Jelene Marković, Pretpostavka nevinosti, 2018.
„Vetar, vetar –
Širom belog sveta!“
A. Blok, Dvanaestorica
Film „Pretpostavka nevinosti“ (2018), rediteljke Jelene Marković, predstavlja rimejk poznatog američkog filma „12 gnevnih ljudi“ Sidnija Lumeta, prema scenariju Redžinalda Rouza, koji na dramaturški superioran način tematizuje dramsku situaciju u kojoj dvanaest porotnika odlučuje o životu i smrti mladića iz siromašnog predgrađa, optuženog za ubistvo oca.
Jelena Marković se, delom zbog oskudnih produkcionih okolnosti, delom zbog prirode glumaca (ovde mahom glumica) – mladih polaznica škole glume, a delom i zbog za filmski siže ključne razlike između sudskih sistema Srbije i SAD, usled čega je nemoguća direktna transpozicija „sveta dela“ u srpski milje, odlučila za metafilmski princip u oblikovanju materijala – poetičku samosvest i interaktivnost.
Dramska tenzija i idejni kontekst su na taj način očuvani, a dejstvo filma u neku ruku pojačano direktnim fokusiranjem na osnovni problem – pravo čoveka da sudi drugom čoveku, kao i ambivalentnu prirodu svake ljudske institucije – u napetosti između nužnosti samoodržanja i legitimizovanog nasilja.
U ovom filmu-rimejku porotnike zamenjuju porotnice, ali to u osnovi ništa ne menja u njihovoj (ne)sposobnosti da pravedno sude drugom čoveku, odnosno (ne)sposobnosti da princip pravde sagledavaju sa božanskog (ili bogočovečanskog) aspekta zasnovanog na ljubavi, umesto sa ljudskog (ah, suviše ljudskog) aspekta zasnovanog na zakonu – ne nužno zakonu kao pravnom instrumentu, već kao na svakom apstraktnom sistemu društveno-kulturne regulacije vrednosno pretpostavljenom konkretnosti pojedinačne ljudske ličnosti.
Odnos ljubavi i zakona, slobode i pravde, jedna je od temeljnih aporija našeg civilizacijskog sistema, i filmovi kao što je ovaj omogućavaju nam da je sagledamo sa različitih aspekata i da se ne opredeljujemo za olaka rešenja. Naša obaveza da ljubav prema Bogu ne razdvajamo od ljubavi prema bratu, odnosno sestri, i u svakom pojedincu sagledavamo egzistencijalnu pojedinačnost Boga, uvek će se nalaziti u složenom odnosu sa socijalno-kulturnim objektivizacijama na nivou moralnih ili pravnih sistema.
U ovom odlično režiranom i odlično glumljenom filmu, eksplicitno se traga za drugačijim temeljima ljudskih odnosa, zasnovanim na maksimalnoj odgovornosti i pažnji prema baš svakom ljudskom biću, koji je jedini način da početna (i podrazumevana) netrpeljivost između (makar i prividnih i slučajnih neistomišljenika) preraste u međusobni i sveprožimajući zagrljaj. A to je moguće kada – kako nam ovaj film gotovo egzaktno demonstrira – pobedimo svoju lenjost, pasivnost i povodljivost, kao i sklonost socio-kulturnim predrasudama, preteranoj racionalnosti ili dominaciji sopstvenih individualnih strasti i frustracija, zbog kojih smo spremni da gurnemo u ambis bilo koje ljudsko biće, pa i one sebi najbliže, samo zbog privremene i samoumišljene (psihološke) dobiti.
Egzistencijalni agon dvanaest porotnica metonimijski odslikava dominantne mehanizme društvene dominacije i kontrole, na način kodiran u civilizaciji koju i dalje nazivamo zapadnom, ali takođe naznačava i mogućnosti izlaska iz začaranog kruga tlačenja i manipulacije, koji je gotovo zamenio kulturu kao vrhunsko stvaralačko ispoljavanje čoveka ne samo kao božanske tvorevine, nego i Božije ikone, po blagodati sina Božijeg.
Sloboda i lepota ovog filma je što je on, u saradnji profesionalnih umetnika i mladih glumaca, realizovan sa istom merom ljubavi i poštovanja koja predstavlja idejno-vrednosni orijentir samog filma, sve zajedno otelotvoreno u nenadmašnoj produhovljnosti glumačkih pojava, toliko retkoj u srpskom filmu, a bez koje film nikada nije zaista film. Etika i estetika su jedno, i to u svakoj fazi izgradnje pojedinog poetskog dela, što je uvek bila jedna od najvećih vrlina umetnosti, koja upućuje na njen najviši smisao. Umetnost ima smisao, rekao je Andrej Beli, ali ne sopstveni, već smisao koji je prevazilazi: smisao umetnosti je religijski.
Više puta sam rekao da nema puno hrišćanskih filmova u srpskoj kulturi, gotovo da ih nema uopšte. Ali, to ozbiljno tvrdim, ovo je jedan od njih.
