U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
Na pragu Velikog posta svake godine čitamo jedno isto, gde Bog govori: „Ako vi praštate pregrešenja ljudima, onda i Bog vama prašta, ako ne praštate, ni Bog vama ne prašta“, a na kraju tog odlomka, ako malo dalje pročitamo, pojašnjava: „Svetiljka telu je oko. Ako je oko tvoje tamno, sve će biti tamno, a ako je oko svetlo, sve će biti svetlo“. Možeš da vidiš ovaj svet očima Boga koji se na tebe ljuti zbog toga što se ti ljutiš na drugog. Postoje ljudi koji žive u takvom svetu, njihov Bog se uvek ljuti. Zašto? Zato što se oni uvek na nekog ljute. Oni se ljute, a Bog ide za njima, kaže: „Ljutiš se na njega, ne praštaš mu? Znači, ni ja tebi neću praštati“. Mi Bogu možemo da kažemo: „Ali, on je prvi počeo!“ Kao u vrtiću… Bog nam to predlaže kao jednu mogućnost. I shvatamo da su praštanje i nepraštanje – na šta ja uvek skrećem pažnju – međusobno povezani. Ako kažemo da nešto treba oprostiti, mi rađamo svet u kojem postoji prekršaj, taj prekršaj rađa potrebu za našim snishođenjem i onda mi velikodušno praštamo. Ali, mi nismo beskonačni. Zato ćemo oprostiti sto četrdeset pet puta, ali ćemo sto četrdeset šesti put reći: „Ama, dokle više!“ I to će biti kraj naše igre praštanja. Pokušavamo da idemo za Bogom, a pretvaramo se u ogorčenog čoveka. I vidimo iz istorije Crkve da su oni koji su sebe nazivali sledbenicima Praštajućeg slali u pakao i anatemisali sve koji nisu mislili kao oni. Zašto im nisu oprostili? Zato što opraštanje nije moguće, to je pogrešan put. Ali, Bog nam daje i tu mogućnost. On kaže: „Svetiljka telu je oko“. Dakle, oko sija i, kao svetla na automobilu, vidi šta vidi. Ako je oko svetlo, sve je svetlo, a ako vam se svetlo pokvarilo, svuda je mračno drveće i mračni pešaci koji pretrčavaju mračni put.
Drugi pristup o kom govori Hristos glasi: „Kada postite, ne budite kao pravoslavni“ (samo što je u prevodu izmenjeno, da ne bi zvučalo tako oštro). Tamo piše: „Ne objavljujte na fejsbuku vašu crnu odeću, ne oblačite posebnu odeću“. Znate, mi popovi imamo posebne odežde da bi svi shvatili da postimo. A Hristos kaže: „Ne treba vam sve to, ne treba da izgledate pred ljudima kao oni koji poste“. Znate ono kada kaže: „Jer, pomračuju lica svoja…“, itd. Pa, onda, sve one ozbiljne fotografije, svi su tako ozbiljni, čitaju Kanon Andrije Kritskog, pa se slikaju, pa izbace na fejsbuk, a mi lajkujemo, lajkujemo, lajkujemo… Bravo! Bravo, baš kao što piše u Jevanđelju po Mateju! Međutim, Hristos ovde nije sasvim u pravu… Ljudima je to potrebno, veoma mnogi ljudi ne mogu ni da zamisle istinsko unutarnje delanje. Znate, kad riba grize mamac, onda se i plovak mrda. Mi želimo da to bude i iznutra i spolja, čini nam se da je tako harmoničnije: kad postimo nećemo se smejati, nećemo hodati u kupaćem kostimu. Izgledaćemo veoma skromno, obući ćemo nešto posebno za post… Ja, na primer, imam posebne odežde za post, imam čak i poseban krst, da bi svi shvatili da postim. I čini nam se da je to ispravnije. Mi kažemo: „Gospode, ne razumeš se ti u duhovni život“. Postoje ljudi za koje, jednostavno, nije moguće samo unutarnje delanje, ono: „Zatvori se u sobu, pomoli se Bogu koji je u tajnosti…“ Za nas uopšte ne postoji Bog koji je u tajnosti. Naš Bog je u crkvama koje se vide otprilike sa kilometra udaljenosti, mi pravimo velike crkve. Kakav je to Bog koji je u tajnosti? Bog koji je u tajnosti, to je nešto drugo. Ali, Hristos silazi među nas i, iako to ne piše u Jevanđelju, kaže nam: „Može i drugačije…“ A apostol Pavle kaže da „ko je slab jede povrće“, kao što smo maločas čitali. Dakle, ko nije slab jede meso, a ko je slab jede povrće. Ali, to je onako, šala. Mi postupamo suprotno, šta nas briga za apostola Pavla…
Mislim da je suština u oku. Sve rešava tvoj pogled. Kako budeš video post, tako će ti i izgledati, tako ćeš ga i proživeti i doživeti, takvu će ti korist doneti. Neko će imati koristi od toga što ne jede, i hvala Bogu. Nekome će koristiti to što ide u crnoj odeći, što čita Kanon i pretvara se da razume o čemu je reč… Neko će postupati tako, i hvala Bogu. On na to tako gleda, pa tako i doživljava. Drugi čovek će gledati drugačije i doživljavati drugačije, kao „slobodu u Hristu“ i slične liberalne priče…
Ja mislim da je Božije stanovište u tome da budemo iskreni u onome što činimo. Ako smo se zaista „ukaljali grehovima“, kao što se kaže, onda se i kajemo. Ako se nismo mnogo ukaljali, onda, onako – kajemo se, ali ne baš mnogo. Najvažnije je da to bude iskreno. Ako se napinjemo da iz sebe iscedimo pokajanje za čistu desetku, onda je to napinjanje suvišno, i to je ono čega se treba odreći u postu, ta neka prekomerna težnja da dostigneš nešto drugačije od onoga što zapravo jesi, to što pokušavaš da dostigneš zacrtanu liniju. Tada se čovek pretvara u nešto veštačko za samog sebe, otuđuje se od samog sebe. Čak i ako ide ka boljem, ako je za vreme posta prestao da pije, puši i psuje, sve je to pogrešno. Zbog čega? Zato što čovek stvara veštački objekat, alternativno „ja“, alter-ego, i počinje da veruje u njega, da veruje da je to zaista on. A istinski on stoji iza tog šablona i ubrzo ne uviđa da je stvorio ideju samog sebe i da se klanja toj ideji, a sam sebi ostaje nepoznat. Ima lošu ikonu sebe – kajem se, grešnik sam, pijem, pušim, psujem, i ima dobru ikonu – ne pijem, ne pušim, ne psujem, klanjam se Presvetoj Bogorodici i molim se arhanđelu Gavrilu. A gde si ti zaista? Nisi onakav kao u Kanonu Andrije Kritskog? Da, iskreno, nisam. Nisi ni svetac? Da, iskreno, nisam. Pa zašto onda skačeš, čas ovamo, čas onamo? Živi makar neko vreme autentično, to jest onakav kakav jesi, oslušni ono što jesi, i to će biti veliko otkrovenje.
Jer, Bog nas voli onakve kakvi jesmo, a ne onakve kakvi se trudimo da budemo. I to je, verovatno, nešto najveće i najlepše što nam Bog otkriva.
Izvor: Jutjub-kanal protojereja Vjačeslava Rubskog, 26.2.2023.
Prevod: Ivan S. Nedić i Jelena V. Nedić
