Аутографи

Госпођа фуснота (Пристрасна биографија Сабине Шпилрајн)

Породица Шпилрајн (1896)

La femme n’existe pas (Жена не постоји)

Мушка привилегованост и женска субординација,[1] ма колико да се данас потенцирају у уском кругу феминисткиња, док се у широј јавности маскирају квотама женског учешћа у институцијама либералних друштава, остају један од принципа социо-економских услова који истовремено одржавају репресивне структуре наших друштава и обликују нашу свест, предодређујући координате наших животних избора још пре нашег историјског настанка. Ми смо обликовани патријархатом који препетуирамо, па зато, без обзира да ли смо жене или мушкарци, пружамо спонтани отпор када се он доводи у питање. Једна од стратегија отпора и избегавања чињеница јесте и површно а при томе гласно форсирање женске једнакости у медијима, без пропитивања историјских, политичких, економских, системских узрока сексизма који много тише од бучног медијског квази феминизма обликује нашу свакодневицу. Шири социо-економски контекст ове свакодневне субординације јесте капитализам у коме смо сви ми, хтели то или не.

Али, ако ипак некако то „нећемо“ и на тај начин доводимо у питање крајње неправедну а многима и неподношљиву стварност, што је већ први субјективни слободарски гест, може нам се десити да будемо дотакнути неким еманципаторним дискурсом. Простор за истински феминистички отпор патријархалној хијерархији бића отворио је социјалистички покрет који претендује не просто на прераспоред карика у ланцу субординација, већ на раскидање таквог ланца и потом, сасвим друкчије солидарно и братско умрежавање живота. Такође, нови простор за реструктурисање наше интер и интрапсихичке обликованости патријархалним структурама неолитске цивилизације у њеној капиталистичкој форми, отворен је с појавом психоаналитичког дискурса.

И социјализам и психоанализа имају еманципаторни потенцијал, али ни социјализам ни психоанализа нису слободни од реакционарних дисторзија своје изворне интенције и инспирације: Социјал-демократско служење пацификацији потлачених и дискурс нормализације неприлагођених, ауторитарна издаја егалитарних принципа радикалне демократије и свесна пропагандистичка употреба несвесних механизама у служби доминације, или пак пост модерна цинична релативизација свих борбених позиција и за борбу неопходних теоријских дистинкција као потпуно несвесно служење капиталу у коме се „све што је чврсто топи“, итд, итд.

Истински феминизам који, понекад, проговара у социјализму и психоанализи не проналази се у говору „другог“ који говори у име друкчијег идентитета, његов говор није говор различитог већ говор разлике. Ни социјализам ни психоанализа друштвене и психичке антагонизме не посматрају са висине као неутрални посматрачи, већ као страна умешана у конфликт.

По Аленки Зупанчич, „политичка експлозивност ’женског питања’ не лежи у било каквој специфичности или позитивној карактеристици жене, већ у капацитету да се проблем поделе и разлике упише у свет чија је хомогеност утемељена на искључивању. Ово искључивање – а ова је тачка апсолутно пресудна – није просто искључивање друге стране, или половине, већ, изнад свега, искључивање (репресија) расцепа (друштвеног антагонизма) као таквог, то је брисање друштвеног антагонизма. Његово поновно појављивање (у облику феминистичке борбе) јесте појава друштвене поделе у чистом стању, и то је оно што га чини политичким и политички експлозивним.“ (What IS Sex?, Alenka Zupančič)

Жена која се јавила као немогућа тријада у иницијалној Фројд Јунг дијади психоаналитичког покрета, пре него што је своју јеврејску судбу изнела као „кедошим“ (једна од шест милиона мученика), понела је на телу и души стигме еманципаторних пракси с којима је била судбински повезана, социјализма који јој је појео рођену браћу, и психоанализе која ју је свела на фусноту у мушком свету. Њен живот је херојски отпор аперсоналном „садистичком оцу“ патријархалном поретку који тиранише наш свет а да ни једна мушка или женска индивидуа није појединачно за то одговорна, или друкчије речено, да је свака мушка или женска индивидуа (на свој начин) за то крива.

Не треба заборавити како је критика увек и самокритика и да уколико револуција не делује у нама, ништа се трајно неће променити у Ствари која је ван нас. Јер као што у Феноменологији, у погледу статуса ствари по себи, тврди Хегел:

„Показује се да се иза такозване завесе која треба да заклања оно што је унутрашње, не може видети ништа, ако ми сами не одемо иза ње, како ради тога да би се видело тако и зато да би се иза ње налазило нешто што се може видети.“

Зато је нужна (не моралистичка него егзистенцијална) метаноја, што није идеализам већ крајњи распон трансформативне праксе чији глас је била Сабина Шпилрајн. Ово је сиже приче о њој.

La femme n’est pas toute (Жена није цела)

Сабина Шпилрајн била је најпре пацијенткиња, затим студенткиња и на крају колегиница Карла Густава Јунга. Јунгова „луда руска пацијенткиња“, а неко време (вероватно) и љубавница и (сигурно) доживотна љубав – његова „анима“ (могуће, инспирација за сам концепт „аниме“), не само да је пре самога Фројда антиципирала фројдовски концепт „нагона смрти“ него и његово тумачење од стране касног Лакана.

Када је у питању Фројд, то да га је Шпилрајнова „антиципирала“ у ствари значи да је Фројд са којим је била у преписци и који је читао и њену студију „Деструкција као узрок постајања“ из 1912, њене идеје развио и десет година касније објавио у својој славној студији „Изван принципа задовољства“. Њен вољени Јунг је пак своју драгу Сабину плагирао, читајући њене радове пре њиховог објављивања, да би то што је њене идеје први користио у својим радовима, објашњавао позивајући се на вечну љубав: „Не љути се што узимам од тебе, ја сам само појео део твоје душе као и ти моје“, писао је колегиници Шпилрајн.

Након што се удала (за доктора, руског Јеврејина, што је и она била) и добила прву ћерку, Сабина је у Женеви поставила темељ за касније студије развојне психологије (а била је и дидактичка аналитичарка пиониру дечије психологије славном Пијажеу).

После Октобарске револуције (у којој је учествовао њен млађи брат) Сабина се са ентузијазмом враћа у „нову Русију“ где режим „новине“ није означавао само економски експеримент, него и ексцесно ресетовање читавог симболичког поретка (психоделично офарбане фабрике у градовима, авангардне уметничке инсталације по селима, атонална музика, научно „оживљавање“ мртвих на струју, сексуални експерименти, мушкарци са лицима офарбаним у сунце по улицама, чудне девојке у црном са избријаним обрвама, тзв. „градски нудизам“ – закон о истом укинут је тек 1928, итд, итд).

У таквој атмосфери „новитета“ основан је И први (и једини) на свету „Државни институт за дечију психоанализу“ И тзв. „Дечија лабораторија“. Ту Сабина води дечији терапијски вртић, тзв „Белу болницу“ – како су је деца звала због белог намештаја, оглушује се о каснију Стаљинову забрану психоанализе, трпи прогоне, у чисткама губи сва три брата, да би као јеврејка 1942, од стране нациста, са своје две ћерке била брутално убијена у родном Ростову.

Патријархални протокол жени ретко допушта да игра икакву другу важну улогу у мушко-женском „свету живота“, осим оних предвиђених сексистичким кодом које варирају од Мушкарцу неосвојиве „femme fatale“ до Њему увек приступачне (и зато) „курве“ (са све сублимацијама у „мајку,“ „верну љубу,“ „светицу,“ итд).

Када је у питању жена, ту „смрт аутора“ не постоји, пошто је њен рад, током своје актуелизације у културно-научном чопору нужно упућен на алфа мужјаке, верификација је увек „ad feminam“.

„Хистерична“ Сабина Шпилрајн чији се живот и рад одвијао у троуглу са таквим дивовима као што су Фројд и Јунг, морала је завршити у туђој биографији: као фуснота у делу великог Фројда; и као љубавна фантазија великог Јунга! Уосталом, хистерија (ὑστέρα = материца) је увек: отеловљена „жеља Другога!“

It Ain’t Like in the Movies at All

Када сам 2011. године на Фесту (тад је још и било пара за Фест, што је одавно post festum) одгледао Кроненбергов „Опасан метод“ (A Dangerous Method 2011) био сам изненађен до које је мере њен живот ту карикиран. Кроненберг је приказао Сабину као мазохистички, објект Јунговог еротског садизма и тек нешто мало преко тога. Ипак у оним за атмосферу приче битним детаљима овај барокни филм је доста веран фактима.

Експерти кажу да болнички картон Шпилрајнове, до најситнијих детаља потврђује сву живописну симптоматологију мајсторски одиграну од Кире Најтли у улози Сабине. Запостављање ширег значаја Сабине Шпилрајн резултат је и тога што је ово филм, не о Шпилрајновој, већ о међусобном односу Јунга и Фројда, па стога репродукује реалност њиховог односа према Сабини. Опасан метод је у неку руку римејк, старијег, јефтинијег и према Шпилрајновој поштенијег филма „Чувар душе“ (The Soul Keeper) из 2002. године са генијалном Емилијом Фокс у улози Сабине који је симпатијом редитеља према њој, бар мало искупио њен трагични живот, суптилно одајући признање њеном драгоценом (лекарском, научном, и личном) раду на еманципацији човечанства, почевши од деце која су била предмет њене теоријске и практичне стручне бриге. Завршница филма у којој је Сабина са своје две ћерке убијена од нациста у синагоги у Ростову, још боље од саме стварности (Сабина Шпилрајн стрељана је са ћеркама у пољу изван града), изражава њену судбину сталног бега од јеврејског порекла и трагичног повратка њему.

Али ево нешто чвршћих обриса њеног стварног живота скицираног одабраним детаљима: Сабина је од почетка одрастала у хостилној друштвеној атмосфери. Након убиства цара Александра од стране социјалистичко популистичке револуционарне организације „Народна воља“ (сличној организацији, још као дечкић, придружиће се Сабинин најмлађи брат „Оскар“ – чије је јеврејско име у ствари било Исак) латентни антисемитизам одмах је у томе препознао јеврејску заверу и пронашао изговор за погроме.

Ни породична атмосфера није била друкчија. Пасивна депресивна мајка и садистички отац који је децу жестоко физички кажњавао у „дидактичке“ сврхе, терајући их батинама да у различите седмичне дане говоре различите језике: руски, француски и немачки, оформили су интелектуално супериорну али трауматизовану девојку, према психоаналитичким назорима, пуну класичних хистеричних симптома: неуротичних тикова, сукцесивног прелажења из неконтролисаног смеха у неконтролисани плач, комплузије да се плази свакоме ко би је дотакао или бар погледао, уз амбивалентно мазохистичко задовољство пред очинском кажњавјућом руком.

Све је ово материјализовано у фантазији да Јунгу роди „Аријевског“ сина Зигфрида (попут јунака из Вагнерове опере Прстен Нибелунга) у коме би се одрекла свог судбоносног јеврејског порекла (које ју је de facto водило у смрт, пошто је одбила више пута поновљену шансу да напусти од нациста окупирани Ростов).

Само упознавање и разлаз Јунга са Фројдом повезани су са Сабином. У њиховој коресподенцији од самог почетка 1906, једна од важних тема и повода за преписку била је Сабина која је излечена од хистеричних симптома „фројдовском методом“, али по цену заљубљивања у спаситеља Јунга. Убрзо је дошло до еротског контратрансферног одговора неодговорног доктора. Фројд коме су истовремено писали и Сабина и Јунг, и поред тога што је Јунг своју везу са Сабином прикривао (оптужујући искључиво пацијенткињу за хистерични фантазам), од почетка је знао целу њихову интимну причу.

Међутим, Јунг, када му се 1908 коначно родило жељено мушко дете (уз четири ћерке), почео је да се у исти мах удаљава и од хистеричне Јеврејке која је фантазирала да му роди аријевског потомка и од опасности од Фројдове „идиосинкратичне јеврејске склоности“ да оно најузвишеније сведе на инфантилну сексуалну гратификацију, тј. од Фројдове теорије нагона.

Сценарио дешавања у овом деструктивном троуглу могао би се насловити баш као Сабинина дисертација „Деструкција као узрок настајања“ чија је основна теза да је деструктивни нагон тежња за растварањем у вољеном бићу. Сабина је ту била најискренија и у складу са својом тезом, растворила се у Јунгу и Фројду остваривши се у њима „више“ него у себи. Али таква је била, и у доброј мери остала, судбина жена.

Идеје Шпилрајнове, без интелектуалног поштења да то јавно кажу, „позајмљивали“ су и Јунг и Фројд. Њен рад о обрасцима делиричног језика лудила из 1911 већ кокетира са митологијом, а Јунг исто чини нешто касније у делу Трансформације симбола либида (где Шпилрајнову наводи као изумитељку концепта фројдовског нагона смрти), признајући у међусобној преписци „невероватне паралеле“ у њиховом раду. Сабина је своју горе споменуту студију „Деструкција као узрок настајања“, написану на Јунгов подстицај, најпре изложила на састанцима Фројдовог аналитичког круга у Бечу, да би је потом публиковала исте 1912 године. Док Фројд сличну деструктивну нагонску силу која дејствује уз кохезивни ерос по први пут постулира тек 1920., дакле осам година после Сабине, у чувеном делу „Изван принципа задовољства“, где је тек у једној узгредној фусноти кратко реферисао на „нејасну“ идеју Шпилрајнове о деструктивној компоненти сексуалности. У читавом опусу Фројда то је једино место на коме се спомиње Сабина Шпилрајн.

Сабина је сексуалност је, уз помоћ мноштва примера из митологије, представила као ексклузивни извор енергије несвесног. Она је „деструктивни нагон“ колективна нихилистичка тенденција која се противи нагону за самоодржањем свесног Ја, каква је, чак и у својим креативним сублимацијама индиферентна према опстанку индивидуе. Сабина је дакле прва конципирала „нагон смрти“ (И чак антиципирала касније Лаканово превладавање фројдовског дуализма кроз свођење обе тенденције и ероса и танатоса на један нехорентан „нагон смрти“ који није жеља за повратком у хомеостазу неорганског стања већ жеља за „бесмртним,“ задовољењем, макар у „болу“ изван парцијалног задовољства, без обзира на последице по смртни живот индивидуе).

Када помињем плагирање Сабине, ту није реч о буржујском концепту ауторских права (који је додуше, како тврде Фуко и Алтисер префигурирао још Тома Аквински, супротстављајући се безличности мислиоца у својим расправама са авероистима) већ о горком признању да историја каквом смо је наследили из касног неолита има мало разумевања за женску самосталност, приписујући плодове њеног труда углавном „господару“, мужу, учитељу, мушком богу.

Исте 1912 године Сабина се удала за руског Јевреја колегу доктора Павела Шефтела. Следеће године је родила ћерку Ренату, да би тек након дванаест година родила другу ћерку Еву, и то када се после дугог периода самотног лутања и рада по Европи, у Русији поново састала са мужом Павелом који је и сам већ имао дете са другом женом.

Наиме, пошто се након истраживања укрштања лингвистичких структура и пресвесног мисаоног процеса са водећим лингвистом Чарлсом Балијем (Charles Bally) специјализирала у дечијој психологији сарађујући, при том, са својим анализантом Жаном Пијажеом („Порекло речи тата и мама“ је њен најважнији рад из тог периода), Сабина се вратила у пост-револуционарну Русију, како би се посветила раду у новој друштвеној клими отвореној за све што би могло бити прогресивно. Тамо заузима кључну позицију на првом и једином психоаналитичком универзитету у свету, који је управо установљен у Москви. (Можда је рани СССР био једини историјски пример где је психоаналитички рад у ширем обиму обављан мимо „приватне“ праксе).

У новој Русији држава је штампала сва Фројдова дела и психоанализа је дочекана као нешто револуционарно, што је пре свих потпомогао посвећеник у тајне ове нове науке Троцки, који се током своје предреволуционарне емиграције био сместио у Бечу, а дане скривања проводио је управо у тамошњем психоаналитичком кругу. Постоји анегдота да су посетиоци чувеног бечког Кафеа Централа, у ком је Троцки био стални гост а где је навраћао и сам Фројд, док су на вестима слушали о војним успесима црвене армије у тзв. „грађанском рату“, коментарисали како је армија добро прошла с обзиром да јој је на челу господин Бронштајн (Троцки) из кафане.

Сабинин млађи брат Исак, угледни психолог, на чији се позив вратила у новооформљени Совјетски Савез, био је у то време у председништву научног тела „Време“ (заједно са Троцким и Лењином као почасним члановима) вршећи истраживања у области психологије рада. Исак је још као шеснаестогодишњак приступио „терористичкој“ партији социјалиста револуционара, па је чак приликом једне полицијске рације пуцао себи у уста, али је преживео и опоравио се.

Тежња ка ослобођењу од тираније садистичког оца оличеног у друштвеним и психичким структурама подједнако је пулсирала у Сабини и Исаку и обоје су пали у борби са њим. Хитлерова убилачка машина самлела је Сабину а казна „садистичког оца“ стигла је Исака у лицу Стаљина.

Стаљинизам је, између осталог, био и вид патријархалне нормализације револуцијом дестабилизованог друштва у коме је све постало подложно непрестаном експериментисању. Уморни од сталне промене грађани су се с извесним олакшањем предали у чврсте руке челичног оца. Ретроградни полицијски бирократизам сасекао је крила свему што је било полетно и авангардно па се тако и психоанализа нашла на удару режима. Забрањена је и проглашена за буржујску и реакционарну измишљотину јеврејског идеалисте Фројда, коју је у Русији пропагирао нико други него народни архинепријатељ Јеврејин Троцки. Институт је затворен. А клиника Шпилранове је прокажена као место наводног „сексуалног злостављања деце“.

Након победе доктрине о социјализму у једној држави, Јеврејски револуционари, будући доследни интернационалисти (а и Троцкијеви сународници), априори су били сумњиви као могући поборници светске, и „перманентне“ револуције. Сабинин најмлађи брат, бољшевик Исак је умро у радном логору 1935. А током крвавог крешенда Стаљинових чистки 1937, као народни непријатељи погубљена су и два њена преостала брата Јан и Емил.

У исто време, у нацистичкој Немачкој Фројдови списи су јавно спаљивани, док је Јунг са поштовањем цитиран. Сам он је писао 1934:

„Аријевско несвесно има већи потенцијал од Јеврејског… Најдрагоценија тајна Германских народа, креативна и интуитивна дубина њихове душе била је објашњавана баруштином баналног инфантилизма (од стране Фројда и његових следбеника)… да ли их је страшни феномен национал-социјализма, који цео свет посматра задивљеним очима, научио нечем бољем?“ (Јунг, Стање психотерапије данас).

У судару с национал-социјализмом стари Фројд се провукао за длаку, и 1938 у последњи час се извукао из нацистичког смртоносног обруча у окупираној домовини, да би три преостала месеца свог живота провео у избеглиштву у Лондону. Три од пет његових сестара завршиле су у гасној комори у Треблинци: Марија, Паулина и Роза, а најмлађа Адолфина умрла је од унутрашњег крварења током депортације.

Сабина је поново поднела, овај пут коначне, консеквенце које су други извели из њеног јеврејског порекла. На сличну опасност више пута је упозоравао Фројд, опомињући је да други не заборављају да је она Јеврејка чак ни кад она то заборави. За време прве окупације Ростова Сабина је, можда под влашћу своје старе фантазије о аријевском Зигфриду кога рађа Јеврејка, одбила да бежи тврдећи како „добро познаје немачку душу“ и да се „ништа лоше неће десити“.

Садистички отац који јој је оличен у Стаљину већ убио сва три брата, укључујући Исака револуционара, њу је као Јеврејку уплетену у Фројдов семитски круг и немогућу љубав са аријевцем Јунгом, дочекао у лицу СС „чувара трупла“ („Леибстандарте“ како су се називале елитне јединице делатне у тадашњем Ростову) импотентног убилачког фирера. Када су, дакле, у јулу 1942 Немци по други пут заузели Ростов, сви Јевреји су сабрани на централном тргу и затим спроведени изван града до места званог змијска јаруга где су стрељани и побацани у масовну гробницу. Међу њима је била и Сабина са своје две ћерке Ренатом и Евом. Поновно рођење и Живот то је значење њихових имена.

На насловној страни књиге живота

Жене су већ увелико освојиле симболичке позиције моћи које су некада држали мушкарци и пред њих се поставља захтев да буду Судије, директорке корпорација, заповеднице апарата принуде. Патријархална мушка фантазија о кажњавајућој (кастрирајућој) жени, све се више остварује се у условима неолибералног капитализма који је у доброј мери раскинуо везе с романтизмом. Брутална експлоатација природе (тзв. природног окружења али и тела и душа делатних у друштвеном окружењу), током класичног капиталистичког периода била је компензована романтичним прибегавањем нежној „женској природи“ као комплементарној другости с ону страну бизниса и рата. Данас је, међутим, буржујски бренд равноправности, женама показао да и оне могу да чине исто што и мушкарци: Да гуле кожу сиротињи и да кажњавају немоћне (попут извршитељки у Србији). Модерна отуђена жена која тлачи или класична жена као место утехе отуђеном мушкарцу, то је највише што је капитализам могао и може да понуди као модус женске „слободе“.

Мимо тога у свакидашњим условима компетитивног индивидуализма (ако се изузму „квоте“), жена мора бити боља од мушкарца да би била једнака с њим, а једнака овде значи да би уопште опстала поред њега. Сабина није била ни Фројд ни Јунг али била је свакако нешто бесконачно више од фусноте. Кроненбергов филм побудио је веће интересовање за Сабину Шпилрајн (пошто се скопички нагон претворио у епистемофилички) него сав њен научни рад. Каже се да је „наука одсуство предрасуда подржано присуством новца“, међутим, управо је присуство новца то што диктира које предрасуде треба да буду одсутне, па су и даље неке старе хијерархије прикривене научном „непристрасношћу.“ А прокламована „непристрасност“, то не треба заборавити, увек је тачка гледишта владајуће класе. То што повремено одајемо закаснелу почаст неким запостављеним хероинама прошлости, не сме да сакрије чињеницу да Сабине и данас остају фусноте.

У Сабининој „Деструкцији као узроку настанка“, главни пример аутодеструктивне компоненте љубави, очекивано, јесте Христос који представља читаво човечанство. Христа-човечанство љубав води у смрт (повратак примордијалној мајци) да би кроз аутодеструкцију задобило васкрсење (поновно рођење).

Сама комуникација, подразумева најпре диференцијацију психичких садржаја „ја“ – нагон самоодржања, и затим дедиференцијацију, растварање и асимилацију „ја“ у „ми“ – нагон одржања врсте. Али уколико реч „врста“ ослободимо стриктно биологистичког одјека и повежемо је са оним што Маркс назива „биће врсте“, тј. са генеричким (саборним) човеком, онда се деструктивни нагон, нагон смрти психоанализе, показује револуционарном тенденцијом љубави као такве (на чему, на свој начин, инсистирају и марксизам и хришћанство).

Треба измаћи едипалне полуге експлоатације и субординације испод наших ногу („Ако неко дође мени и не мрзи оца… и мајку, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик“ – Лк. 14, 26), али без компензације за то одговарајућом идеологијом нове моралне вредности: револуционара, феминисткиња, правих хришћана, итд., која би нас опет пасивизирала у неком фиксираном идентитету. Где би се ускоро поново доминирало над нама, кроз ново лице старих господара. Заједнице у којима је то могуће, алтисеровски речено, већ постоје у пукотинама нашег друштва[2] „изван тржишних односа и доминације државе“. Оне су можда тек фуснота у досадашњој „предисторији“ човечанства. Али, човечанства или неће бити, или ће ова фуснота постати наслов нове историје света.


[1] Када су у питању објављена и необјављена писма Сабине, Јунга и Фројда, болнички извештаји и остали слични документи, углавном сам се ослањао на: C. convington, Sabina Spielrein – Forgotten Pioneer of Psychoanalysis (2003). У погледу, пак, њених главних радова ослањао сам се на: Sabina Spielrein – The Essential Writings of Sabina Spielrein Pioneer of Psychoanalysis – Routhledge (2018). А посебно ми је био важан биографски сажетак Sabina and Isaak Spielrein, Magnus Ljunggren, Slavica Lundensia Vol 21 (2001).

[2] У својим мемоарима (The Future Lasts Forever) Алтисер истиче како оазе комунизма већ постоје. Док у свом последњем интервјуу за RAI Uno тврди: „Острва комунизма су свуда широм света, на пример: црква, извесни синдикати, такође у појединим ћелијама комунистичке партије…“ итд.