Frustrirarani san
„Započinjem moju odbranu rečima Imama Huseina, najvećeg mučenika naroda Bliskog istoka, kao marksist, tragao sam za društvenom pravdom, najpre, u učenjima islama i onda sam pronašao socijalizam… Počeću svoj govor sa islamom. U Iranu, istinski islam je oduvek bio uz oslobodilačke pokrete… Danas je, takođe, pravi islam odgovoran za naš narodno oslobodilački pokret. Postoje velike sličnosti između toga što tvrdi Marks, kako je u klasnom društvu bogatstvo akumulirano na jednoj strani, a siromaštvo, glad, i beda na drugoj, i da su oni koji proizvode bogatstvo podjarmljeni; i onoga što kaže imam Ali, da nijedna palata nije izgrađena bez bede mnogih hiljada. Zato Alija nazivam…socijalistom. Danas nam se sudi kao nekad Aliju… Ali spremni smo da položimo živote za obezvlaštene naše zemlje… Kao marksista ja pozdravljam takav islam, islam Alija, islam Huseina.“
Ove reči novinara i revolucionarnog pesnika Horšova Golsorkija, izgvorene na suđenju za navodno planiranu zaveru ubistva Šahovog sina, gde je osuđen na smrt zajedno sa saoptuženim rediteljem Keramatom Danešijanom, pa su obojica ubrzo i streljani (sami naređujući streljačkom vodu da otvori vatru), ilustruju tragičnu isprepletenost sekularne kulture, vere i leve politike u revolucionarnom Iranu.
Jorgan se mrda
Po broju aktivnih učesnika u odnosu na ukupan broj stanovnika, Iranska revolucija iz 1979. bila je najmasovnija revolucija u istoriji, a time, nesumnjivo, i demokratska, narodna revolucija. Uz to, ona, u početku, uopšte nije bila motivisana verskim razlozima: njen cilj je bilo uspostavljanje revolucionarne demokratske republike. U samoj stvarnosti, ova činjenica je pomračena brzim kidnapovanjem revolucije od strane rekcionarnih teokrata i kasnijom represijom nad nosiocima izvornog revolucionarnog procesa. A slika revolucije kao „islamske“ (u teokratskom smislu), podjednako je odgovarala i zapadnim imperijalistima i novouspostavljenoj režimskoj buržoaziji pod turbanima i čadorima. Pritom ipak ne treba podcenjivati ni „turbane“, jer u svemu tome, islam očigledno nije bio tek puki ukras. Već tokom početnih demonstracija 1975, Šahova režimska štampa je religioznie elemente omladinskog protesta prikazivala kao agitacionu mimikriju, iza koje se, u stvari, skrivaju marksisti: „Pritvoreni demonstranti su priznali da su širili pamflete inostranih terorista. Priznali su distribuciju islamsko-marksističke propagande… Uhapšenici su nosili versku odeću i infiltrirali se u klir samo kako bi ostvarili svoju anti nacionalnu i subverzivnu agendu… Kada su snage sigurnosti pokušale da uspostave red, oni su napali policiju kamenicama i motkama, uzvikujući komunističke slogane i noseći crvene zastave“. Dakle, režim je iranski „kler“ optužio za komunizam! I zaista, tamošnja situacija u pogledu uvezanog uticaja vere i marksizma, jeste bila poput one u Latinskoj Americi 1970-ih i 1980-ih. Pa su, među brojnim marksitičkim gerilskim grupama koje su vodile oružanu borbu protiv Šahovog režima od 1971. do 1975, ozbiljan uticaj imale su samo one sa verskim predznakom: islamski socijalsti, „Narodni mudžahedini Irana“, „Khalk“, uz još levlju frakciju „Fedaj“, i iz njih izdvojen dosledno marksistički „Pedžar.“ Sve ove grupe, uključujući i „Tudeh“ „Partiju masa“ koja je u početku zaista i služila kao okvir za revolucionarno organizovanje masa, sa jakim uporištem među radnicima, da bi se zatim pretvoria u dosadnu, dogmatsku marksističku stranku (a takva je ostala i pošto je nakon atentata na šaha oterana u ilegalu, pa i za vreme „mučeništva“ pod kasnim Homeinijem), nisu ništa konkretno uradile na pripremi same revolucije pa nisu ni dovele do nje, revoluciju je inicirao „odozdo“ neočekivani spoj kritičkih intelektualaca i radnika u štrajku (naročito iz tradicionalno leve naftne industrije), a religijski ton su joj dali verni seljaci. Šta više, tzv. „sovjeti radnika“ („Šore“) koji su tokom revolucionarnih previranja premrežili Iran, upravo su pod uticajem Tudeha pretvoreni u puke sindikate, čime je radništvo ostalo bez ikakve organizacione baze za preuzimanje (makar dela) vlasti u svoje ruke – da bi nakon „islamske“ kulturne (kontra) revolucije lako bili ugušeni i sami ovi sindikati.
Francuske sanjarije
„Živo se sećam tog hladnog kišnog petka“ – pisao je Fuko koji je boravio u Iranu tokom revolucije (radi revolucije) – „kada smo se posle napornog pentranja kroz Teheranske planine, moji drugovi i ja spustili u Geteov institut, gde je bila u toku, druga od destet noći u kojima se čitala poezija. Hiljade su sedele u ogromnoj bašti instituta pod pljuskom kiše, neki sa kišobranom a drugi (poput mene) bez bez njega. Prvi put sam video lica onih glavnih literarnih figura čija sam dela oduševljeno čitao i sa čijim sam se idejama prisno zbližio. Iako je bilo teško čuti reči u toj prenatrpanoj bašti, ja sam, kao i svi ostali prisutni, znao šta je bilo rečeno. Tiha gomila bila je glavni govornik.“
Događaj koji Fuko ovde opisuje jeste kulminacija pred-revolucionarnih nemira, kada su se u poslednjoj od deset uzasopnih noćnih čitanja poezije u bašti Geteovog instituta, kraj industrijskog univerziteta u Teheranu, „pesnici i ljubitelji poezije“ izlili na ulice Teherana i sukobili s policijom – što je bila prva varnica onog požara koji će buknuti sa tzv. „crnim petkom“, masakriranjem demonstranata od specijalnih snaga, i progutati ceo stari Iran.
Pošto se tih dana, govorilo i o mogućnosti nove tzv. „Islamske vlasti“, Fuko je upitao ondašnjeg velikog ajatolha Irana, Šariatmdarija, koji nije prihvatao teokratiju, pa je pod Homeinijem bio u kućnom pritvoru do smrti, šta bi to značilo? Ajatolah mu je odgovorio: „mi čekamo povratak Imama, što ne znači da odustajemo od vladavine dobra…to je ono što i vi hrišćani pokušavate… niko ne bi trebalo da bude lišen plodova svog rada, ono što mora pripadati svima neće biti prisvajano ni od koga. Slobode će biti poštovane u meri u kojoj ne povređuju druge, manjine će biti poštovane… između muškaraca i žena neće biti nejednakosti u pravima, samo različitost s obzirom na prirodne razlike. Političke odluke mora donositi većina… i svaka osoba, kako je odredio Kuran, mora imati mogućnost da vlast pozove na odgovornost“. Ovaj „laicistički“ odgovor je bio sasvim suprotan Homeinijevom nacrtu o budućoj vlasti islamskih pravnika, ali za Fukoa je to bilo sumnjivo, ne zato što je bilo nejasno, nego jer je bilo previše jasno: „Pa, ovo su osnovne formule demokratije, svejedno da li buržoaske ili revolucionarne!“, uzvratio je i nastavio: „od XVIII veka mi ne prestajemo da ih ponavljamo, I znate gde su nas dovele.“ Usledio je brzi odgovor ajatolahovih ljudi: „ako je hrićanski, industrijalizovani zapad izgubio njihovo značenje, islam će znati kako da sačuva njihovu vrednost i efikasnost“.
Prelazak u moru
Ipak, stvari se nisu odvijale niti efikasno niti u pravcu čuvanja takvih vrednosti, a za to je kriv i oportunistički populizam opozicije. Iako su leve i demokratske snage imale većinu, i to ne samo u sekularnom već i u religioznom taboru, najmilitantnija islamistička frakcija je uspela da monopoliše svu vlast, pa je nakon što je srušen šah oborena i revolucionarna demokratska prelazna vlada, a proces demokratizacije je pretvoren u proces teokratizacije. Kako i zašto? Opozicija je smatrala da je Homeinijevo ime samo pecaljka za masovne mitinge koje će biti zaboravljeno čim diktatura bude srušena i otpočne demokratski proces. Međutim, posle Šahove tzv. „bele revolucije“ građansko – agrarne reforme koja je, pod parolom antiklerikalne borbe za moderno pro-zapadno društvo, siromašne seljake lišila zemlje a radnike posla – biti „vernik“ bilo je isto što i pripadati klasi poniženih. Isticati, u takvoj društvenoj klimi, u prvi plan čoveka koji je i završio u egzilu upravo kao ultra-islamistički, strogi, crni, oponent takve sekularističke „bele (a la Ataturk) revolucije“, značilo je skidati se sa lakše droge težom, u nadi da je težu ipak lakše ostaviti.
Međutim, ime koje je izvorno isnspirisalo „islamsku revoluciju“ nije toliko bilo Homeinijevo, koliko ime Alija Šariatija, najuticajnijeg Iranskog intelektualca XX veka, islamskog naučnika i socijologa, disidenta još od studentskih dana u kojima se zbližio sa omladinom iz deprivilegovanih slojeva društva. Premda je tokom 1950-ih hapšen i zatvaran, Ali je u praksi, ostao borac za pravdu siromašnih, a u teoriji je kombinovao islamske reformiste (Saida Džamala i Muhameda Ikbala, itd) sa Francom Fanonom. Nakon što je uspeo da se izvuče iz zemlje i ode na doktorske studije na Sorbonu, povezao se sa vođama alžirske revolucije i stupio u kontakt sa različitim frakcijama hrišćanske levice, i kako sažima Fuko, „sa čitavim tokom ne-marksističkog socijalizma“. Da bi po povratku u Iran, bio supendovan sa univerziteta, pa je svoja predavanja o pravom smislu šiitizma „koji se ne može videti u institucijama stvorenim u XVII veku, već u ranim besedama o društvenoj pravdi i jednakosti, prvog imama“, držao u privatnim prostorijama prenatrpanim različitom publikom, od intelektualaca do pijačnih trgovaca. Naravno, ubzo je opet uhapšen, pa je nakon godinu dana provedenih u samici, oslobođen; da bi zatim naprasno umro pod tzv. „nerazjašnjenim oklnostima.“ Šariatijevom imenu se, posle njegove „mučeničke“ smrti 1977, klicalo na trgovima, tokom čitavog revolucionarnog procesa, ali ovog radikalnog demokratu, čoveka koji je smatran „umom iranske revolucije“, zahvaljujući gluposti opozicije (uz malu pomoć imperijalističkih službi), zamenio je ideolog miltantnog islamizma (bez da diskontinuitet uopšte bude uočen) koji je laičku demokratiju smatrao „prostitucijom“, dok je teokratiju smatrao demokratskom, pošto: „narod voli da ga klir vodi.“ Leve i demokratske snage držale su Homeiniju „lopovske“ da se popne na vlast, a njegov režim ih je onda tokom „kulturne revolucije“ (1980–1983) najpre počistio iz javnih institucija, da bi neposredno po završetku rata sa Irakom 1988. zemlja bila u krivi očišćena od „svih apostata“ levičara čija su tela pobacana u tzv. „zemlju nevernika“ (kafarestan) i „zemlju prokletih“ (lanatabad). Jedinstvena šansa je propuštena.
Izgubljeni u tuđem snu
Čitava moderna istorija Irana jeste sukcesivno propuštanje šansi, uglavnom zbog delovanja konkurentskih imperijalističkih sila Britanije i Rusije, u njihovom međusobnom nadmetanju za lokalnu nadmoć i punu kontrolu Kaspijskog mora i Persijskog zaliva – „svakog trena iz mora tiranije izbiju na vrh talasi pečalni“ – stihovi su persijske revolucionarne pesme iz 1906. Baš ta „Persijska Ustavna Revolucija“ iz 1906, praktično je otvorila revolucionarnu sezonu XX veka. Tada su, nakon što se 12.000 revolucionara ulogrilo na imanju britanske ambasade, raspisani izbori, izabrana ustavotvorna skupština i proglašen je ustav. Ali plemstvo se ubrzo konsolidovalo i uz pomoć Rusije i Britanije, pokrenulo kontra-revoluciju čiji je vrhunac bilo granatiranje Iranskog parlamenta od strane ruske armije 1908. Mirza Kučuk Kan je 1914. opet pokrenuo novi ustanak protiv kolaboracionističke buržoazije za uspostavljanje demokratske republike, pa je tako 1920. uz sovjetsku pomoć uspostavljena „Persijska socijalistička sovjetska republika“. Sasvim očekivano, uplašeni utvarom socijalističkog Irana, britanci su ubrzo organizovali puč uz pomoć vođe persijske kozačke brigade Raze Pahlavija, koji se, kad je Instaliran na vlast, nakon nešto malo republikanskih premišljanja, na kraju krunisao kao novi šah. Sličan balski ples kompradorske i narodne buržoazije, i raznih frakcija levice, na muziku udruženog orkestra imperijalnih sila (u kom su se Rusima i Britancima, uskoro pridružili i amerikanci) gde je muzika decenijama ostala ista a dirigent se povremeno rotirao, imao je svoj krešendo u „operaciji Ajaks“ 1953 tokom koje je izvršen (Američko –Britanski) puč protiv demokratski izabrane vlade Muhameda Mosadeka (nacionalno orjentisanog, socijal demokratskog premijera koji je nacionalizovao naftnu industriju). Nakon puča Šahova diktatura pod zaštitom SAD-a postaje čista tiranija. Vrhunac komedije bila je Šahova tvrdnja kako će Iran biti jednopartijska država pod vlašću novosnovane „Stranke Obnove“, a da su svi koji oklevaju da podrže jednopartijski sistem sigurno „tajni komunisti“, „izdajnici“ koji treba da napuste zemlju i odu u SSSR! To što je po Šahu tadašnji Sovjetski Savez ispao tvrda višepartijska alternativa jednopartijskom Iranu (!), tek je komički naglašenija ilustracija istog mehanizma fantazmatske konstrukcije famoznog „toksičnog drugog“ koji je na delu i među daleko „suptilnijim“ intelektualcima, angažovanim do danas u „blokovskim“ uvek ponovo podgrevanim hladnoratovskim, i identitetskim politikama širom sveta, ma koliko se one činile racionalno i izgledale pametno – dok otrovni pogled „drugog“ deluje i pod znakom minusa: mi smo to: da nismo ono, što (kažemo da) o nama kažu drugi!
Raspukli košmar
Iako Iran, za razliku od većine ostalih „blisko istočnih“ država, nije veštačka kreacija zapadnih imperijalističkih kartografa, ipak njegovu političku mapu drugi neprestano pokušavaju da kroje. Zato se Iranska politika kreće od paranoje – ko nije s nama taj je protiv nas!, do histerije – želimo ono što žele drugi. Ali histerik želi i da zna zašto drugi želi to što želi i neprestano potkopava svaki pokušaj ovog drugog da mu definiše mesto, da mu odredi stabilni identitet: „Smrt Americi! Smrt Rohaniju! Smrt Homeiniju!“ – odjekivalo je tokom 2018. ulicama Irana. Standardnoj staroj paroli „Smrt Americi!,” pridružen je novi „bezakoni“ slogan „Smrt Homeiniju!“ Drznuvši se, po prvi put od revolucije, na takav „bogohulni“ poklič (za koji bi se snimljeni sigurnosnim kamerama, „prestupnici“ mogli suočiti sa pogubljenjima, ukoliko bi se režim na to usudio), stanovništvo je iskoračilo iz zatvorenog kruga mračne, spoljno-političke, dijalektike – imperijalizam vs „antiimperijalizam“ – u kojoj se suprotstavljeni termini međusobno podržavaju. Pridodata parola „Smrt Rohaniju“ – budući da je prozvani (Rohani) „reformista“ a da demonstranti svakako nisu konzervativci – označava kraj vrćenja u krug između tzv. „tvrde struje“ i tzv. „reformatora.“ Ljudima je muka od jednog te istog klackanja pod brižnim okom Čuvara Revolucije. Određeni simbolički prag je prkoračen i više nema povratka na staro. Ubistvo Sulejmanija ovaj proces ne može zaustaviti, i kad se stvari stišaju, više ništa neće biti baš sasvim isto: neprimetna naprslina u kičmi sistema ostaje.
Ove periodične erupcije političkog nezadovoljstva u Iranu ne mogu se objasniti (ne prosto naivnim nego i) apologetskim teoretisanjem prema kom: konce svakog protesta uvek vuče neki Soroš/CIA. U poslednje dve decenije, najupečatljivije „stanice očaja“ bile su: Masovne studentske demonstracije koje su izbile 8 juna 1999 zbog gašenja levičarskih novina i zapamćene su po slikama guranja Iranskih studenata kroz prozore fakulteta od strane „snaga reda“, gasnih bombi na trgovima, itd. – ovo je bio protest još uvek neetablirane omladinske inteligencije; zatim protest protiv navodne izborne krađe Ahmadinedžada 2009, tj. anti-populistički resentiman srednje klase, sličan post izbornim anti-trampovskim protestima u Americi, ili pak, demonstracijama nezadovoljka rezultatima poslednjih izbora u Srbiji (međutim, baš kao što se u Americi populacija demonstranata nije u potpunosti poklapala sa kulturno zgroženim liberalima, već je u svemu učestvovao i dobar broj socijalno ugrožene crne populacije itsl, i kao što u Srbiji na demonstracijama nisu učestvovali samo kulturni drugosrbijanci zgađeni krezubim sendvičarima, tj. ljudima koji nemaju para za blistavu protetiku, a znači im i da nešto pojedu za džabe, i veruju u bekonačnu metonimiju boljeg života, tako se ni Iranski protest 2009. ne može svesti na tzv. „zelenu revoluciju“ srednje klase); i najzad, tu su protesti koji su buknuli u poslednjim danima stare a rasplasamsali se tokom prvih dana nove 2018. godine – koji su započeli na istoku zemlje u gradu Mašadu kada su penzioneri zbog bankarskih mahinacija ostali bez penzija, da bi im se ubrzo pridružili radnici, a zatim studenti itd. Sledeća 2019. godina bila je obeležena neprekidnim socijalnim nemirima sa kulminacijom u protestima nižih slojeva stanovništva zbog povećanja cene goriva (radikaliovanih nakon višednevnog isključenja interneta), čija je nekontrolisana eskalacija sprečena upravo kroz nacionalnu homogenizacju oko Sulejamnijevog ubistva. Tramp je uvažio proteste protiv Rohanija ali je njegovu poziciju svojim akcijama u stvari ojačao, jer protesti su bili ipak previše levo. Zanimljivo je da tadašnji predsednik Obama nije podržao klasično „obojenu“, tzv. „zelenu revoluciju“ 2009, jer mu obaranje „konzervativnog“ populiste Ahmadinedžada u korist liberalnog Musavija nije odgovaralo zbog skapanja nuklearnog dogovora, dok je Tramp podržao poslednje sirotinjske proteste 2018. protiv liberalonog Rohanija (i time ga de facto ojačao na domaćem terenu) radi obaranja nuklearnog dila. A sada kada je trampovska administracija unilateralno izašla iz nukleranog sporazuma i uvela dodatne sankcije već iscrpljenom Iranu, dok sirotinja protestvuje protiv neoliberalnih (Rohanijevih) mera za čiju su implementaciju američke sankcije bile odličan izgovor, Trampov režim ponovo spasava Rohanija ubistvom drugog čoveka iranskog režima, vođe revolucionarne garde, generala Sulejmanija.
Ali „lukavstvom razuma“ iracionalne istorije, nakon priznanja iranske vojske da je greškom oborila ukrajinski putnički avion, gnev iranskog naroda je preusmeren sa (Sulejmanijevim ubistvom opet aktiviranog) izanđalog fetiša za amortizaciju nezadovoljatva, „Velikog satane“, – „proklete amerike“, na mističko-politički vrh teokratije, samog ajatolaha Hamneia. Sada se ne bi smelo dopustiti da se ovo hrabro dovođenje u pitanje, opskurne, kvazi-antikapitalističke duhovne/ideološke nadgradnje Rohanijeve liberalne (što u stvarnosti znači pro-neoliberalne) vlasti, iskoristi za „sekularističku“ neoliberalizaciju „baze“ iranskog društva, tj. za privatizaciju javnih kompanija uz deregulaciju rada i rasprodaju preostalih resursa čime bi se uništila svaka mogućnost za suvereno odlučivanje Iranaca o sopstvenoj budućnosti.
Vreme je za buđenje
Sve što je na istoku bilo autohtono „zapadno“, „Zapad“ je sasekao u korenu, ne bi li tamošnje kretanje kulturno političkog života zatvorio u skučeni prostor zapadnjačkog fantazma o navodnoj „orjentalnoj“ tradiciji. Čišćenje Indonezije od socijalizma, kada je u antikomunističkoj čistki od 1965–1966. pobijeno više od milion levičara, bilo je eksperiment koji je označio početak desekularizacije istoka (slično kao što je Pinočeov Čile konstruisan kao ekonomska labararotirija „momaka iz Čikaga“ za neoliberalni eksperiment, koji će potom biti planetarnono implementiran). Svetovni režimi zemalja u demokratkom razvoju, obarani su kako bi bili zamenjeni neo kolonijalističkim zapadnim protektoratima nad teritorijama u „vlasti“ islamističkih militanata (Avganistan, Irak, Libija). Međutim, istinska revolucija u Iranu nije presušila. Njeni su se tokovi povukli dublje ispod naizgled stabilnog tla, gde snažna strujanja ne prestaju, pokazujući, povremeno, i na površini, znake svog skrivenog života. 2019. godine, navršilo se tačno 40 godina od Iranske revolucije i kontrarevolucije. Svako-godišnje obeležavanje 40. dana od mučeničke smrti Imama Huseina, čin je od duhovnog značaja, u simbolici šiitskog islama koji ima istančani osećaj za transformativnu moć tragičkog. Četrdeset je simbolički broj. Četrdesetodnevna „žalost“ jeste znamen samoograničenja konstitutivnog za život u istinskoj slobodi. Možda u Iranu „mističnih“ četrdeset godina žalosti izmiče, da bi najzad nastupila godina prave slobode. Da li će se takav razvoj situacije poklopiti sa kalendarskim jubilejem, ili će morati da se još malo pričeka, sasvim je nebitno. Persijska zvezda jednom je bila znak rođenja novog doba, a rađanje novog Irana može biti znak ohrabrenja celom Bliskom istoku koji tavori sklupčan u senci siledžija žednih nafte i krvi: Budi se istok i sever, budi se globalni jug – neka se probudi i zapad, napred uz druga je drug…
