Paul Kle, Grad crkvi, 1918.
Osamdesetih godina prošlog veka u Poljskoj se razvilo osećanje poverenja i prijateljstva između Rimokatoličke crkve i poljske inteligencije. Podjednako su bili važni zajednički ciljevi i velika uloga crkve u duhovnoj pripremi za promene koje će ubrzo uslediti. S nastankom nove epohe u koju je crkva zakoračila s oreolom trijumfalizma stvari su se promenile; znaci tog trijumfalizma sadržali su zahteve za raznim privilegijama u društvenom životu i zakonodavstvu od strane crkve, kao i znake gramzivosti u vezi s povratkom imovine; to je obeshrabrilo mnoge ljude i dovelo do pojačanog antiklerikalnog raspoloženja, a kasnije i do toga da su važni katolički centri oboleli od kompleksa opsednute tvrđave.
Vekovima smo učeni da je crkva neporočna golubica, columba casta, bez obzira na sve grehe koje su činili vernici, sveštenici i pape. To je sastavni element samodefinicije crkve kao čuvara tradicije, milosrđa i mudrosti koje joj je Isus Hrist ostavio u nasleđe. U svakodnevnoj percepciji, kao što znamo, ta dva svojstva – grešnost ljudi i čistota crkve – ne mogu se lako razdvojiti. Nemam nameru da bilo koga nerviram podsećajući ovde na neslavne stranice iz istorije papstva i raznih crkvenih institucija, ni da upoređujem Jovana X s Jovanom XXIII i tako dalje, takođe cenim značaj javnih izjava poglavara crkve o krivicama učinjenim u prošlim vremenima, kao što cenim i neobičan značaj promena započetih na poslednjem koncilu. Shvatam i da je često nemoguće zahtevati simetrično viđenje krivice i zasluga, tj. krivicama opterećivati samo pojedince, a zaslugama samo crkvu. Evo primera: sada smo svedoci, mada ne prvi put, serija optužbi američkih sveštenika zbog seksualnog zlostavljanja dece, tačnije dečaka. Međutim, niko ne podseća na činjenicu da je crkva pri tom seksualno zlostavljala i devojčice. Istovremeno tu je i rad marljivih misionara i monahinja koji su odlazili u najnecivilizovanije zabiti sveta i tamo pomagali siromašnima i unesrećenim ljudima, podržavajući ih duhovno i ulivajući im nadu. Taj rad je delo crkve, a ne samo pojedinaca (premda možemo pretpostaviti da ne jača njenu svetost, iako je njen neotuđiv deo i izražava je). Nesimetričnost u tom smislu je opravdana, odnosno, da niko u Jevanđelju ne može da nađe podsticanje na zlostavljanje dece, ali može da nađe poziv za pomaganje nesrećnima, poniženima i siromašnima. S tim što formula „čista crkva grešnih ljudi“ u svakodnevnoj svesti ne funkcioniše dobro. Razne šizme, jeresi, apostasije, sekte uglavnom su nastajale iz uverenja da je crkva izneverila svoju prvobitnu misiju, što se zasnivalo na opservaciji njenih grešnih ljudi, osobito sveštenika. Tako je i nadalje, u naše vreme možda izrazitije, s obzirom da je crkva u priličnoj meri izgubila moć prinude. Među onima koji je napuštaju jedni istovremeno napuštaju i veru, a drugi zadržavaju veru bez crkve.
„Odbaciti veru“, „sačuvati veru“ – šta to znači? U svakodnevnom govoru izrazi „verovati u…“, „verovati da…“ koriste se u nekoliko srodnih i različitih značenja. „Verujem da…“ može značiti da imam razloga, ali ne i uverenje da smatram da će se nešto dogoditi ili da se dogodilo („verujem da će moj klub pobediti u sutrašnjoj utakmici“, „verujem u svetlu budućnost moje zemlje“, „ne verujem da je taj čovek mogao da izvrši takav zločin“); to jednostavno može značiti da nešto prihvatam ili smatram dobrim („verujem u demokratiju“); takođe može značiti da sam uveren da je nešto istina, mada ne mogu da je dokažem ili proverim („verujem da je poslednja Fermatova tvrdnja istinita“; „verujem da postoji ostrvo Madagaskar koje nikada nisam posetio“; „verujem da su Hetiti živeli u Anadoliji“); ogroman broj informacija koje poseduje svako od nas zasniva se na poverenju u kompetentnost drugih koji umeju da obrazlože odgovarajuća uverenja; „verujem da…“ na kraju može da znači da sam u nešto nepokolebivo uveren, iako za to nemam nikakvih pouzdanih dokaza (recimo – „verujem da postoji devet anđeoskih horova“).
Sledbenici racionalističkih ideologija koji religioznu veru smatraju zbirom tvrdnji, smatraju da poslednje pomenute kategorije nemaju problema s njenim odbacivanjem. Po pravilu ne razmatraju pitanja osnova racionalizma (ili scijentizma), s obzirom na monopol na utvrđivanje smisla i istinitosti. Smemo dokazivati da su u ta rasuđivanja umešane i arbitrarne pretpostavke, premda ne uvek očigledne, i da pretpostavljaju – obično ćutke, katkad i očigledno – da izvesna shvatanja istine nisu tradicionalna, već da su rezultat nekog filozofskog dekreta. Ovde je nemoguće razmatrati to pitanje, jer ne predstavlja nikakvu novinu.
Crkva sa svojom disciplinom i autoritarnom taštinom veoma je doprinela potvrđivanju verodostojnosti racionalističke kritike tako što je na biblijskim ili nekim drugim osnovama iznosila različite tvrdnje, koje su imale oblik faktičkih tvrdnji, a kasnije su rušene činjenicama, što je uslovljavalo zabrinutost ili veselost prosvetiteljstva: Kopernik, Galilej, Darvin, istorijska proučavanja Svetog Pisma.
U stvarnosti vera, u religijskom smislu, nije skup tvrdnji koje pretenduju na empirijsku verodostojnost. U smislu u kome tu reč koristi Apostol Pavle, i bezbroj drugih kasnijih interpretacija, ta reč, kao što je poznato, pre svega označava „veru“, odnosno, „poverenje u nekoga“, ali ne u svetovnom smislu teorije verovatnoće, prema kojoj se odnosi na konkretne slučajeve („imam poverenje u svog lekara“, „izgubio sam poverenje u svoj auto“). Istinski vernik gaji poverenje prema biću, sudbini, svetu bez obzira na njegove užase. Obično nije čuo za Lajbnicovo ime, ali ima prirodno usađen stav koji je došao do izraza u Lajbnicovoj filozofiji. Istinski vernik ima osećanje da svet našeg zajedničkog saznanja i nauke ne sadrži razjašnjenje u sebi samom, iako zahteva razjašnjenje, kao i da je zaronjen u drugu, višu stvarnost koja tom svetu pridaje smisao i u kojoj se sučeljavaju um i dobro. Nadmoćno prisustvo te stvarnosti ne može se dokazati u vidu koji bi jamčio kosmolog ili biolog, iako su neke nejednoznačne i nekonkluzivne sugestije iz empirijskog sveta moguće, mada među naučnicima nesigurno tumačene; takođe je nemoguće verodostojno razjasniti smisao pojedinačnih zbivanja, kojima najočiglednije ne vladaju nama poznata pravila koja se odnose na dobro i zlo. To ne oduzima moć veri vernika, niti je njegova uverenost utemeljenija i manje narušiva od uverenosti naučnika prirodnjaka koji zna da su sva empirijska utvrđivanja provizorna, prepuštena riziku izvrtanja, da nijedna nisu konačno utemeljena, mada je uopšte razumno raditi i misliti kao da jesu istina.
Pa ipak, treba se ograditi od toga što se pomenuto osećanje vernika obično ne izražava onako kako sam pokušao da izrazim. Takođe, uglavnom, ono nije duhovno otkriće pojedinca. Pojedini ljudi, bar prividno, mogu ući sami u svet vere, mada retko. Vera je kolektivna realnost, otud se mora utvrđivati doktrinarnim odlukama. Teolog zna, a često i kaže da se Bog ne može opisati ljudskim jezičkim i logičkim kategorijama i da ono što o Njemu govore ljudi i sveštenici ne može biti doslovno. S druge strane, ipak treba govoriti da bi zajednica vere i sama vera postojale. Vera je pravosnažna. Podjednako je potrebna onima kojima je stalo do nje, da bi tražili smisao u svetu kojim vladaju slučajnosti, kao i onima koje je život nadjačao, slabim i nesposobnim (odnosno, svima nama, osim onima koji se zavaravaju da su „uspešni ljudi“, da vladaju svojim svetom i da im nije potrebna bilo kakva podrška).
Vera je pravosnažna, mada je kolektivna realnost, iako neizbežno poseduje putokaze i doktrinarne aksiome, izložena velikim opasnostima. Hrišćani znaju kako treba misliti – Credo (za mnogobrojne, kasnije doktrinarne dekrete rimske crkve samo se malobrojni interesuju); dok Credo osim jedne faktičke tvrdnje o Isusu („koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao i bio pogreben“) sadrži različita teološka verovanja koja vernik ne mora da analizira, ali o kojima su razni ljudi vekovima razmišljali i dalje razmišljaju, izazivajući sporove, raskole i jeresi. Možda je to nepotrebno, ali je neizbežno, bar u hrišćanskom svetu.
Ne znam kakav je stvarno tipičan sadržaj vere u umu hrišćanina vernika. Ne znam da li sveštenici ili obični vernici veruju da je Mojsije pod diktatom Gospoda Boga napisao Petoknjižje, ili zbog toga što je Isus Hristos bio pravi Bog smatraju da je doslovno bio sveznajući, da je kao odojče ili plod u majčinoj utrobi imao u glavi znanje o svim brojnim prošlim i budućim kretanjima, o svim materijalnim česticama svemira, da je poznavao detalje svakog prošlog i budućeg ljudskog života, zaključno sa iskazima koje će autor ovog teksta za časak zapisati, iako ih još uvek nije formulisao.
Vera ne živi od takvih pitanja i njihovih utvrđivanja, mada iz toga ne proističe da su doktrinarne razlike i formule beznačajne. Dok pratimo ranohrišćanske hristološke sporove imamo utisak da je Proviđenje bdelo nad tokom tih sporova, jer da su pobedili arijanizam, monofiziti, Nestorije ili Evtihije crkva bi bila nešto drugo, a, prema tome, i istorija čovečanstva bila bi drugačija, ma kako su se te stvari racionalistima mogle činiti nevažnim i besmislenim – u njima je nepogrešivo delovao „genije hrišćanstva“; isto se odnosi na utvrđivanje pitanja Evharistije, individualnog ispovedanja greha ili Avgustinove teorije predodređenja u XVII veku. Međutim, to nisu bili slučajevi, već dela mudrosti.
Zbog toga što su doktrinarni sudovi neophodni, javlja se ogromna opasnost, koju do dana današnjeg posvedočuje istorija crkve. Crkva je isključivi posednik istine o najvažnijim pitanjima našeg života i smrti, jer svaki vernik saznaje i kolektivno, monopolistički poseduje tu istinu, jer mu ju je poslao Bog. Prema tome, svaki vernik, kako mnogi smatraju, ima pravo da bude beskrajno ponosan, a možda je čak i u obavezi da osuđuje sve koji u njegovoj veri, koju je zapisala crkva, makar delimično ne učestvuju, ima pravo da takve prezire, a ako uslovi dopuštaju i da ih progoni. To nije neizbežna, ni logički izvodiva posledica doktrine, jer nikakvi religiozno opravdani progoni i ratovi u istoriji hrišćanstva ni u kom slučaju nisu poticali od reči Jevanđelja, mada su imali solidnu podršku crkve kao isključivog vlasnika istine. To nisu stvari iz minulih vekova, jer iako, na sreću, ne živimo u pretećoj senci Svete službe, nadmenost, mržnja prema „strancima“, propagandne laži – direktno ili u vidu prećutkivanja – u odnosu na njih, bar u Poljskoj, ipak su život katolika. Čak postoje zahtevi za formiranjem – hvala Bogu beznadni – konfesionalne katoličke države koja bi oponašala najgore muslimanske uzore.
Vera je pravosnažna. Nevera je takođe pravosnažna. Pravosnažnost nevere podržavana je svakodnevno mržnjom i nadmenošću vernika koje na mržnju i nadmenost pozivaju rđavi sveštenici.
Čak doktrinarni sudovi, premda ih ne treba osuđivati zbog takve podlosti, mogu pogodovati postojanju nadmenosti. U deklaraciji Dominus Iesus zapravo nema ničeg novog, ničeg što pre toga nije mnogo puta rečeno, međutim, kao što znamo, smisao reči zavisi i od istorijskog konteksta. Rimska crkva podvlači da je jedina crkva u pravom smislu reči i, ako poziva vernike da se mole za jedinstvo hrišćanstva, onda projekat tog jedinstva možemo shvatiti samo na jedan način: svi bi trebalo da se preobrate u rimokatoličku veru, a da sve druge hrišćanske zajednice budu ukinute.
Naravno, znamo i da se pravosnažnost vere često izražava glasovima ljudi ispunjenih nadmenošću, koji su uvereni u svoju nepogrešivost; mentalitet takvih ljudi je veoma sličan mentalitetu verskih fanatika; oni obično ne znaju gotovo ništa o hrišćanstvu i njegovoj istoriji, ili o istoriji evropske kulture; po njima to znači: zbog čega gubiti vreme na slušanje bajki?
Takođe znamo na šta u takvom podtekstu treba podsetiti, iako je to trivijalno podsećanje. Jer znamo da su najstrašniji i najmasovniji progoni, masakri i genocidi upravo u prošlom veku bili delo žestokih neprijatelja religije i hrišćanstva, a ne delo crkve ili crkava, da su te užase činili isti oni koji su progonili religiju i ubijali sveštenike u ime dostojanstva uma. Da li je u pitanju slučajnost? Da li je u pitanju kapric istorije? Možda i jeste.
Vera je pravosnažna. Nevera je pravosnažna. Mada, to nisu dva međusobno suprotna doktrinarna korpusa, dve skupine tvrdnji, već su pre suprotna intelektualna i moralna stanovišta. Smatram da su oba potrebna našoj kulturi. Laskam sebi da su mi poznati svi argumenti koji podržavaju veru u Boga i svi suprotni argumenti, pri čemu ni jedni ni drugi nisu neosporni. Pa ipak, nije mi stalo do toga, već do životnosti kulture kojoj je – da bismo živeli – uvek potreban sukob suprotnih stanovišta, jer apsolutno pouzdanih stanovišta nema. Ti sporovi katkad postaju neverovatno otrovni, ispunjeni razbesnelim fanatizmom. To se događa, mada nije neizbežno… Mirabile dictu je moguća stvar.
Izvor: Co nas łączy? Dialog z niewierzącymi, Kraków, 2002, 9–13.
Prevod: Biserka Rajčić
