Фрустрирарани сан
„Започињем моју одбрану речима Имама Хусеина, највећег мученика народа Блиског истока, као марксист, трагао сам за друштвеном правдом, најпре, у учењима ислама и онда сам пронашао социјализам… Почећу свој говор са исламом. У Ирану, истински ислам је одувек био уз ослободилачке покрете… Данас је, такође, прави ислам одговоран за наш народно ослободилачки покрет. Постоје велике сличности између тога што тврди Маркс, како је у класном друштву богатство акумулирано на једној страни, а сиромаштво, глад, и беда на другој, и да су они који производе богатство подјармљени; и онога што каже имам Али, да ниједна палата није изграђена без беде многих хиљада. Зато Алија називам…социјалистом. Данас нам се суди као некад Алију… Али спремни смо да положимо животе за обезвлаштене наше земље… Као марксиста ја поздрављам такав ислам, ислам Алија, ислам Хусеина.“
Ове речи новинара и револуционарног песника Хоршова Голсоркија, изгворене на суђењу за наводно планирану заверу убиства Шаховог сина, где је осуђен на смрт заједно са саоптуженим редитељем Кераматом Данешијаном, па су обојица убрзо и стрељани (сами наређујући стрељачком воду да отвори ватру), илуструју трагичну испреплетеност секуларне културе, вере и леве политике у револуционарном Ирану.
Јорган се мрда
По броју активних учесника у односу на укупан број становника, Иранска револуција из 1979. била је најмасовнија револуција у историји, а тиме, несумњиво, и демократска, народна револуција. Уз то, она, у почетку, уопште није била мотивисана верским разлозима: њен циљ је било успостављање револуционарне демократске републике. У самој стварности, ова чињеница је помрачена брзим киднаповањем револуције од стране рекционарних теократа и каснијом репресијом над носиоцима изворног револуционарног процеса. А слика револуције као „исламске“ (у теократском смислу), подједнако је одговарала и западним империјалистима и новоуспостављеној режимској буржоазији под турбанима и чадорима. Притом ипак не треба подцењивати ни „турбане“, јер у свему томе, ислам очигледно није био тек пуки украс. Већ током почетних демонстрација 1975, Шахова режимска штампа је религиозние елементе омладинског протеста приказивала као агитациону мимикрију, иза које се, у ствари, скривају марксисти: „Притворени демонстранти су признали да су ширили памфлете иностраних терориста. Признали су дистрибуцију исламско-марксистичке пропаганде… Ухапшеници су носили верску одећу и инфилтрирали се у клир само како би остварили своју анти националну и субверзивну агенду… Када су снаге сигурности покушале да успоставе ред, они су напали полицију каменицама и моткама, узвикујући комунистичке слогане и носећи црвене заставе“. Дакле, режим је ирански „клер“ оптужио за комунизам! И заиста, тамошња ситуација у погледу увезаног утицаја вере и марксизма, јесте била попут оне у Латинској Америци 1970-их и 1980-их. Па су, међу бројним маркситичким герилским групама које су водиле оружану борбу против Шаховог режима од 1971. до 1975, озбиљан утицај имале су само оне са верским предзнаком: исламски социјалсти, „Народни муџахедини Ирана“, „Кхалк“, уз још левљу фракцију „Федај“, и из њих издвојен доследно марксистички „Пеџар.“ Све ове групе, укључујући и „Тудех“ „Партију маса“ која је у почетку заиста и служила као оквир за револуционарно организовање маса, са јаким упориштем међу радницима, да би се затим претвориа у досадну, догматску марксистичку странку (а таква је остала и пошто је након атентата на шаха отерана у илегалу, па и за време „мучеништва“ под касним Хомеинијем), нису ништа конкретно урадиле на припреми саме револуције па нису ни довеле до ње, револуцију је иницирао „одоздо“ неочекивани спој критичких интелектуалаца и радника у штрајку (нарочито из традиционално леве нафтне индустрије), а религијски тон су јој дали верни сељаци. Шта више, тзв. „совјети радника“ („Шоре“) који су током револуционарних превирања премрежили Иран, управо су под утицајем Тудеха претворени у пуке синдикате, чиме је радништво остало без икакве организационе базе за преузимање (макар дела) власти у своје руке – да би након „исламске“ културне (контра) револуције лако били угушени и сами ови синдикати.
Француске сањарије
„Живо се сећам тог хладног кишног петка“ – писао је Фуко који је боравио у Ирану током револуције (ради револуције) – „када смо се после напорног пентрања кроз Техеранске планине, моји другови и ја спустили у Гетеов институт, где је била у току, друга од дестет ноћи у којима се читала поезија. Хиљаде су седеле у огромној башти института под пљуском кише, неки са кишобраном а други (попут мене) без без њега. Први пут сам видео лица оних главних литерарних фигура чија сам дела одушевљено читао и са чијим сам се идејама присно зближио. Иако је било тешко чути речи у тој пренатрпаној башти, ја сам, као и сви остали присутни, знао шта је било речено. Тиха гомила била је главни говорник.“
Догађај који Фуко овде описује јесте кулминација пред-револуционарних немира, када су се у последњој од десет узасопних ноћних читања поезије у башти Гетеовог института, крај индустријског универзитета у Техерану, „песници и љубитељи поезије“ излили на улице Техерана и сукобили с полицијом – што је била прва варница оног пожара који ће букнути са тзв. „црним петком“, масакрирањем демонстраната од специјалних снага, и прогутати цео стари Иран.
Пошто се тих дана, говорило и о могућности нове тзв. „Исламске власти“, Фуко је упитао ондашњег великог ајатолха Ирана, Шариатмдарија, који није прихватао теократију, па је под Хомеинијем био у кућном притвору до смрти, шта би то значило? Ајатолах му је одговорио: „ми чекамо повратак Имама, што не значи да одустајемо од владавине добра…то је оно што и ви хришћани покушавате… нико не би требало да буде лишен плодова свог рада, оно што мора припадати свима неће бити присвајано ни од кога. Слободе ће бити поштоване у мери у којој не повређују друге, мањине ће бити поштоване… између мушкараца и жена неће бити неједнакости у правима, само различитост с обзиром на природне разлике. Политичке одлуке мора доносити већина… и свака особа, како је одредио Куран, мора имати могућност да власт позове на одговорност“. Овај „лаицистички“ одговор је био сасвим супротан Хомеинијевом нацрту о будућој власти исламских правника, али за Фукоа је то било сумњиво, не зато што је било нејасно, него јер је било превише јасно: „Па, ово су основне формуле демократије, свеједно да ли буржоаске или револуционарне!“, узвратио је и наставио: „од XVIII века ми не престајемо да их понављамо, И знате где су нас довеле.“ Уследио је брзи одговор ајатолахових људи: „ако је хрићански, индустријализовани запад изгубио њихово значење, ислам ће знати како да сачува њихову вредност и ефикасност“.
Прелазак у мору
Ипак, ствари се нису одвијале нити ефикасно нити у правцу чувања таквих вредности, а за то је крив и опортунистички популизам опозиције. Иако су леве и демократске снаге имале већину, и то не само у секуларном већ и у религиозном табору, најмилитантнија исламистичка фракција је успела да монополише сву власт, па је након што је срушен шах оборена и револуционарна демократска прелазна влада, а процес демократизације је претворен у процес теократизације. Како и зашто? Опозиција је сматрала да је Хомеинијево име само пецаљка за масовне митинге које ће бити заборављено чим диктатура буде срушена и отпочне демократски процес. Међутим, после Шахове тзв. „беле револуције“ грађанско – аграрне реформе која је, под паролом антиклерикалне борбе за модерно про-западно друштво, сиромашне сељаке лишила земље а раднике посла – бити „верник“ било је исто што и припадати класи понижених. Истицати, у таквој друштвеној клими, у први план човека који је и завршио у егзилу управо као ултра-исламистички, строги, црни, опонент такве секуларистичке „беле (а ла Ататурк) револуције“, значило је скидати се са лакше дроге тежом, у нади да је тежу ипак лакше оставити.
Међутим, име које је изворно иснспирисало „исламску револуцију“ није толико било Хомеинијево, колико име Алија Шариатија, најутицајнијег Иранског интелектуалца XX века, исламског научника и социјолога, дисидента још од студентских дана у којима се зближио са омладином из депривилегованих слојева друштва. Премда је током 1950-их хапшен и затваран, Али је у пракси, остао борац за правду сиромашних, а у теорији је комбиновао исламске реформисте (Саида Џамала и Мухамеда Икбала, итд) са Францом Фаноном. Након што је успео да се извуче из земље и оде на докторске студије на Сорбону, повезао се са вођама алжирске револуције и ступио у контакт са различитим фракцијама хришћанске левице, и како сажима Фуко, „са читавим током не-марксистичког социјализма“. Да би по повратку у Иран, био супендован са универзитета, па је своја предавања о правом смислу шиитизма „који се не може видети у институцијама створеним у XVII веку, већ у раним беседама о друштвеној правди и једнакости, првог имама“, држао у приватним просторијама пренатрпаним различитом публиком, од интелектуалаца до пијачних трговаца. Наравно, убзо је опет ухапшен, па је након годину дана проведених у самици, ослобођен; да би затим напрасно умро под тзв. „неразјашњеним оклностима.“ Шариатијевом имену се, после његове „мученичке“ смрти 1977, клицало на трговима, током читавог револуционарног процеса, али овог радикалног демократу, човека који је сматран „умом иранске револуције“, захваљујући глупости опозиције (уз малу помоћ империјалистичких служби), заменио је идеолог милтантног исламизма (без да дисконтинуитет уопште буде уочен) који је лаичку демократију сматрао „проституцијом“, док је теократију сматрао демократском, пошто: „народ воли да га клир води.“ Леве и демократске снаге држале су Хомеинију „лоповске“ да се попне на власт, а његов режим их је онда током „културне револуције“ (1980–1983) најпре почистио из јавних институција, да би непосредно по завршетку рата са Ираком 1988. земља била у криви очишћена од „свих апостата“ левичара чија су тела побацана у тзв. „земљу неверника“ (кафарестан) и „земљу проклетих“ (ланатабад). Јединствена шанса је пропуштена.
Изгубљени у туђем сну
Читава модерна историја Ирана јесте сукцесивно пропуштање шанси, углавном због деловања конкурентских империјалистичких сила Британије и Русије, у њиховом међусобном надметању за локалну надмоћ и пуну контролу Каспијског мора и Персијског залива – „сваког трена из мора тираније избију на врх таласи печални“ – стихови су персијске револуционарне песме из 1906. Баш та „Персијска Уставна Револуција“ из 1906, практично је отворила револуционарну сезону XX века. Тада су, након што се 12.000 револуционара улогрило на имању британске амбасаде, расписани избори, изабрана уставотворна скупштина и проглашен је устав. Али племство се убрзо консолидовало и уз помоћ Русије и Британије, покренуло контра-револуцију чији је врхунац било гранатирање Иранског парламента од стране руске армије 1908. Мирза Кучук Кан је 1914. опет покренуо нови устанак против колаборационистичке буржоазије за успостављање демократске републике, па је тако 1920. уз совјетску помоћ успостављена „Персијска социјалистичка совјетска република“. Сасвим очекивано, уплашени утваром социјалистичког Ирана, британци су убрзо организовали пуч уз помоћ вође персијске козачке бригаде Разе Пахлавија, који се, кад је Инсталиран на власт, након нешто мало републиканских премишљања, на крају крунисао као нови шах. Сличан балски плес компрадорске и народне буржоазије, и разних фракција левице, на музику удруженог оркестра империјалних сила (у ком су се Русима и Британцима, ускоро придружили и американци) где је музика деценијама остала иста а диригент се повремено ротирао, имао је свој крешендо у „операцији Ајакс“ 1953 током које је извршен (Америчко –Британски) пуч против демократски изабране владе Мухамеда Мосадека (национално орјентисаног, социјал демократског премијера који је национализовао нафтну индустрију). Након пуча Шахова диктатура под заштитом САД-а постаје чиста тиранија. Врхунац комедије била је Шахова тврдња како ће Иран бити једнопартијска држава под влашћу новосноване „Странке Обнове“, а да су сви који оклевају да подрже једнопартијски систем сигурно „тајни комунисти“, „издајници“ који треба да напусте земљу и оду у СССР! То што је по Шаху тадашњи Совјетски Савез испао тврда вишепартијска алтернатива једнопартијском Ирану (!), тек је комички наглашенија илустрација истог механизма фантазматске конструкције фамозног „токсичног другог“ који је на делу и међу далеко „суптилнијим“ интелектуалцима, ангажованим до данас у „блоковским“ увек поново подгреваним хладноратовским, и идентитетским политикама широм света, ма колико се оне чиниле рационално и изгледале паметно – док отровни поглед „другог“ делује и под знаком минуса: ми смо то: да нисмо оно, што (кажемо да) о нама кажу други!
Распукли кошмар
Иако Иран, за разлику од већине осталих „блиско источних“ држава, није вештачка креација западних империјалистичких картографа, ипак његову политичку мапу други непрестано покушавају да кроје. Зато се Иранска политика креће од параноје – ко није с нама тај је против нас!, до хистерије – желимо оно што желе други. Али хистерик жели и да зна зашто други жели то што жели и непрестано поткопава сваки покушај овог другог да му дефинише место, да му одреди стабилни идентитет: „Смрт Америци! Смрт Роханију! Смрт Хомеинију!“ – одјекивало је током 2018. улицама Ирана. Стандардној старој пароли „Смрт Америци!,” придружен је нови „безакони“ слоган „Смрт Хомеинију!“ Дрзнувши се, по први пут од револуције, на такав „богохулни“ поклич (за који би се снимљени сигурносним камерама, „преступници“ могли суочити са погубљењима, уколико би се режим на то усудио), становништво је искорачило из затвореног круга мрачне, спољно-политичке, дијалектике – империјализам vs „антиимперијализам“ – у којој се супротстављени термини међусобно подржавају. Придодата парола „Смрт Роханију“ – будући да је прозвани (Рохани) „реформиста“ а да демонстранти свакако нису конзервативци – означава крај врћења у круг између тзв. „тврде струје“ и тзв. „реформатора.“ Људима је мука од једног те истог клацкања под брижним оком Чувара Револуције. Одређени симболички праг је пркорачен и више нема повратка на старо. Убиство Сулејманија овај процес не може зауставити, и кад се ствари стишају, више ништа неће бити баш сасвим исто: неприметна напрслина у кичми система остаје.
Ове периодичне ерупције политичког незадовољства у Ирану не могу се објаснити (не просто наивним него и) апологетским теоретисањем према ком: конце сваког протеста увек вуче неки Сорош/ЦИА. У последње две деценије, најупечатљивије „станице очаја“ биле су: Масовне студентске демонстрације које су избиле 8 јуна 1999 због гашења левичарских новина и запамћене су по сликама гурања Иранских студената кроз прозоре факултета од стране „снага реда“, гасних бомби на трговима, итд. – ово је био протест још увек неетаблиране омладинске интелигенције; затим протест против наводне изборне крађе Ахмадинеџада 2009, тј. анти-популистички ресентиман средње класе, сличан пост изборним анти-трамповским протестима у Америци, или пак, демонстрацијама незадовољка резултатима последњих избора у Србији (међутим, баш као што се у Америци популација демонстраната није у потпуности поклапала са културно згроженим либералима, већ је у свему учествовао и добар број социјално угрожене црне популације итсл, и као што у Србији на демонстрацијама нису учествовали само културни другосрбијанци згађени крезубим сендвичарима, тј. људима који немају пара за блиставу протетику, а значи им и да нешто поједу за џабе, и верују у беконачну метонимију бољег живота, тако се ни Ирански протест 2009. не може свести на тзв. „зелену револуцију“ средње класе); и најзад, ту су протести који су букнули у последњим данима старе а распласамсали се током првих дана нове 2018. године – који су започели на истоку земље у граду Машаду када су пензионери због банкарских махинација остали без пензија, да би им се убрзо придружили радници, а затим студенти итд. Следећа 2019. година била је обележена непрекидним социјалним немирима са кулминацијом у протестима нижих слојева становништва због повећања цене горива (радикалиованих након вишедневног искључења интернета), чија је неконтролисана ескалација спречена управо кроз националну хомогенизацју око Сулејамнијевог убиства. Трамп је уважио протесте против Роханија али је његову позицију својим акцијама у ствари ојачао, јер протести су били ипак превише лево. Занимљиво је да тадашњи председник Обама није подржао класично „обојену“, тзв. „зелену револуцију“ 2009, јер му обарање „конзервативног“ популисте Ахмадинеџада у корист либералног Мусавија није одговарало због скапања нуклеарног договора, док је Трамп подржао последње сиротињске протесте 2018. против либералоног Роханија (и тиме га de facto ојачао на домаћем терену) ради обарања нуклеарног дила. А сада када је трамповска администрација унилатерално изашла из нуклераног споразума и увела додатне санкције већ исцрпљеном Ирану, док сиротиња протествује против неолибералних (Роханијевих) мера за чију су имплементацију америчке санкције биле одличан изговор, Трампов режим поново спасава Роханија убиством другог човека иранског режима, вође револуционарне гарде, генерала Сулејманија.
Али „лукавством разума“ ирационалне историје, након признања иранске војске да је грешком оборила украјински путнички авион, гнев иранског народа је преусмерен са (Сулејманијевим убиством опет активираног) изанђалог фетиша за амортизацију незадовољатва, „Великог сатане“, – „проклете америке“, на мистичко-политички врх теократије, самог ајатолаха Хамнеиа. Сада се не би смело допустити да се ово храбро довођење у питање, опскурне, квази-антикапиталистичке духовне/идеолошке надградње Роханијеве либералне (што у стварности значи про-неолибералне) власти, искористи за „секуларистичку“ неолиберализацију „базе“ иранског друштва, тј. за приватизацију јавних компанија уз дерегулацију рада и распродају преосталих ресурса чиме би се уништила свака могућност за суверено одлучивање Иранаца о сопственој будућности.
Време је за буђење
Све што је на истоку било аутохтоно „западно“, „Запад“ је сасекао у корену, не би ли тамошње кретање културно политичког живота затворио у скучени простор западњачког фантазма о наводној „орјенталној“ традицији. Чишћење Индонезије од социјализма, када је у антикомунистичкој чистки од 1965–1966. побијено више од милион левичара, било је експеримент који је означио почетак десекуларизације истока (слично као што је Пиночеов Чиле конструисан као економска лабараротирија „момака из Чикага“ за неолиберални експеримент, који ће потом бити планетарноно имплементиран). Световни режими земаља у демократком развоју, обарани су како би били замењени нео колонијалистичким западним протекторатима над територијама у „власти“ исламистичких милитаната (Авганистан, Ирак, Либија). Међутим, истинска револуција у Ирану није пресушила. Њени су се токови повукли дубље испод наизглед стабилног тла, где снажна струјања не престају, показујући, повремено, и на површини, знаке свог скривеног живота. 2019. године, навршило се тачно 40 година од Иранске револуције и контрареволуције. Свако-годишње обележавање 40. дана од мученичке смрти Имама Хусеина, чин је од духовног значаја, у симболици шиитског ислама који има истанчани осећај за трансформативну моћ трагичког. Четрдесет је симболички број. Четрдесетодневна „жалост“ јесте знамен самоограничења конститутивног за живот у истинској слободи. Можда у Ирану „мистичних“ четрдесет година жалости измиче, да би најзад наступила година праве слободе. Да ли ће се такав развој ситуације поклопити са календарским јубилејем, или ће морати да се још мало причека, сасвим је небитно. Персијска звезда једном је била знак рођења новог доба, а рађање новог Ирана може бити знак охрабрења целом Блиском истоку који тавори склупчан у сенци силеџија жедних нафте и крви: Буди се исток и север, буди се глобални југ – нека се пробуди и запад, напред уз друга је друг…
