista od sebe. Mi ne želimo večno da praznujemo to što je on vaskrsao niti da se večno pozdravljamo sa „Hristos vaskrse!“; mi, naprotiv, želimo da se ponašamo kao da svega toga nema, da bismo kasnije sve to ponovo dobili – i eto nama radosti! Najpre Svetoga Duha kobajagi nema, zatim je kobajagi tu.
Osećate li šta je nama, u stvari, potrebno? Nama nije potreban Sveti Duh niti Bog, nama je potrebna sama činjenica njegovog zadobijanja kroz odsustvo. Drugim rečima, mi stvaramo jednu pozorišnu, dramaturšku shemu u kojoj neprestano gubimo Boga, bilo da se uznosi od nas, bilo da više ne vaskrsava. Posle Vaznesenja Hristos više neće biti baš toliko „vaskrsli“, a sada je još uvek baš „vaskrsli“. Još je dobri stari Džozef Kembel, dok je bio živ, govorio da mi i naš život doživljavamo kao dramaturgiju, kao neki junak sa hiljadu lica koji kreće na putovanje u daleku zemlju gde je moguće sve, gde ga čeka mnoštvo iskušenja, gde on pobeđuje glavno zlo i otud se vraća se umećem da radi nešto novo što nije umeo da radi pre. Opšta linija mita govori da je čoveku potrebna prepreka da bi je savladao, a ne da bi se našao sa suprotne strane ograde. On želi da preskoči ogradu, a ne da se nađe tamo gde će se naći kad ga preskoči. Zato će, kada preskoči ogradu, pomeriti tu istu ogradu tako da ona opet bude ispred njega.
Nastupio je Vaskrs, Hristos je vaskrsao i šta nam više treba? Međutim, ne, hajde da otkažemo Vaskrs, hajde da kažemo: sada je odanje praznika Vaskrsenja Hristovog! A posle se Hristos uznosi i nema ga, nestao. Šta bismo učinili da se nije uzneo? Mi bismo ga oterali i on bi se svejedno uzneo, ne bi imao kud. Jer, nama je potrebno da ga nema, pa posle da bude, pa posle opet da ga nema, pa opet da bude… Naša braća biolozi o tome kažu: vidite, stvar je u tome što ste vi stvoreni da se razmnožite, a kad se razmnožite vi više ne znate šta da radite, pa kad ne znate šta da radite vi izmišljate nove scenarije prema starim modelima – ponovo pokušavate da postavite sebi cilj i da se hrabro krećete ka njemu, savlađujući prepreke.
Ali, možda bismo ipak mogli sebi dozvoliti da živimo Vaskrs, da izađemo iz točka u kojem se hrčak oseća kao da trči? Hrčak nikud ne trči, ali oseća se kao da trči. Bogoslužbeni ciklus je poput tog točka u koji mi stavljamo sebe, pa Hristos čas vaskrsava, čas nestaje, čas se opet pojavljuje, čas se neko drugi rađa, mošti se prenose, prenose, prenose – svake godine se prenose zato što praznujemo prenos moštiju iz tačke A u tačku B – i život nam je tako bogat! Kao na jednom mimu gde hrčak svom sinu pokazuje točak u kavezu i kaže: „Jednoga dana sve će ovo biti tvoje!“ – ceo taj izuzetni krug bogosluženja…
Naravno, mi nismo spremni za život, u tome je cela tajna. Mi nismo spremni da živimo, mi smo spremni da se borimo za život, a to su, složićete se, različite stvari. Zato ćemo sada u sredu iz sve snage šutnuti praznik Vaskrsenja Hristovog, iako to od nas niko ne traži. U redu, Hristos se uzneo na nebo i zato praznujemo Vaznesenje. Ali, ko nam traži da otkažemo Vaskrs, da prestanemo da govorimo „Hristos vaskrse“, da bogosluženja više ne počinjemo vaskršnjim troparom – zbog čega sve to? Upravo zbog toga što nama ne treba ni Hristos, ni Bog, ni anđeli, ni đavoli – nama treba savlađivanje, dostizanje, itd.
Današnje jevanđelje (a ja danas nisam čitao jevanđelje koje je određeno tipikom, nego drugo [Jn 8, 31–42]) govori nam da, čak iako smo sinovi Božiji i sledbenici Božiji, mi smo oni za koje Hristos kaže: „Zar tražite da me ubijete?“ (Jn 8, 37). Odlomak počinje rečima: „Reče Isus Judejcima koji su poverovali u njega…“ (Jn 8, 31). Kaže im, dakle, da oni traže da ga ubiju. Ali, kako mogu oni koji veruju tražiti da ubiju onoga u koga veruju? Ipak, čini mi se da su nam ove reči sada jasnije. Naravno, ne baš da žele da ga ubiju, ali žele da ga odgurnu.
Živeći Vaskrs, složićemo se da smo već proživeli svoje, da smo, izuzev nekih, već učinili sve što je trebalo da učinimo, i zato uvek možemo da se radujemo Hristovom vaskrsenju. Kako je lepo Serafim Sarovski uspeo da se uzdigne na taj novi nivo! Za njega je uvek bio Vaskrs, on je izašao na svetlost dana, kao hrčak koji je iskočio iz kruga i rekao: „Sačekajte, ali ja ne želim da otkazujem praznik Vaskrsenja Hristovog!“ A drugi mu viču: „Kako ćeš onda da trčiš?“ A on kaže: „Pa, neću više trčati, konačno sam dotrčao“.
Neka dâ Bog da i nama – ako ne ove godine, onda sledeće – takvo raspoloženje: to je to, dotrčali smo, stigli smo, više nećemo težiti dalje, dalje, dalje… Hristos je vaskrsao, time je jevanđelska priča završena, možemo da živimo i da se radujemo i da uživamo u plodovima svoje pravednosti koju smo konačno postigli, nebitno u kojoj meri – svejedno više od toga nećemo postići, zar ne? A ako je tako, onda hajde da koristimo ono što imamo – i vaskrsenje, i meru pobožnosti koja će, ako je verovati vama, samo opadati, itd. To je istinska blagovest – da nigde više ne težimo, da samo čekamo sledeći dan jer će i sledeći dan biti radostan i opet će biti lepo vreme, i biće nešto dobro, ako ne kod nas, onda kod nekog drugog, a mi ćemo se i tome radovati. To je Hristovo vaskrsenje koje se ne može otkazati. Ostale upozoravam da u sredu predstoji odanje praznika Vaskrsenja Hristovog, a u četvrtak Vaznesenje Gospoda našega Isusa Hrista. Hristos vaskrse!
Izvor: Vяčeslav Rubskiй, Ne/otdanie Pashi, 9. 6. 2024.
Sa ruskog za Teologiju.net preveli: Ivan S. Nedić i Jelena V. Nedić
